Дејан ЈОВАНОВИЋ против Србије и 6 других представки
Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 31. марта 2026. године донео, а 7. маја исте године објавио одлуку у предмету Јовановић и др. против Србије, број 39827/16.
Одлуку је донео трочлани Одбор.
|
Предмет се односи на наводно неуједначену домаћу судску праксу у погледу захтева за исплату додатака на плату за прековремени рад, ноћни рад и рад током државних и верских празника који обављају полицијски службеници запослени при Министарству унутрашњих послова. Први, други, трећи и пети подносилац представки су се такође притуживали да су лишени своје имовине, јер су судови одбили њихове тужбене захтеве. |
ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА
Подносиоци представки, господин Дејан Јовановић (у даљем тексту: први подносилац), господин Јовица Биорац (у даљем тексту: други подносилац), господин Срећко Јоловић (у даљем тексту: трећи подносилац), господин Радомир Мороквашић (у даљем тексту: четврти подносилац), господин Звонко Поповић (у даљем тексту: пети подносилац), господин Саша Зубер (у даљем тексту: шести подносилац) и господин Дамир Зубер (у даљем тексту: седми подносилац) били су запослени у Министарству унутрашњих послова (у даљем тексту: МУП).
Први и други подносилац су били запослени на граничном прелазу Шпиљани према Црној Гори, трећи и пети подносилац су били запослени као припадници Управе за ватрогасно спасилачке јединице, ватрогасци у ватрогасној јединици у Новом Пазару, четврти подносилац је био запослен на граничном прелазу према Републици Хрватској (Дунав - Бездан), а шести и седми подносилац су били запослени у Полицијској управи Сомбор - Полицијска станица Апатин.
Сви подносиоци су поднели тужбе надлежним основним судовима против свог послодавца ради исплате неисплаћених зарада по основу прековременог рада, рада ноћу и рада у време државних и верских празника. Први, други, трећи и пети подносилац су поднели тужбе Првом основном суду у Београду, а преостала три подносиоца Основном суду у Сомбору.
Сви првостепени судови су тужбене захтеве подносилаца одбили као неосноване. Првостепене пресуде су потврђене од стране надлежних апелационих судова.
Незадовољни исходом поступака пред судовима опште надлежности, подносиоци су изјавили уставне жалбе Уставном суду (Уж-2681/2014, Уж-1447/2014, Уж-5541/2013, Уж-8561/2014, Уж-1836/2015, Уж-4208/2015) које су одбијене као неосноване. Уставна жалба седмог подносиоца је одлуком Уставног суда Уж-126/2015 од 2. марта 2017. године одбијена у погледу притужби на повреду права на правично суђење, док је одбачена у погледу притужби на неуједначену судску праксу због непостојања „дубоких и дуготрајних разлика које су довеле до правне несигурности“.
ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИЛАЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ
Подносиоци су поднели представке Суду у јуну 2016, и у фебруару, јулу, септембру и октобру 2017. године.
У представкама су се притуживали на повреду права на правично суђење из члана 6. став 1. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) тврдећи да су одбијање њихових грађанских тужби и наводна флагрантно неуједначена судска пракса домаћих судова у погледу меритума њихових спорова створили правну несигурност и довели до ускраћивања правде. Поједини подносиоци су се притуживали на (1) недоследну судску праксу Врховног и Уставног суда и/или њихових различитих већа, посебно у погледу доступности жалбе о правним питањима (ревизија) у овој врсти спорова и/или (2) кршење њихових имовинских права према члану 1. Протокола број 1 (први, други, трећи и пети подносилац).
ОДЛУКА СУДА
- члан 6. став 1. Конвенције
Тужбе подносилаца су одбијене у временском периоду од јуна 2013. до маја 2015. године, на основу поређења њихових коефицијената зараде са коефицијентима других полицијских службеника, а у истом периоду су усвајани истоветни тужбени захтеви њихових колега, што је довело до „дубоких и дуготрајних разлика“ у судској пракси апелационих судова које су усаглашене правним ставом Врховног суда од 10. новембра 2015. године.
Према схватању Суда, подносиоци су се налазили у истој правној ситуацији као и подносиоци представки у предмету Шабановић и др. против Србије (бр. 39819/16 и 4 др., од 7. октобра 2025. године). Имајући у виду закључак Суда у том предмету да се налази и тумачења права од стране судова не могу сматрати произвољним или очигледно неразумним, чињеница да је по тужбама подносилаца одлучено пре усвајања правног става Врховног суда није довољна сама по себи да представља повреду начела правне сигурности.
Следом изнетог, Суд је оценио да су притужбе очигледно неосноване и да морају бити одбачене у складу са чланом 35. ст. 3(а) и 4. Конвенције.
- члан 1. Протокола број 1. уз Конвенцију
У вези са притужбама прва три и петог подносиоца да им је повређено право на имовину, Суд је истакао да је притужбе исте садржине разматрао у предмету Шабановић и др. против Србије и прогласио их неспојивим rationae materiae у вези са одредбом члана 1. Протокола 1 уз Конвенцију, те да не налази основ за другачији закључак у овом предмету.
Последично, Суд је оценио да су притужбе прва три и петог подносиоца неспојиве ratione materiae са одредбама Конвенције и протокола уз њу и одбацио их је у складу са чланом 35. став 4. Конвенције.