Skip to main content

Обавештење о пресуди и одлукама Европског суда за људска права донетим у априлу 2024. године против Републике Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је у периоду од 1. до 30. априла 2024. године објавио 1 пресуду и 7 одлука против Републике Србије.

 Пресуду у предмету Бошњачки донео је Одбор. Утврђена је повреда права из члана 6. став 1. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција).

Свих седам одлука је донео Одбор. Суд је у шест одлука представке скинуо са своје листе случајева, и то, јер је спорна правна ствар решена на домаћем нивоу (Борислава Поштић), јер подносиоци нису одговорили на запажања Владе (Љубиша Поповић и др. и Златан Лазић и др.) и јер јер су прихваћена потписана пријатељска поравнања (Миљана Јовановић, Даница Милошевић и др., Зорка Петровић и 29 др., Љубинка Станисављев и 96 др.), док је једном одлуком представка проглашена неприхватљивом услед злоупотребе права на подношење појединачне представке (Велимир Јанковић).

I – ПРЕСУДА

  1. Бошњачки против Србије (број 37630/19, од 30. априла 2024. године)

Предмет се односи на притужбу подносиоца да му је повређено право на приступ суду у контексту прекршајног поступка у вези са саобраћајним прекршајем.

 Подносилац се притуживао да су домаћи судови одбили захтев за судско преиспитивање његовог предмета, јер он није предао потписан прекршајни налог који је издала полиција.

  • Околности случаја

Подносиоцу представке (у даљем тексту: подносилац), господину Александру Бошкоћевићу, полициски службеници Полицијске управе Рума су јуна 2018. године уручили прекршајни налог који је садржао новчану казну од 5.000 динара, због непрописног паркирања моторног возила.

Том приликом, подносилац није потписао прекршајни налог у за то предвиђеном простору.

У јуну месецу 2018. године, подносилац је поднео захтев за судско одлучивање, који је потписао и уз који је такође приложио и непотписан прекршајни налог.

Прекршајни суд у Руми је одбацио овакав захтев подносиоца, имајући у виду да у складу са одредбом члана 174. Закона о прекршајима прекршајни налог није био потписан, а што је по жалби подносиоца потврдио и Прекршајни апелациони суд.

Незадовољан исходом прекршајног поступка, подносилац је Уставном суду поднео уставну жалбу која је одбачена априла 2019. године. Уставни суд је оценио да подносилац није претрпео значајнију штету због висине изречене казне.

  • Притужбе подносиоца и поступак пред Судом

Подносилац се притуживао на основу члана 6. став 1. Конвенције да му је ускраћено право на приступ суду с обзиром на то да су његов захтев за судско одлучивање његовог предмета одбили/одбацили домаћи судови само на основу тога што није потписао прекршајни налог.

Представка је поднета Суду 25. јуна 2019. године.

  • Одлука Суда

Суд је на првом месту испитивао примедбе Владе да је у конкретном случају дошло до злоупотребе права на појединачну представку услед нетачног приказа судске праксе Прекршајног апелационог суда коју је подносилац приложио и уз поднету представку. Суд је утврдио да се наведени случај догодио у контексту домаћег поступка, а не у оквиру комуникације са Судом, те је оценио да ово није представљало злоупотребу.

Влада је такође навела да подносилац није претрпео значајнију штету те да би из истог разлога требало представку прогласити неприхватљивом, али је Суд оценио да се, без обзира на финансијски утицај новчане казне изречене подносиоцу, не може прихватити приговор Владе јер је питање приступа суду у кривичним стварима, по својој природи, од посебног значаја у погледу правилног функционисања и правичности кривичноправног система дате државе. Отуда постоји питање од општег интереса које се не може сматрати тривијалним, или, сходно томе, нечим што не заслужује испитивање основаности.

Суд је наставио испитивање у погледу основаности и утврдио да је поступање домаћих судова представљало претерани формализам у погледу ограничавања права подносиоца на приступ суду.

Суд је изнео да је истовременим подношењем два документа релевантном националном правосудном органу, тј. непотписаног прекршајног налога и потписаног одвојеног захтева за судско преиспитивање, подносилац недвосмислено изразио своју намеру да оспори казну коју је изрекла полиција и тражио њено преиспитивање пред судом, те да се додатно испитивање одвојеног захтева од једне странице не може сматрати неоправданим теретом за домаћи суд.

Такође, Суд је посебно приметио да је и Уставни суд накнадно променио своју праксу у сличним случајевима, признајући да је досадашња пракса представљала претерани формализам у ограничавању приступа суду у смислу права на правично суђење (видети одлуку у предмету Поштић против Србије, број).

Имајући у виду све наведено, Суд је нашао да се начин на који су домаћи судови применили релевантна процедурална правила у овом предмету не може сматрати сразмерним циљу који су та правила настојала да постигну, те је утврдио да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције.

  • Правично задовољење (члан 41. Конвенције)

Суд је подносиоцу досудио износ од 2.000 евра на име нематеријалне штете, 1.800 евра на име трошкова и издатака, док је захтев за накнаду материјалне штете у износу од 42 евра одбио.

II      ОДЛУКЕ

  1. Борислава Поштић против Србије (број 44173/16 од 4. априла 2024. године, објављена 25. априла 2024.)

Предмет се односи на притужбу подноситељке да није успела да оствари право на породичну инвалиднину након смрти свог супруга, насталу током ратних дејстава у Републици Хрватској, иако су домаћи органи у другим готово истоврсним случајевима усвајали захтеве ратних војних инвалида и чланова породица погинулих.

Подноситељка је истакла повреду права из члана 6. став 1. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) због постојања неуједначене праксе домаћих органа по питању остваривања права прописаних раније важећим Законом о основним правима бораца, војних инвалида и породица палих бораца („Службени лист СРЈ“, бр. 24/98, 29/98, 25/00 - одлука СУС, „Службени гласник РС“, бр. 101/05 – др. закон, 111/09 – др. закон и 50/18).

Влада је навела да је Уставни суд 24. новембра 2022. године донео закључак којим је ставио ван снаге своје решење Уж-5143/2014 од 14. децембра 2015. о одбачају уставне жалбе подноситељке, јер је утврдио да је усвајао уставне жалбе у предметима у којима су се подносиоци налазили у идентичној чињеничној и правној ситуацији као подноситељка. Такође, Влада је истакла да је Уставни суд истог дана, 24. новембра 2022. године, донео одлуку Уж-5143/2014 којом је усвојио уставну жалбу подноситељке, утврдио да јој је повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, те поништио пресуду Управног суда У. 17228/13 од 20. маја 2014.

Суд је прихватио одбрану Владе да је Уставни суд спорну правну ствар решио у корист подноситељке, те је оценио да поштовање људских права дефинисаних у Конвенцији и протоколима уз Конвенцију не захтева наставак испитивања представке према члану 37. став 1. тачка б) Конвенције и представку је скинуо са своје листе предмета.

  1. Љубиша Поповић и др. и Златан Лазић и др. против Србије (бр. 7792/17 и 36588/17, од 21. марта 2024. године, објављена 11. априла 2024.)

Подносиоци су се у својим представкама притуживали на повреду права из члана 6. став 1. Конвенције због неуједначене судске праксе по питању накнаде штете због мање исплаћене зараде по основу сменског рада.

Влада је упутила своја запажања Суду с предлогом да се представке одбаце због неисцрпљивања, односно неправилног исцрпљивања домаћег делотворног правног средства – уставне жалбе, као и због очигледне неоснованости.

С обзиром да подносиоци нису доставили свој одговор на запажања Владе у остављеном року, нити су тражили одлагање, Суд је, у складу са чланом 37 Конвенције, одлучио да представке скине са своје листе предмета.

3)      Велимир Јанковић против Србије (број 57223/22 од 21. марта 2024. године, објављена 11. априла 2024.)

Подносилац се у представци позивао на повреду права из члана 6. став 1. Конвенције, због неизвршења домаће одлуке донете против друштвеног/државног предузећа.

Влада је изнела тврдњу да је подносилац у потпуности наплатио своје потраживање из оспорених одлука и предложила је да Суд одбаци предметну представку због злоупотребе права на појединачну представку.

Имајући у виду да подносилац није обавестио суд о наведеној чињеници, која представља саму суштину представке, Суд је прихватио одбрану Владе и нашао је да је такво понашање подносиоца у супротности са сврхом права на појединачну представку.

Суд је, такође, констатовао да адвокати морају да схвате да, узимајући у обзир дужност Суда да испитује наводе о кршењу људских права, они такође морају показати високу професионалну разборитост и смислену сарадњу у раду са Судом, штедећи га од неозбиљних притужби. Стога се адвокати, пре покретања поступака и након тога, морају марљиво распитати о свим детаљима предмета, пажљиво се придржавајући свих релевантних правила поступка, при чему су такође дужни да подстакну своје клијенте да учине исто. У противном, намерна или немарна злоупотреба ресурса Суда може угрозити веродостојност рада адвоката у очима Суда, па чак и ако се систематски догоди, може довести до ситуације да се појединим адвокатима забрани заступање подносилаца представки.

Последично, Суд је донео одлуку да представку прогласи неприхватљивом услед злоупотребе права на појединачну представку, у складу са одредбама члана 35. ст. 3(а) и 4. Конвенције.

4), 5), 6), 7)  Миљана Јовановић против Србије (број 32029/21 од 21. марта 2024. године, објављена 11. априла 2024.),  Даница Милошевић и др.  против Србије (број 29930/23 од 21. марта 2024. године, објављена 11. априла 2024.) Зорка Петровић и 29 др. против Србије (број 55324/22 од 21. марта 2024. године, објављена 11. априла 2024.) и Љубинка Станисављев и 96 др. против Србије (број 55360/22 од 21. марта 2024. године, објављена 11. априла 2024.)

Суд је у наведеним предметима прихватио закључена пријатељска поравнања и одлучио да представке избрише са своје листе предмета у складу са чланом 39. Конвенције. Сви предмети се односе на неизвршавање домаћих одлука донетих против друштвених/државних предузећа и притужбе у погледу члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола број. 1 уз Конвенцију.