Обавештење о пресудама и одлукама Европског суда за људска права објављеним у октобру 2025. године против Републике Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је у периоду од 1. до 31. октобра 2025. године објавио 4 пресудe и 4 одлуке против Републике Србије.

Три пресуде је донело седмочлано Веће, а четврту пресуду и све одлуке донео је трочлани Одбор.

Све пресуде и одлуке су једногласно донете, осим пресуде Ђорђевић у једном делу (5:2).

У пресуди Већа Ђорђевић, Суд је нашао, посебно узевши у обзир налазе вештака, да је стан подноситељке практично претворен у подрум и да држава није приступила овом питању са дужном пажњом и да није правилно размотрила све супротстављене интересе, те да тиме није испунила своју позитивну обавезу да обезбеди право подноситељке на поштовање њеног дома и приватног живота, чиме је повређено право подноситељке на поштовање приватног и породичног живота из члана 8. Конвенције (једногласно). Такође, Суд је нашао да домаћи органи нису обезбедили правичну равнотежу између захтева општег интереса заједнице и захтева за заштиту имовинских права подноситељке, посебно узевши у обзир неправилности у дозволама издатим инвеститору, којима је дозвољена изградња зграде, што је резултирало значајним смањењем вредности стана подноситељке, без пружања надокнаде, чиме је повређено право на мирно уживање имовине из члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију (већином гласова 5:2). Предмет се односи на изградњу зграде преблизу стана подноситељке, што је наводно довело до недостатка природног светла, вентилације и директне сунчеве светлости, као и до значајног смањења тржишне вредности стана подноситељке.

Пресуду Пренча такође је донело Веће. Предмет се односи на одузимање готовог новца (39.500 евра (EUR)) који је подносилац представке покушао да пренесе преко државне границе, кршећи релевантне прописе. Подносилац се притуживао да му је повређено право на заштиту имовине, тврдећи да је мера трајног одузимања новца била незаконита и несразмерна. Суд је оценио да непрецизан правни оквир у својим битним елементима у вези са слободом која се даје у погледу изрицања мере потпуног или делимичног одузимања, заједно са недовољним преиспитивањем које су спровели домаћи органи и недостатком процесних гаранција својствених члану 1. Протокола број 1 уз Конвенцију, није могао да обезбеди постизање потребне правичне равнотеже између захтева општег интереса и заштите права подносиоца на мирно уживање његове имовине.

Суд је у пресуди Већа Шабановић и др, утврдио да подносиоцима није повређено право из члана 6. став 1. Конвенције, а да су притужбе прва два подносиоца да им је повређено право из члана 1. Протокола број 1. уз Конвенцију неспојиве ratione materiae са одредбама Конвенције. Предмет се односи на наводно неуједначену домаћу судску праксу у погледу захтева за исплату додатака на плату за прековремени рад, ноћни рад и рад током државних и верских празника који обављају полицијски службеници запослени при Министарству унутрашњих послова, као и на притужбе првог и другог подносиоца да им је повређено право на имовину, јер су судови одбили њихове тужбене захтеве. Суд је оценио да, иако је у једном периоду пракса судова била неуједначена, то само по себи није довољно да се утврди повреда Конвенције, посебно јер је утврдио да домаће право има механизам за превазилажење таквих недоследности који је ефикасно примењен (правни став раније Врховног касационог суда на основу кога је у разумно кратком року пракса усклађена).

У пресуди Одбора Х.Г.Д., Суд је утврдио да су подносиоцу повређена права из члана 5. ст. 1, 4. и 5. Конвенције, јер је боравак подносиоца у транзитној зони представљао лишавање слободе будући да се тамо налазио без судског решења односно без јасних правила која регулишу ситуацију у којој се нашао, јер није имао могућност да покрене поступак у којем би суд хитно испитао законитост лишења слободе и јер није могао да оствари право на накнаду штете због незаконитог лишења слободе. Притужбе подносиоца по члану 5. став 2. Конвенције Суд је одбацио као очигледно неосноване. Предмет се односи на задржавање подносиоца у транзитној зони Аеродрома Београд  у трајању од 26 дана и притужбе подносиоца с тим у вези.

Од 4 донете одлуке, Суд је у једном предмету (Рајко Грбић и 6 др.) притужбе подносилаца по члану 6. став 1. Конвенције одбацио делом због неисцрпљивања правних средстава, а делом због очигледне неоснованости. Предмет се односи на наводну неуједначену праксу домаћих судова у вези са досуђивањем трошкова у поступцима по Закону о заштити права на суђење у разумном року.

У предмету Петар Миловановић и Јанко Јаковљевић, Суд је представку избрисао са листе случајева прихвативши потписано пријатељско поравнање. Предмет се односи на притужбе подносилаца да одлука Уставног суда Уж-4527/2011 од 31. јануара 2013. године, којом је утврђена повреда права на живот и наложено да се предузму све мере како би се преткривични поступак пред Вишим јавном тужилаштвом у Београду окончао у најкраћем року (делотворна истрага у вези са смрћу синова подносилаца), није извршена.

Суд је у предмету (Лука Анђелковић) представку скинуо са своје листе случајева, јер је подносилац исту повукао.

Коначно, Суд је у предмету (Миодраг Јовичић и Олга Костић) представку прогласио неприхватљивом, јер су подносиоци злоупотребили право на подношење појединачне представке, будући да нису обавестили Суд о битној чињеници да је оспорена домаћа одлука извршена.