ЂАКОВИЋ против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 20. јануара 2026. донео, а 17. фебруара исте године објавио пресуду у предмету Ђаковић против Србије, број 30749/22.

Пресуду је једногласно донело седмочлано Веће.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Подносилац представке (у даљем тексту: подносилац), господин Вилко Ђаковић, хрватски је држављанин рођен 1957. године и живи у Ловасу, Република Хрватска.

Подносиочев отац, П.Ђ., убијен је 10. октобра 1991. године, током заузимања места Ловас.

• Поступак у предмету Вишег суда у Београду K.Пo2. 1/2014

Тужилаштво за ратне злочине је 28. децембра 2007. године подигло оптужницу против 14 лица за ратне злочине против цивилног становништва по члану 142. Кривичног законика Савезне Републике Југославије (у даљем тексту: КЗ СРЈ). Оптужница се односила и на ратне злочине почињене у октобру 1991. године у месту Ловас. Четири лица су оптужена, између осталог, и за убиство подносиочевог оца.

Оптужница је измењена 28. децембра 2011. године тако што су оптужбе против три од четири лица одбачене у делу који се односи на убиство оца подносиоца, а Ж.К., у то време командант локалне полицијске станице, остао је оптужен и за наведено дело. Био је оптужен због улоге у организовању и учешћу у нападу на село Ловас и његово цивилно становништво који се догодио 10. октобра 1991. године у јутарњим часовима. Постојали су наводи да је поступао по наређењу команданта Југословенске народне армије (у даљем тексту: ЈНА) када је руководио конкретним нападом.

Поступајући заменик тужиоца за ратне злочине је, у службеној белешци, навео да су одређене радње и пропусти Д.Л., команданта ЈНА који је наредио напад на село, а који није био међу оптуженима, изазвали „озбиљну забринутост“ у вези са његовом кривичном одговорношћу. Међутим, сматрало се да то питање треба решити у евентуалном новом поступку.

Виши суд у Београду је 20. јуна 2019. године донео пресуду којом је, поред осталог, осудио Ж.К. за ратне злочине извршене у селу Ловас, утврдивши да је Ж.К. поступао по наређењу Д.Л. приликом руковођења нападом током којег је убијено седам цивила, укључујући и оца подносиоца. Апелациони суд у Београду је 20. новембра 2020. године донео пресуду којом је, поред осталог преиначио првостепену пресуду и Ж.К. ослободио кривичне одговорности.

• Кривична пријава подносиоца

Подносилац је 2. новембра 2016. године, преко Фонда за хуманитарно право (у даљем тексту: ФХП) поднео Тужилаштву за ратне злочине кривичну пријаву против Д.Л. због кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142. став 1. КЗ СРЈ.

Дописом од 20. децембра 2016. године Тужилаштво за ратне злочине обавестило је ФХП да је предистражни поступак у току и да се врше провере навода из кривичне пријаве.

ФХП је у неколико наврата слао ургенције Тужилаштву за разне злочине, као и упите у којој се фази поступак налази. Дописом од 1. марта 2017. године, Тужилаштво за ратне злочине је обавестило ФХП да су предузете радње ради прикупљања информација од надлежних државних органа, након чега ће бити донета одлука о даљем поступању.

Дана 25. октобра 2018. године ФХП је поднео притужбу на рад заменика тужиоца у предмету Кт. 6/16, у којој је наведено да то тужилаштво није предузело одговарајуће истражне радње како би утврдило истинитост навода из кривичне пријаве.

Тужилаштво за ратне злочине је наведену притужбу одбило као неосновану 5. новембра 2018. године.

Дана 8. новембра 2018. године ФХП упутио је приговор Републичком јавном тужилаштву у вези са поступањем у предмету Кт. 6/16.

Заменик Републичког јавног тужиоца је 22. новембра 2018. године обавестио ФХП да је, након извршеног увида у списе предмета, утврђено да је притужба неоснована и да нема пропуста у раду поступајућег заменика тужиоца.

По пријему поменутог одговора, подносилац је 3. децембра 2018. године поднео Уставном суду уставну жалбу против аката и радњи нечињења Тужилаштва за ратне злочине у предмету Кт. 6/16, због повреде права на живот, права на неповредивост физичког и психичког интегритета и права на правично суђење. У уставној жалби је наведено да Тужилаштво за ратне злочине, у периоду од две године од подношења кривичне пријаве, није предузело нити једну радњу у складу са правом подносиоца на делотворну истрагу. Такође, у уставној жалби је наведено да о приговорима подносиоца на рад заменика тужиоца у предмету Кт. 6/16 није одлучено решењем, већ актом у форми дописа, што није у складу са законом.

Уставни суд је 30. марта 2022. године, решењем Уж-13756/2018, одбацио уставну жалбу подносиоца.

У образложењу решења Уставног суда се наводи да акти тужилаштва од 5. и 22. новембра 2018. године нису акти којима се одлучивало о правима и обавезама подносиоца, услед чега они не могу бити предмет уставне жалбе у смислу члана 170. Устава. У погледу навода да у предмету Кт. 6/16 Тужилаштво за ратне злочине није предузело ниједну процесну радњу, Уставни суд је утврдио да се ради о неистинитим тврдњама.

• Поступак пред Вишим судом у Београду у предмету К.По2. 9/2022

Дана 12. септембра 2022. године, Тужилаштво за ратне злочине је против Д.Л. подигло оптужницу (Кто. 7/22) за ратне злочине против цивилног становништва према члану 142. КЗ СРЈ у вези са ратним злочинима у селу Ловас.

Поступак пред Вишим судом у Београду је у току.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подносилац је поднео представку Суду 17. јуна 2022. године.

У представци се, поред осталог, притуживао на повреду права на живот из члана 2. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), због неспровођења делотворне истраге поводом смрти његовог оца.

ОДЛУКА СУДА

• Допуштеност

Суд је одбио приговор Владе да је подносилац злоупотребио право на подношење представке јер није обавесто Суд да је након подношења представке Тужилаштво за ратне злочине подигло оптужницу против Д.Л., поред осталог, и због убиства подносиочевог оца, као и јер није обавестио Суд да је одбио да сведочи у кривичном поступку.

Наиме, иако је Суд оценио неубедљивим објашњење подносиоца да није био обавештен о даљем току поступка (будући да је два пута током 2024. године био позиван да сведочи у том поступку), заузео је становиште да нема назнака да је намеравао да обмане Суд у вези са било којим питањем кључним за предметни случај или да је његова представка свесно заснована на лажним информацијама (имајући у виду да се притужбе подносиоца, у суштини, односе на наводну неделотворност истраге која је била у току и након 34 године након смрти његовог оца). Надаље, одбијање подносиоца да сведочи у домаћем поступку Суд је оценио ирелевантним, јер се то понашање није догодило у вези са односима са Судом.

Суд је своју надлежност ratione temporis, разматрао proprio motu, и с тим у вези, поред осталог, подсетио да је временска надлежност Суда у вези са процесним обавезама истраге у вези са чланом 2. Конвенције строго ограничена на процесне радње које су спроведене или је требало да буду спроведене у периоду након ступања Конвенције у односу на тужену државу, али и да могу да постоје и ванредне ситуације које, иако не задовољавају стандард „суштинске везе“, захтевају да се обезбеди сразмерна и делотворна заштита за гаранције и темељне вредности Конвенције.

Полазећи од наведеног, те чињенице да је предметни догађај процесуиран на домаћем нивоу као ратни злочин против цивилног становништва (чија је тежина већа него код других кривичних дела), Суд је оценио да овај случај испуњава „тест вредности Конвенције“ и да има надлежност rationae temporis, иако је од смрти оца подносиоца до ступања Конвенције на снагу у односу на Републику Србију протекло више од 12 година и четири месеца, будући да су све истражне радње спроведене почев од 2007. године па надаље, дакле након ступања Конвенције.

• Основаност

Иако је Суд имао у воду да се подносилац и у уставној жалби, и у представци, концентрисао на истрагу која је вођена по његовој кривичној пријави пред Тужилаштвом за ратне злочине почев од 2016. године, одлучио је да узме у обзир и кривични поступак који се водио пред Вишим судом у Београду у предмету K.Пo2 1/2014 и све радње које су претходиле.

У смислу наведеног, Суд је констатовао да је постојало значајно кашњење између убиства П.Ђ. и спровођења било какве истраге, односно да пре ступања Конвенције на снагу нису предузете било какве званичне радње.

Суд је даље констатовао да је Тужилаштво за ратне злочине први пут покренуло кривични поступак 2007. године, а други пут 2016. године (по кривичној пријави подносиоца) и да је тај поступак још увек у току (К.По2. 9/2022).

Прецизније, први пут је поступак покренут од стране Тужилаштва за ратне злочине 28. новембра 2007. године, односно 16 година након убиства и 3 године и 8 месеци од дана ступања Конвенције на снагу и трајао је 13 година на два нивоа надлежности, а ниједна од првобитно оптужене четири особе није осуђена за убиство оца подносиоца.

У погледу другог кривичног поступка, Суд је констатовао да је прошло више од 9 година од подношења кривичне пријаве и да је поступак и даље у току у првом степену.

Суд је оценио да укупно трајање истраге, која обухвата и поступак пред Тужилаштвом за ратне злочине и судски поступак који је уследио, не испуњава захтев хитности.

У светлу претходно наведеног, Суд је закључио да истрага о убиству оца подносиоца није испунила стандарде делотворности које захтева члан 2. Конвенције.

Следом изнетог, Суд је утврдио да је дошло до повреде права на живот у његовом процесном делу.

ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)

Суд је обавезао Републику Србију да подносиоцу на име накнаде нематеријалне штете исплати износ од 12.000 евра, те да му на име трошкова и издатака исплати износ од 1.730 евра.