AKSOY protiv Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 29. septembra 2026. godine doneo, a 20. oktobra iste godine objavio presudu u predmetu Aksoy protiv Srbije, broj 4320/15.

Presudu je jednoglasno donelo Veće.

OKOLNOSTI SLUČAJA

Podnosilac predstavke (u daljem tekstu: podnosilac) je državljanin Republike Turske i živi u Štadeu, SR Nemačka.  

Dana 2. decembra 2012. godine oko 3:50 časova, podnosilac je, putujući sa saputnikom za Tursku, gde su nameravali da kupe odnosno iznajme proizvodnu halu sa mašinama i kancelarijama, prilikom izlaska iz Srbije, tokom putovanja iz Nemačke u Tursku, zaustavljen na graničnom prelazu Gradina od strane graničnih službenika.

Na pitanje carinskog službenika da li ima nešto da prijavi, podnosilac je izjavio da nosi gotov novac, te je, u carinskoj ispostavi, iz svoje jakne izvadio gotov novac u iznosu od 61.000 evra. Iznos preko dozvoljenih 10.000 evra, odnosno 51.000 evra, mu je privremeno oduzet.

Protiv podnosioca je pokrenut postupak zbog deviznog prekršaja jer nije prijavio gotov novac pre ulaska u carinsko područje Republike Srbije, kao ni pre pristupanja carinskoj kontroli prilikom izlaska iz zemlje.

Presudom Prekršajnog suda u Pirotu - Odeljenje suda u Dimitrovgradu Pr. 3005/12 od 24. decembra 2012. godine podnosilac je oglašen odgovornim za prekršaj i kažnjen je novčanom kaznom od 50.000 dinara. Istovremeno, izrečena mu je i mera oduzimanja predmeta prekršaja, odnosno gotovog novca u iznosu od 51.000 evra.

Podnosilac je u žalbi protiv prvostepene odluke, podnetoj preko branioca, istakao, pored ostalog, da je novac koji mu je oduzet pripadao preduzeću „AVATEK“ GmbH čiji je vlasnik njegov sin i dostavio je potvrde banke iz Hamburga da je pomenuto preduzeće podiglo iznos od 68.191,86 evra što je, po njegovom mišljenju, ukazivalo da je poreklo novca zakonito.   

Presudom Višeg prekršajnog suda - Odeljenje u Nišu P-203 Prž.517/13 od 5. marta 2013. godine žalba podnosioca je odbijena i prvostepena presuda je potvrđena.  

Nezadovoljan ishodom postupka, podnosilac je izjavio Ustavnom sudu ustavnu žalbu koja je rešenjem Už-2931/2013 od 4. februara 2014. godine odbačena kao očigledno neosnovana, jer se navodi podnosioca ne mogu dovesti u vezu sa pravom na mirno uživanje imovine, imajući u vidu obavezni karakter sankcije oduzimanja neprijavljenog gotovog novca i razloge koji su nadležni prekršajni sudovi naveli u pogledu toga zašto delimično oduzimanje nije bilo opravdano.

PRITUŽBE PODNOSIOCA I POSTUPAK PRED SUDOM

Podnosilac je podneo predstavku Sudu 26. decembra 2014. godine.

U predstavci se prituživao na povredu člana 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju smatrajući da je oduzimanje gotovog novca koje premašuje dozvoljeni iznos predstavljalo nezakonitu i krajnje nesrazmernu meru.

ODLUKA SUDA

• Status žrtve

Imajući u vidu činjenicu da je podnosilac tokom celog postupka pred domaćim organima tvrdio da oduzeti novac ne pripada njemu već preduzeću njegovog sina, Sud je, po službenoj dužnosti, ispitivao da li podnosilac u konkretnom predmetu ima status žrtve u smislu Konvencije.

U tom smislu, Sud je, pre svega, konstatovao da je podnosilac tokom postupka pred domaćim sudovima tvrdio, i za svoje tvrdnje dostavio dokaze, da je oduzeti novac nosio radi zakupa poslovnog prostora u Turskoj u ime preduzeća svog sina, ali da su sudovi smatrali da ti dokumenti ne mogu da dokažu neposrednu vezu između podignutog novca i novčanica zaplenjenih na granici, pa su taj novac tretirali kao podnosiočev.

Sud je dalje konstatovao da je podnosilac posedovao gotov novac, da je tokom postupka tretiran kao njegov imalac i da je mera izrečena upravo njemu. Međutim, čak i kad bi se prihvatili navodi podnosioca da predmetni novac pripada privrednom društvu njegovog sina, Sud je ocenio da je očigledno postojala neposredna veza između podnosioca i štete koju je on pretrpeo mešanjem u pravo na imovinu iz sledećih razloga: 1) neprijavljeni gotov novac koji se prenosi suprotno propisima se, bez obzira na zakonitost njegovog porekla i da li je učinilac vlasnik tog novca, oduzima od učinioca prekršaja saglasno tada važećem Zakonu o deviznom poslovanju („Službeni glasnik RS“, br. 62/06, 31/11, 119/12 i 139/14); 2) oduzimanje i prenos novca u državni budžet su usledili nakon odluke domaćih organa protiv podnosioca, koji je bio jedina stranka u postupku i bilo je posledica njegovog (ne)postupanja, odnosno neprijavljivanja gotovog novca nadležnim organima i pribavljanje potvrde o istom - dakle, podnosilac je bio jedini adresat tih mera, bez obzira što su one mogle posredno uticati i na privredno društvo njegovog sina koje nije bilo stranka u postupku niti je moglo u njemu učestvovati; 3) bilo bi, u okolnostima konkretnog slučaja, preterano formalistički uskratiti podnosiocu status žrtve i utvrditi da on nije imao jasan i legitiman interes da ospori meru koja je bila njemu izrečena kao posledica njegovog (ne)postupanja i mogla je nepovoljno uticati na finansijsku situaciju i odgovornost prema trećim licima.

Shodno tome, Sud je utvrdio da podnosilac ima svojstvo „žrtve“ u skladu sa članom 34. Konvencije.

• Član 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju

Sud je konstatovao da su domaći sudovi utvrdili da podnosilac nije ispunio zahteve u pogledu prijavljivanja gotovog novca koji je prenosio prilikom tranzita kroz Srbiju, te da je svrha početnog privremenog oduzimanja novca bila ispitivanje njegovog porekla i namene da bi se utvrdilo da li je podnosilac počinio prekršaj ili neko teže krivično delo kao što su krijumčarenje, pranje novca, utaja poreza ili trgovina drogom. Iako je u daljem postupku podnosilac osuđen samo za prekršaj neprijavljivanja novca prilikom tranzita kroz Srbiju, prekršajni sudovi su smatrali da je neophodno da se podnosiocu trajno oduzme sav novac koji je preneo, a nije prijavio.

Sud je podsetio da bi mešanje države u pravo na mirno uživanje imovine bilo srazmerno, ono mora odgovarati težini povrede, a sankcija težini učinjenog dela. Oslanjajući se na sopstvenu praksu u sličnim slučajevima, a posebno na presudu Aksungur i dr. protiv Srbije, broj 69080/13 i 4 druge predstavke, od 24. juna 2025. godine, a imajući u vidu da su domaći sudovi utvrdili da je podnosilac postupao iz nehata, da nije prikrivao gotov novac, da je neosuđivan i da nije bilo otežavajućih okolnosti, Sud je zaključio da je oduzimanje gotovog novca nametnulo podnosiocu prekomeran teret, pošto je podnosilac lice na koje je ta mera neposredno uticala. 

Sledstveno, Sud je utvrdio povredu člana 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju.

PRAVIČNO ZADOVOLJENJE (član 41. Konvencije)

Sud je obavezao Republiku Srbiju da podnosiocu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 51.000 evra i iznos od 2.000 evra na ime naknade troškova.