САРИЋ против Србије
Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 18. новембра 2025. године донео, а 9. децембра исте године објавио пресуду у предмету Сарић против Србије, број 38151/16.
Пресуду је донео трочлани Одбор.
|
Предмет се односи на наводне неправилности у поступку препознавања подносиоца као окривљеног у кривичном поступку, а на основу којег је подносилац осуђен. Суд је заузео став да утврђене неправилности приликом поступка препознавања и саслушања сведока нису адекватно размотрене од стране домаћих судова у образложењу. Из истих разлога, суд је утврдио да кривични поступак није испунио захтеве правичног суђења и да је прекршен члан 6. став 1. Конвенције. |
ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА
Основно јавно тужилаштво у Суботици је 12. јануара 2009. године поднело захтев за спровођење истраге против подносиоца због кривичног дела разбојништво из члана 206. став 1. Кривичног законика.
Подносилац је као окривљени саслушан пред истражним судијом Основног суда у Суботици 27. октобра 2009. године у термину од 10,38 до 10,50 часова, док је оштећена Л.В.Ш. саслушана као сведок одмах после њега, у 11,00 часова и могла је да га види пре давања свог исказа испред суднице са лисицама на рукама и у пратњи полицајаца.
Из записника о саслушању сведока - оштећене од 27. октобра 2009. године произилази да је она изјавила: „ ... и с обзиром да сам сада испред суднице видела окривљеног и да је саслушаван пре мене, могу да изјавим да је то тај младић... “.
Основно јавно тужилаштво у Суботици је 24. фебруара 2010. године против подносиоца подигло оптужницу. Подносилац је током целог поступка негирао извршење кривичног дела које му је стављено на терет.
Основни суд у Суботици је 19. августа 2013. године, након одржаног главног претреса и спроведеног доказног поступка, донео пресуду К. 2106/2010 којом је подносилац оглашен кривим због извршења кривичног дела разбојништво из члана 206. став 1. Кривичног законика и којом му је изречена казна затвора у трајању од две године и шест месеци. Ова пресуда је потврђена пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 3500/13 од 6. маја 2014. године.
Врховни касациони суд је 18. јуна 2014. године, пресудом Кзз. 588/2014, одбио као неоснован захтев за заштиту законитости браниоца подносиоца поднет против наведених правноснажних пресуда Основног суда у Суботици и Апелационог суда у Новом Саду.
Уставни суд је решењем Уж-4892/14 од 12. новембра 2015. године одбацио уставну жалбу коју је подносилац изјавио против првостепене и другостепене пресуде, као и против пресуде Врховног касационог суда.
ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ
Подносилац је поднео представку Суду 16. јуна 2016. године.
У представци се притуживао на повреду права на правично суђење из члана 6. став 1. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), јер је сведок - оштећена непосредно пре њеног саслушања видела подносиоца везаног лисицама како седи испред суднице истражног судије у пратњи полицајаца, да би потом, током самог поступка препознавања, управо њега препознала као учиниоца кривичног дела разбојништва.
ОДЛУКА СУДА
Суд је констатовао да је кључни доказ који је ишао у прилог осуди подносиоца била изјава оштећене и њено препознавање подносиоца као учиниоца, након што га је већ видела на суду као окривљеног. Домаћи судови су тврдили да је пресуда донета на основу других веродостојних доказа у списима предмета.
Такође, Суд је констатовао да видео снимци и фотографије, на које се позвао првостепени суд, нису идентификовали подносиоца као учиниоца кривичног дела, већ су само приказали место извршења кривичног дела без пружања било каквих информација које би могле утврдити идентитет учиниоца. Суд је оценио да чак ни контрадикторна природа поступка није могла да отклони поменуте недостатке.
Коначно, Суд је оценио да домаћи судови нису адекватно у својим образложењима размотрили поменуте неправилности у поступку саслушања сведока и препознавања, те да су се ограничили на понављање да је изјава оштећене представљала веродостојан доказ који су и прихватили, иако њена изјава није била поткрепљена другим доказима.
Суд је стога закључио да су домаћи судови пропустили да узму у обзир једно од основних начела кривичног процесног права (in dubio pro reo) - да је тужилаштво дужно да докаже кривицу ван разумне сумње и да се код сваке сумње у поузданост доказа чињенице имају ценити у корист окривљеног.
Следствено, Суд је утврдио повреду права на правично суђење из члана 6. став 1. Конвенције.
ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)
Суд је оценио да је утврђење повреде Конвенције, сȃмо по себи, довољно правично задовољење у погледу било какве нематеријалне штете коју је подносилац претрпео, док је обавезао Републику Србију да на име накнаде трошкова поступка подносиоцу исплати износ од 5.800,00 евра.