Presuda u predmetu Mirković i drugi protiv Srbije, objavljena 26. juna 2018. godine, predstavka broj 27471/15 i 12 drugih predstavki

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 26. juna 2018. godine objavio presudu u predmetu Mirković i drugi protiv Srbije, predstavka broj 27471/15 i 12 drugih predstavki. Presuda je doneta od strane sedmočlanog sudijskog veća i postaje pravosnažna pod uslovima iz člana 44. stav 2. Konvencije.

Podnosioci predstavki prituživali su se, između ostalog, prema članu 6. stav 1. Konvencije, na povredu prava na pravnu sigurnost, navodeći da su domaći parnični sudovi odbili njihove tužbene zahteva, istovremeno usvajajući identične tužbene zahteve drugih tužilaca.

 

- Činjenično stanje

Svi podnosioci predstavki bili su zaposleni u spornom periodu u Ministarstvu pravde Republike Srbije, Upravi za izvršenje krivičnih sankcija.

U skladu sa članom 7. stav 3. tada važeće Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija, u periodu od 1. januara 2007. do 14. januara 2011. godine, lični koeficijenti podnosilaca predstavki i njihovih kolega povećani su za 10%, umesto za 30%, kako je to bilo predviđeno Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija.

Ustavni sud je 18. novembra 2010. godine doneo odluku broj IU - 63/2007 kojom je utvrđeno da je član 7. stav 3. pomenute Uredbe neustavan i nezakonit. Predmetna odredba Uredbe je prestala da važi 14. januara 2011. godine, kada je objavljena pomenuta odluka Ustavnog suda, a nakon toga je poslodavac doneo nova rešenja o zaradama za period nakon 14. januara 2011. godine.

U periodu od 1. januara 2007. do 14. januara 2011. godine, dok je ova neustavna i nezakonita odredba bila na snazi, zaposleni u Ministarstvu pravde, Upravi za izvršenje krivičnih sankcija su primali plate koje su bile manje nego što su im po zakonu pripadale.

Tokom 2011, 2012. i 2013. godine, podnosioci predstavki, kao i mnoge njihove kolege, podneli su različitim osnovnim sudovima odvojene parnične tužbe protiv Republike Srbije, tražeći naknadu štete prouzrokovane tokom četvorogodišnjeg perioda važenja neustavne i nezakonite odredbe Uredbe.

Tužbeni zahtevi nekih tužilaca su pravosnažno usvojeni, dok su tužbeni zahtevi svih podnosilaca predstavki u ovom predmetu pravosnažno odbijeni, sa obrazloženjem da se podnosioci predstavki nisu prethodno obratili poslodavcu sa zahtevom za izmenu pojedinačnog akta (rešenja o zaradi za period od 1. januara 2007. do 14. januara 2011. godine).

Svi podnosioci su izjavili ustavne žalbe Ustavnom sudu. Ustavne žalbe svih podnosilaca predstavki su odbijene.

 

- Procesni prigovori Vlade Republike Srbije (u daljem tekstu: Vlada)

Vlada je istakla prigovor da podnosioci predstavki nisu iscrpeli sledeća domaća pravna sredstva u skladu sa članom 35. stav 1. Konvencije: zahtev za izmenu pojedinačnog akta na osnovu člana 61. Zakona o Ustavnom sudu i zahtev iz člana 62. istog Zakona; predlog za ponavljanje postupka na osnovu člana 426. stav 1. tačka 12) novog Zakona o parničnom postupku; izuzetnu reviziju na osnovu člana 395. starog Zakona o parničnom postupku. Vlada je, takođe, istakla da su podnosioci predstavki propustili da pravilno iskoriste ustavne žalbe u postupku pred Ustavnim sudom.

Odlučujući o prigovoru Vlade o neiscrpenosti predloga za ponavljanje postupka, Sud je najpre konstatovao da su u ovom predmetu predstavke izjavljene između 29. maja 2015. i 23. oktobra 2015. godine. Zatim je konstatovano da je odluka Ustavnog suda koja bi mogla, u skladu sa članom 426. stav 1. tačka 12. novog Zakona o parničnom postupku, da predstavlja relevantnu činjenicu za ponavljanje postupka, usvojena 13. januara 2016. godine. Posledično, Sud je odbio ovaj prigovor Vlade, jer predmetna odluka Ustavnog suda nije bila doneta u trenutku kada su podnosioci izjavili svoje predstavke, zbog čega oni nisu imali osnov za podnošenje predloga za ponavljanje postupka. Bez obzira na to, Sud je istakao da se predlog za ponavljanje postupka obično ne može smatrati delotvornim pravnim sredstvom u smislu značenja člana 35. stav 1. Konvencije.

Sud je zatim odbio prigovor Vlade o neiscrpenosti izuzetne revizije, navodeći da je u pitanju vanredni pravni lek koji se samo izuzetno odobrava. Takođe, istaknuto je i da je sam Ustavni sud u svojim stavovima napomenuo da revizija mora biti iscrpena pre  izjavljivanja ustavne žalbe, samo ako Zakon o parničnom postupku predviđa neposrednu prihvatljivost revizije. S tim u vezi, Sud je zaključio da bi bilo preterano formalno od strane Suda da traži od podnosilaca predstavki da iskoriste pravno sredstvo koje ih čak i najviši sud u zemlji ne bi obavezao da iscrpe.

Konačno, Sud je odbio i prigovor Vlade o neiscrpenosti zahteva za izmenu pojedinačnog akta u skladu sa članom 61. Zakona o Ustavnom sudu, kao i zahteva iz člana 62. istog Zakona, navodeći da ne postoji veza između predmetnog pravnog puta (koji Sud označava kao upravni postupak) i pritužbi o neujednačenoj praksi parničnih sudova.

U pogledu prigovora Vlade da su podnosioci predstavki propustili da pravilno iskoriste ustavnu žalbu, Sud je utvrdio da su svi podnosioci u svojim ustavnim žalbama podneli konkretne pritužbe u vezi sa povredom prava na pravnu sigurnost (sa izuzetkom četvrtog podnosioca predstavke, koji je samo pomenuo povredu prava na pravično suđenje). Sud je, zatim, ponovio svoju praksu da je potrebno da podnosioci predstavke podnesu svoje pritužbe domaćim organima u skladu sa formalnim zahtevima utvrđenim domaćim pravom. Navedeno je dalje da, u skladu sa članom 85. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, pritužbe istaknute pred Ustavnim sudom moraju biti adekvatno potkrepljene odgovarajućim dokazima. S tim u vezi, Sud je utvrdio da su ustavne žalbe trećeg, četvrtog, petog i dvanaestog podnosioca predstavke odbijene od strane Ustavnog suda kao nepotkrepljene odgovarajućim dokazima, što je Sud ocenio kao razumno i utvrdio da su zbog toga njihove predstavke neprihvatljive. U pogledu svih ostalih podnosilaca predstavki, Sud je primetio da su oni potkrepili svoje pritužbe u vezi sa navodnom povredom prava na pravnu sigurnost bar odlukom Vrhovnog kasacionog suda od 26. septembra 2013. godine, zbog čega je ocenio da su njihove predstavke prihvatljive.

 

- Osnovanost

Sud je najpre konstatovao da stranke nisu osporile činjenicu da su postojale nedoslednosti prilikom odlučivanja parničnih sudova o tužbama podnosilaca predstavki i drugih zaposlenih u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija u identičnoj ili sličnoj pravnoj situaciji. Sud je primetio da su, prema relevantnoj sudskoj praksi koju su dostavile stranke, takve nedoslednosti trajale četiri godine - između 2012. i 2016. godine.

Smatrajući da nije prikladno da se izjašnjava o tome kakav je stvarni ishod parničnih postupaka podnosilaca predstavki trebao biti, Sud je zaključio da su četiri godine pravne nesigurnosti lišile podnosioce predstavki pravičnog suđenja, kao i da tu neizvesnost nisu uspeli da razreše ni Vrhovni kasacioni sud, ni Ustavni sud. Navedene nedoslednosti stvorile su, prema oceni Suda, stanje kontinuirane neizvesnosti, što je, s druge strane, moralo smanjiti poverenje javnosti u pravosuđe. Posledično, Sud je konstatovao postojanje „dubokog i dugotrajnog“ karaktera neujednačene sudske prakse, pa je utvrdio da je došlo do povrede prava na pravnu sigurnost iz člana 6. stav 1. Konvencije, u odnosu na podnosioce čija je predstavka proglašena prihvatljivom (14 od 18 podnosilaca predstavki).

U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete, imajući u vidu povredu utvrđenu u ovom predmetu i razloge za to, naročito upućivanje na ishod parnica podnosilaca predstavki, Sud je smatrao da zahtevi podnosilaca predstavki, u delu koji se odnosi na isplate odgovarajućih iznosa traženih na domaćem nivou, moraju biti odbačeni.

U pogledu zahteva za naknadu nematerijalne štete i troškova postupka pred Sudom, Sud je, u skladu sa svojom praksom, dodelio podnosiocima predstavki odgovarajuće novčane iznose.

 

SAOPŠTENJA I VESTI
  • Presuda u predmetu Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 i 1906/15), objavljena 5. aprila 2016. godine
    Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 5. aprila 2016. godine jednoglasno doneo presudu u predmetu Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15,...... detaljnije
  • Presuda Evropskog suda za ljudska prava – Milojević i drugi protiv Srbije (br. 43519/07, 43524/07 i 45247/07), objavljena 12. januara 2016. godine
    Evropski sud za ljudska prava je u predmetu Milojević i 2 podnosioca protiv Srbije (br. 43519/07, 43524/07 i 45247/07) objavio presudu 12. januara 2016. godine kojom je utvrdio povredu člana 6. stav 1 Konvencije...... detaljnije
  • ODLUKA EVROPSKOG SUDA ZA LjUDSKA PRAVA U PREDMETU MIKULOVIĆ VUJISIĆ PROTIV SRBIJE (predstavke broj 49318/07 i 58216/13).
    Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu Sud) je 24. novembra 2015. godine jednoglasno doneo Odluku o nedopuštenosti (objavljena 17. decembra 2015. godine) u predmetu Mikulović Vujisić protiv Srbije...... detaljnije
  • Presuda Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Stanković i Trajković protiv Srbije, br. 37194/08 i br. 37260/08
    Evropski sud za ljudska prava je 22. decembra 2015. godine objavio presudu povodom predstavki gospođe S. Stanković i gospođe S.Trajković. Podnositeljke su se prituživale na povredu prava na pravično...... detaljnije
  • NAJAVE