ANIČIĆ protiv Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 12. maja 2026. godine doneo, a 9. juna iste godine objavio presudu u predmetu Aničić protiv Srbije, broj 36639/22.

Presudu je donelo sedmočlano Veće.

OKOLNOSTI SLUČAJA

Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije - Policijska uprava Valjevo je 23. februara 2018. godine podnelo zahtev za pokretanje prekršajnog postupka protiv podnosioca zbog prekršaja iz člana 35. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima. Prema navodima iz zahteva, dana 16. januara 2018. godine u Valjevu, podnosilac je prouzrokovao saobraćajnu nezgodu tako što se nije pravilno kretao desnom stranom kolovoza, već je prešao na levu stranu, usled čega je došlo do kontakta sa vozilom čiji je vlasnik „Vodovod-Valjevo“, a kojim je upravljao M.N. u stanju teške alkoholisanosti.  

Presudom Prekršajnog suda u Valjevu Pr. 3782/18 od 10. juna 2019. godine utvrđena je odgovornost oba učesnika u opisanoj saobraćajnoj nezgodi i izrečena im je novčana kazna. Podnosiocu je izrečena i zaštitna mera zabrane upravljanja motornim vozilom „C“ kategorije u trajanju od 5 meseci.

U žalbi na pomenutu presudu podnosilac je istakao da je Prekršajni sud u Valjevu povredio njegovo pravo na odbranu jer nije prihvatio kao dokaz nalaz veštaka saobraćajne struke koji je predložio njegov branilac i jer nije obavestio odbranu podnosioca o saslušanju drugog učesnika saobraćajne nezgode u svojstvu svedoka.

Rešenjem Prekršajnog apelacionog suda Prž. br. 14168/19 od 4. jula 2019. godine usvojena je žalba podnosioca i spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Prvostepenom sudu je naloženo da ponovo sasluša svedoka M.N. u vezi sa svim okolnostima saobraćajne nezgode, o čemu će obavestiti podnosioca i njegovog branioca i omogućiti im da postavljaju pitanja, zatim da ponovo sasluša podnosioca u svojstvu okrivljenog i nakon toga odluči o predlogu odbrane podnosioca da se izvrši saobraćajno veštačenje.

Prema tvrdnjama podnosioca, Prekršajni sud u Valjevu nije postupio po uputstvu Prekršajnog apelacionog suda i nije ispravio nepravilnosti na koje je ukazano gorepomenutim rešenjem. Naime, Prekršajni sud u Valjevu nije ponovo saslušao podnosioca iako je pomenutim rešenjem bilo naznačeno u vezi kojih okolnosti je potrebno da podnosilac da iskaz, već je pročitan zapisnik o uviđaju saobraćajne nezgode u čijem prilogu se nalazila izjava okrivljenog podnosioca. Prekršajni sud u Valjevu nije razmatrao nalaz i mišljenje veštaka saobraćajne struke koga je podnosilac sam angažovao, niti je u presudi Pr. 3782/18 od 28. oktobra 2019. godine obrazložio zbog čega to nije učinio. Prema navodima podnosioca, presuda Prekršajnog suda u Valjevu od 28. oktobra 2019. godine zasnovana je na iskazu svedoka-učesnika u saobraćajnoj nezgodi koji je u trenutku same nezgode imao 1,96 promila alkohola u krvi.

Prekršajni apelacioni sud je presudom Prž. 24314/19 od 10. decembra 2019. godine potvrdio presudu Prekršajnog suda u Valjevu Pr. 3850/19 od 28. oktobra 2019.

Izjašnjavajući se o inicijativi punomoćnika podnosioca, Republičko (sada Vrhovno) javno tužilaštvo obavestilo je njegovog punomoćnika dopisom PTZ br. 26/20 od 31. januara 2020. godine da nije podnelo zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pomenutih presuda donetih u ponovljenom postupku.

Ustavni sud je rešenjem Už-1971/20 od 15. marta 2022. godine odbacio ustavnu žalbu podnosioca navodeći da nije nadležan da kao instancioni sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata i radnji, kao i da, u praksi kako Ustavnog suda tako i Evropskog suda, pravo na pravično suđenje iz člana 32. Ustava i pravo na odbranu iz člana 33. stav 5. Ustava ne znači garanciju da će u toku postupka biti prihvaćeni svi dokazni predlozi okrivljenog.

PRITUŽBE PODNOSIOCA I POSTUPAK PRED SUDOM

Podnosilac je podneo predstavku Sudu 13. jula 2022. godine.

U predstavci se prituživao na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. Konvencije.

ODLUKA SUDA

Sud je pritužbu podnosioca da se prvostepeni sud nije izjasnio o njegovom predlogu za izvođenje dokaza saobraćajnim veštačenjem jednoglasno odbacio kao neblagovremenu, jer je nije istakao u roku od četiri meseca od dana prijema rešenja Ustavnog suda, već tek 26. maja 2026. godine u svojim zapažanjima upućenim Sudu, a u skladu sa odredbama člana 35. st. 1. i 4. Konvencije.  

Ostale navode podnosioca Sud je većinom glasova ocenio neosnovanim. Naime, Sud je, pre svega, podsetio da njegova uloga nije da se bavi svim činjeničnim i pravnim greškama koje su učinili domaći sudovi, niti da preispituje presude domaćih sudova u svojstvu suda „četvrtog stepena“, osim ako se njihovi nalazi mogu smatrati proizvoljnim ili očigledno nerazumnim.

Nadalje, Sud je naglasio da domaći sudovi nisu obavezni da prihvate svaki dokaz koji predloži stranka u postupku. Oni mogu da odbiju izvođenje dodatnih dokaza ako smatraju da već imaju dovoljno materijala za donošenje odluke.

U konkretnom slučaju, Sud je konstatovao da su se domaći sudovi oslonili na policijski zapisnik, skicu nezgode, fotografije sa lica mesta i izjave svedoka smatravši da su ti dokazi dovoljni za utvrđivanje činjenica i da nije neophodno da se kao dokaz izvede i nalaz veštaka koji je podnosilac pribavio.

Sud, na osnovu uvida u obrazloženje presude prvostepenog suda, nije došao do zaključka da je odbijanje da se kao dokaz izvede nalaz veštaka koji je podnosilac pribavio može smatrati proizvoljnim ili očigledno nerazumnim.

Po mišljenju Suda, podnosilac je mogao da u formi pismene izjave iznese sve informacije koje su navedene u nalazu veštaka koji je pribavio, što nije učinio. Priroda pritužbi podnosioca se svodi na neslaganje sa odlukama domaćih sudova, a ne na stvarnu povredu prava na pravično suđenje.

Sledom iznetog, Sud je utvrdio da nije došlo do povrede prava na pravično suđenje iz člana 6. Konvencije.

IZDVOJENO MIŠLJENJE SUDIJA ROOSMA, PAVLI I NÍ RAIFEARTAIGH

Sudije Roosma, Pavli i Ní Raifeartaigh (u daljem tekstu: sudije) su u zajedničkom izdvojenom mišljenju izrazili neslaganje sa stavom većine da podnosiocu nije povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 6. Konvencije.

Sudije su na prvom mestu istakle da je za prekršaj za koji je podnosilac oglašen odgovornim bila predviđena i kazna zatvora, kao i da je podnosilac bio vozač teretnog vozila za koje bi osuda i sankcija imale značajne posledice, što je po stavu sudija i bio slučaj.

Potom su sudije napomenule da je podnosilac privatno pribavio nalaz veštaka i da nije tražio odlaganje postupka, već samo da se taj nalaz prihvati kao dokaz i razmotri, imajući u vidu da sam prvostepeni sud nije odredio saobraćajno tehničko veštačenje, kao i da je presuda prvostepenog suda već jednom vraćena, između ostalog, i zbog neadekvatno obrazloženog neprihvatanja napred navedenog nalaza veštaka kao dokaza.

Zatim su sudije podsetile da se prvostepeni sud oslonio na dva dokazna sredstva i to iskaze policijskog službenika koji je sačinio skicu lica mesta i drugog vozača koji je u trenutku nesreće bio u stanju teške alkoholisanosti. Bez obzira na stručnost policijskog službenika  koji je sastavio skicu, sudije su smatrale da je bilo neophodno učestvovanje veštaka koji bi razjasnio okolnosti koje su dovele do nezgode i nisu razumele stav prvostepenog suda da su izvedeni dokazi dovoljni za razjašnjenje stvari.

Sudije su smatrale da je ključno pitanje koje je trebalo razrešiti to da li je podnosilac izazvao saobraćajnu nezgodu. Prema njihovom mišljenju, nalaz veštaka koji je podnosilac privatno pribavio nije bio očigledno irelevantan ili nepodoban da razjasni sporno pitanje, niti se zahtev podnosioca da se taj nalaz razmotri može smatrati usmerenim ka odlaganju postupka. Prvostepeni sud je mogao da, po razmatranju nalaza, isti odbaci, ali se odbacivanje tog nalaza bez njegovog razmatranja iz razloga što su do tada izvedeni dokazi dovoljni za razjašnjenje predmeta, može smatrati proizvoljnim, i dovelo je podnosioca u neravnopravan položaj u odnosu na organ gonjenja.

Iz gore navedenih razloga, sudije Roosma, Pavli i Ní Raifeartaigh smatraju da je podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 6. Konvencije.