Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је у периоду од 1. до 30. новембра 2025. године објавио 2 пресудe и 2 одлуке против Републике Србије.
Обе пресуде и једну одлуку је донело седмочлано Веће, а другу одлуку трочлани Одбор.
Све пресуде и одлуке су једногласно донете, осим пресуде Марко Тешић (6:1).
У пресуди Већа Марко Тешић, Суд је утврдио да домаћи судови нису пружили „релевантне и довољне“ разлоге, нити су постигли правичну равнотежу између потребе за очувањем ауторитета правосуђа и права подносиоца представке на слободу изражавања. Мешање стога није било „неопходно у демократском друштву“ у смислу члана 10. став 2. Конвенције, те је повређено право подносиоца на слободу изражавања утврђено чланом 10. Конвенције. Предмет се односи на повреду права на слободу изражавања услед изрицања новчане казне подносиоцу као адвокату због непоштовања суда у вези са наводима које је изнео у писаним примедбама на поступање председнице већа приликом извођења доказа на главном претресу.
Пресуду Искра Д.О.О. Београд такође је донело Веће. Предмет се односи на рушење и заузимање имовине компаније подносиоца представке и накнадни парнични поступак. Суд је утврдио да мешање у право на мирно уживање имовине компаније подносиоца представке није било законито јер, према релевантном домаћем законодавству, свако рушење објекта мора бити извршено у складу са уређеним поступком, укључујући доношење одлуке у управном поступку и извршење исте, а тај поступак је у овом случају у потпуности заобиђен, па компанија подносилац није могла да оспори предметно мешање у своје право.Из тог разлога, Суд је утврдио кршење права компаније подносиоца на мирно уживање имовине предвиђеног чланом 1. Протокола број 1. уз Конвенцију. Када су у питању притужбе компаније подносиоца да јој је повређено право на делотворни правни лек из члана 13. Конвенције, Суд је сматрао да нема потребе да одлучује о њима, јер је о главном питању већ одлучено.
Одлуку у предмету А.А. Суд је донео у Већу. Предмет се односи на мере које је Република Србија усвојила током пандемије COVID-19 у вези са привременим ограничењима слободе кретања тражилаца азила и ирегуларних миграната смештених у центрима за азил и прихватним центрима. Суд је одбацио представку подносиоца због одсуства статуса жртве, односно неспојивости представке ratione personae са Конвенцијом и протоколима уз њу.
Коначно, Суд је одлучујући у Одбору, у предмету Иван Барбалић и 9 др. представку избрисао са листе случајева прихвативши потписано пријатељско поравнање. Предмет се односи на притужбе подносилаца у смислу члана 6. став 1. Конвенције због прекомерног трајања парничних поступака.