Milan KRSTIĆ i 8 dr. protiv Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 1. septembra 2026. godine doneo, a 25. septembra iste godine objavio odluku u predmetu Milan Krstić i 8 dr. protiv Srbije, broj 29477/11.

Odluku je doneo Odbor.

OKOLNOSTI SLUČAJA

Podnosioci predstavki, gospodin Milan Krstić (u daljem tekstu: prvi podnosilac), gospodin  Dragan Godar (u daljem tekstu: drugi podnosilac), gospodin Ljubomir Bekeš (u daljem tekstu: treći podnosilac), gospodin Nikola Dulić (u daljem tekstu: četvrti podnosilac), gospodin Stipan Bašić (u daljem tekstu: peti podnosilac), gospodin Vojislav Saulić (šesti podnosilac), gospodin Dragan Koldžić (sedmi podnosilac), gospodin Tomislav Vujković (osmi podnosilac) i  gospodin Miladin Đuričić (deveti podnosilac) bili su zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova (u daljem tekstu: MUP).

Prvi podnosilac je bio zaposlen u Policijskoj stanici Loznica - Policijska uprava Šabac, drugi, treći,  sedmi i osmi podnosilac su bili zaposleni u Sektoru za zaštitu i spašavanje MUP-a Srbije - Odeljenje Subotica, četvrti, peti i šesti podnosilac su bili zaposleni u Policijskoj upravi Subotica, a deveti podnosilac je bio zaposlen u Policijskoj stanici Krupanj - Policijska uprava Šabac.

Svi podnosioci su podneli tužbe nadležnim osnovnim sudovima protiv svog poslodavca radi isplate neisplaćenih zarada po osnovu prekovremenog rada, rada noću i rada u vreme državnih i verskih praznika. Prvi i deveti podnosilac su podneli tužbe Osnovnom sudu u Loznici, a ostali podnosioci Osnovnom sudu u Subotici.

Osnovni sud u Loznici je tužbene zahteve prvog i devetog podnosioca odbio kao neosnovane i te presude su potvrđene presudama Apelacionog suda.

Osnovni sud u Subotici je tužbene zahteve drugog, trećeg, četvrtog, šestog, sedmog i osmog podnosioca usvojio u potpunosti, a u slučaju petog podnosioca delimično. U slučaju drugog, trećeg, četvrtog i petog podnosioca Apelacioni sud u Novom Sadu je ukinuo presude i vratio predmet na ponovni postupak u kom su tužbeni zahtevi podnosilaca ponovo usvojeni. Te presude su preinačene od strane Apelacionog suda u Novom Sadu i tužbeni zahtevi podnosilaca su pravnosnažno odbijeni. Presude kojima su tužbeni zahtevi šestog, sedmog i osmog podnosioca usvojeni su preinačene presudama Apelacionog suda u Novom Sadu bez vraćanja predmeta na ponovni postupak.

Nezadovoljni ishodom postupaka pred sudovima opšte nadležnosti, podnosioci su Ustavnom sudu izjavili ustavne žalbe (Už-6206/2011, Už-5378/2015, Už-7301/2015, Už-5378/2015, Už-8198/2015, Už-6484/2015, Už-8353/2014, Už-6484/2015, Už-1338/2015). Ustavne žalbe drugog i petog podnosioca su odbačene zbog neiscrpljivanja pravnih sredstava, a ustavne žalbe ostalih podnosilaca su odbijene kao neosnovane.

PRITUŽBE PODNOSILACA I POSTUPAK PRED SUDOM

Podnosioci su podneli predstavke Sudu u februaru i aprilu 2017., kao i u februaru 2018. godine.

U predstavkama su se prituživali na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1.  Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) tvrdeći da su odbijanje njihovih građanskih tužbi i navodna flagrantno neujednačena sudska praksa domaćih sudova u pogledu merituma njihovih sporova stvorili pravnu nesigurnost i doveli do uskraćivanja pravde. Određeni podnosioci su se prituživali na (1) nedoslednu sudsku praksu  Vrhovnog i Ustavnog suda i/ili njihovih različitih veća, posebno u pogledu dostupnosti žalbe o pravnim pitanjima (revizija) u ovoj vrsti sporova i/ili (2) nedostatak delotvornog pravnog leka, kako je zagarantovano članom 13. Konvencije.

ODLUKA SUDA

• član 6. stav 1. Konvencije

Sud je konstatovao da su tužbeni zahtevi podnosilaca odbijeni u periodu od aprila 2014. do septembra 2015. godine poređenjem njihovih koeficijenata zarade sa koeficijentima drugih civilnih policijskih službenika. U predmetu Šabanović i dr. protiv Srbije (broj 39819/16 i 4 dr., od 7. oktobra 2025. godine), Sud je primetio da su u istom periodu sudovi usvajali tužbene zahteve kolega podnosilaca poredeći njihove koeficijente zarada sa koeficijentima ovlašćenih policijskih službenika što je dovelo do „dubokih i dugotrajnih razlika“ u sudskoj praksi.

Tadašnji Vrhovni kasacioni sud je 10. novembra 2015. godine usvojio pravni stav prema kojem je „uporedivi zaposleni“ (termin „državni službenik“ iz člana 147. stav 1. Zakona o policiji) morao biti ovlašćeni službenik koji je imao isti nivo obrazovanja kao i podnosilac zahteva, ali koji nije radio van redovnog radnog vremena, čime su nedoslednosti usklađene u razumno kratkom roku.

S obzirom na to da se podnosioci u ovom predmetu nalaze u potpuno istoj situaciji kao podnosioci iz predmeta Šabanović i dr, a u tom predmetu je Sud zauzeo stav da se nalazi domaćih sudova i njihovo tumačenje prava ne mogu tumačiti proizvoljnim ili očigledno nerazumnim i da se činjenica da su sporne odluke donete pre donošenja pravnog stava Vrhovnog kasacionog suda ne može smatrati dovoljnom za narušavanje pravne sigurnosti, Sud je pritužbe podnosilaca u vezi sa neujednačenom sudskom praksom domaćih sudova odbacio kao očigledno neosnovane, u skladu sa odredbama člana 35. st. 3. (a) i 4. Konvencije.  

Ustavni sud, je pozivajući se na Zaključke Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 3. i 10. marta 2015. godine odbacio ustavne žalbe drugog i petog podnosioca zbog neizjavljivanja revizije protiv drugostepenih presuda, jer su prvostepene odluke u njihovim predmetima poništene nakon 1. februara 2012., a pravnosnažna odluka je doneta nakon 31. maja 2014. godine, istovremeno dajući rok od 30 dana za podnošenje revizije. Iako su treći i četvrti podnosilac bili u istoj pravnoj situaciji kao i drugi i peti, njihove ustavne žalbe nisu odbačene zbog neizjavljivanja revizije, već odbijene kao neosnovane.

Iako su se navedene razlike pojavile na nivou Ustavnog suda, one se, po oceni Suda, nisu odnosile na glavni aspekt predmeta podnosilaca i nisu bile „duboke i dugotrajne“. Sledom iznetog, Sud je pritužbe podnosilaca u vezi sa neujednačenom sudskom praksom Ustavnog suda odbacio kao očigledno neosnovane, u skladu sa odredbama člana 35. st. 3. (a) i 4. Konvencije.

• član 13. Konvencije

U vezi sa navodima drugog, trećeg, četvrtog, petog, šestog, sedmog i osmog podnosioca da im je povređeno pravo na delotvorni pravni lek iz člana 13. Konvencije, Sud je ocenio da su se prituživali u pogledu istih pitanja kao i prema članu 6. stav 1. Konvencije, te je ove pritužbe odbacio kao očigledno neosnovane, u skladu sa odredbama člana 35. st. 3. (a) i 4. Konvencije.