Presuda u predmetu Krsmanović protiv Srbije, objavljena 19. decembra 2017. godine, predstavka broj 19796/14

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 19. decembra 2017. godine objavio presudu Krsmanović protiv Srbije, predstavka broj 19796/14.

Podnosilac predstavke je uhapšen 1. aprila 2003. godine u okviru operacije „Sablja“, kada je saslušan od strane policije, nakon čega mu je određen pritvor, u kome je proveo godinu dana i dva meseca. Dana 18. maja 2004. godine majka podnosioca predstavke podnela je pritužbu Generalnom inspektoratu Ministarstva unutrašnjih poslova, navodeći da su njenog sina mučili pripadnici Specijalne antiterorističke jedinice i policijski službenici. Dana 21. marta 2007. godine Generalni inspektorat je zbog nedostatka dokaza o izvršenom krivičnom delu odbacio žalbu majke podnosioca predstavke o zlostavljanju njenog sina. Dana 1. jula 2007. godine podnosilac predstavke podneo je krivičnu prijavu Prvom opštinskom javnom tužilaštvu protiv jednog broja nepoznatih počinilaca, kao i protiv trojice policijskih službenika identifikovanih samo po prezimenu. U daljem toku postupka, podnosilac predstavke je po odbacivanju krivične prijave od strane tužilaštva, preuzeo krivični postupak kao supsidijarni tužilac i tražio da se otvori istraga protiv V.M., S.P. i Z.K. Pošto je njegov zahtev za otvaranje istrage odbijen, podnosilac predstavke je dana 11. jula 2010. godine izjavio ustavnu žalbu, koja je odbačena od strane Ustavnog suda.

U svojoj predstavci Sudu, podnosilac se prituživao (oslanjajući se na član 3. Konvencije) da organi Republike Srbije nisu sproveli delotvornu istragu u vezi njegovih navoda o zlostavljanju od strane policijskih službenika tokom njegovog hapšenja i boravka u pritvoru. On se takođe prituživao, na osnovu člana 6. stav 1. Konvencije, da je istraga o njegovom navodnom zlostavljanju bila nepravedna i dugotrajna i da su zbog toga odgovorna lica ostala nekažnjena. Podnosilac predstavke se prituživao i da nije imao na raspolaganju delotvoran pravni lek, u skladu sa članom 13. Konvencije.

Vlada je istakla prigovor da prema dobro ustanovljenoj praksi Suda, ovaj Sud nema nadležnost ratione temporis u predmetima gde se navodna povreda prava desila pre 3. marta 2004. godine, kada je Konvencija stupila na snagu u odnosu na Republiku Srbiju. Rešavajući o pomenutom prigovoru, Sud je istakao da je kroz praksu Suda, obaveza sprovođenja delotvorne istrage prerasla u posebnu i samostalnu obavezu, koja može da obaveže tuženu državu čak i kada je smrt ili zlostavljanje nastupilo pre ratifikacije. Međutim, između slučaja smrti ili zlostavljanja i stupanja na snagu Konvencije u odnosu na tuženu državu mora da postoji „stvarna veza”. Da bi se ta veza utvrdila, moraju se ispuniti dva kumulativna kriterijuma: prvo, protok vremena između slučaja smrti ili zlostavljanja i stupanja Konvencije na snagu mora biti razumno kratak (ne duži od deset godina) i drugo, mora se utvrditi da je značajan procenat procesnih koraka koji su bili od presudnog značaja za tok istrage bili ili je trebalo da budu sprovedeni nakon ratifikacije Konvencije od strane dotične države. Primenjujući navedenu sudsku praksu na konkretan slučaj, Sud je konstatovao da u ovom predmetu nije protekao značajan vremenski period, te da su svi predistražni koraci sprovedeni nakon što je Konvencija stupila na snagu. Budući da su oba kriterijuma ispunjena, Sud je odbacio prigovor Vlade o nenadležnosti rationae temporis.

Vlada je takođe istakla prigovor da je pritužba podnosioca predstavke podneta van roka od šest meseci, te da je podnosilac predstavke trebalo da podnese predstavku Sudu najkasnije 13. novembra 2010. godine, šest meseci nakon što mu je uručena odluka Apelacionog suda u Beogradu. Ovo jer, kako je Vlada tvrdila, ustavna žalba nije bila delotvorno pravno sredstvo u slučaju ovde podnosioca predstavke. Sud je ponovio da ustavna žalba, u načelu, treba da se smatra delotvornim domaćim pravnim sredstvom u odnosu na sve predstavke podnete protiv Srbije od 7. avgusta 2008. godine, te da u ovom predmetu nema razloga da se odstupi od ove prakse. Sud je dodao da tvrdnja Vlade da putem ustavne žalbe nisu mogla biti rešena predmetna pitanja zbog vremenskog ograničenja nadležnosti Ustavnog suda stoga nije uverljiva. Posledično, Sud je zaključio da je podnosilac predstavke pravilno podneo predstavku u roku od šest meseci od prijema odluke Ustavnog suda.

Alternativno, Vlada je tvrdila da podnosilac predstavke nije ispoštovao pravilo od šest meseci, jer je propustio da odmah obavesti domaće vlasti o navodnom zlostavljanju i da tako postupi savesno. Konkretno, Vlada je tvrdila da je podnosilac predstavke trebalo da podnese predstavku Sudu čim je postao svestan da istraga na domaćem nivou nije delotvorna. Rešavajući o pomenutom prigovoru, Sud je najpre istakao da se, u predmetima koji se odnose na istragu o zlostavljanju, kao i u predmetima koji se tiču istrage o sumnjivoj smrti rođaka, od podnosilaca predstavki očekuje da preduzmu korake kako bi pratili napredak istrage ili nedostatak napretka i da podnesu svoje predstavke u najkraćem roku kada postanu ili bi trebalo da postanu svesni nedelotvornosti krivične istrage. Sud je dodao da obaveza marljivosti za podnosioca predstavke sadrži dva različita, ali usko povezana aspekta: s jedne strane, podnosioci predstavke moraju odmah stupiti u kontakt sa domaćim državnim organima u vezi sa napretkom istrage i, s druge strane, moraju odmah Sudu podneti svoju predstavku, kada postanu ili bi trebalo da postanu svesni nedelotvornosti istrage. U vezi sa prvim uslovom, Sud je konstatovao da je podnosilac predstavke bio u samici najmanje do 12. juna 2003. godine, te da tokom boravka tamo nije imao kontakt ni sa kim osim sa lekarima koji su pratili njegovo zdravstveno stanje. Dana 25. juna 2004. godine pušten je iz pritvora, a do tog trenutka njegova majka je već bila podnela pritužbu u vezi sa zlostavljanjem. U vezi sa drugim uslovom obaveze marljivosti, Sud smatra da je podnošenjem prijave u roku od šest meseci od uručenja odluke Ustavnog suda, podnosilac predstavke ispunio i ovaj uslov. Posledično, Sud je odbacio prigovor Vlade o nepoštovanju roka od šest meseci od strane podnosioca predstavke.

U pogledu osnovanostosti pritužbi podnosioca u odnosu na povredu procesnog aspekta člana 3. Konvencije, Sud je zaključio da su se istrage koje su sproveli državni organi pokazale kao nedelotvorne s obzirom da nisu dovele do identifikovanja predstavnika države koji su zlostavljali podnosioca predstavke, iako je dokazano da je podnosilac predstavke bio podvrgnut zlostavljanju dok je bio pod kontrolom policije. Stoga je Sud našao da je došlo do povrede procesne obaveze koja proističe iz člana 3. Konvencije.

Nadalje, Sud je proglasio pritužbu podnosioca predstavke nedopuštenom prema članu 6. stav 1. Konvencije, zbog nespojivosti ratione materiae sa Konvencijom.

Kako pritužba podnosioca predstavke u vezi sa članom 13. Konvencije predstavlja ponavljanje njegove pritužbe prema članu 3. Konvencije, Sud je odlučio da nije neophodno razmatrati da li je došlo do povrede člana 13. Konvencije u ovom predmetu.

Na kraju, Sud je dosudio podnosiocu predstavke iznos od 4.000 evra na ime nematerijalne štete, kao i iznos od 4.200 evra na ime pretrpljenih troškova.

 

SAOPŠTENJA I VESTI
  • Presuda u predmetu Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 i 1906/15), objavljena 5. aprila 2016. godine
    Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 5. aprila 2016. godine jednoglasno doneo presudu u predmetu Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15,...... detaljnije
  • Presuda Evropskog suda za ljudska prava – Milojević i drugi protiv Srbije (br. 43519/07, 43524/07 i 45247/07), objavljena 12. januara 2016. godine
    Evropski sud za ljudska prava je u predmetu Milojević i 2 podnosioca protiv Srbije (br. 43519/07, 43524/07 i 45247/07) objavio presudu 12. januara 2016. godine kojom je utvrdio povredu člana 6. stav 1 Konvencije...... detaljnije
  • ODLUKA EVROPSKOG SUDA ZA LjUDSKA PRAVA U PREDMETU MIKULOVIĆ VUJISIĆ PROTIV SRBIJE (predstavke broj 49318/07 i 58216/13).
    Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu Sud) je 24. novembra 2015. godine jednoglasno doneo Odluku o nedopuštenosti (objavljena 17. decembra 2015. godine) u predmetu Mikulović Vujisić protiv Srbije...... detaljnije
  • Presuda Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Stanković i Trajković protiv Srbije, br. 37194/08 i br. 37260/08
    Evropski sud za ljudska prava je 22. decembra 2015. godine objavio presudu povodom predstavki gospođe S. Stanković i gospođe S.Trajković. Podnositeljke su se prituživale na povredu prava na pravično...... detaljnije
  • NAJAVE