АНИЧИЋ против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 12. маја 2026. године донео, а 9. јуна исте године објавио пресуду у предмету Аничић против Србије, број 36639/22.

Пресуду је донело седмочлано Веће.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Министарство унутрашњих послова Републике Србије - Полицијска управа Ваљево је 23. фебруара 2018. године поднело захтев за покретање прекршајног поступка против подносиоца због прекршаја из члана 35. Закона о безбедности саобраћаја на путевима. Према наводима из захтева, дана 16. јануара 2018. године у Ваљеву, подносилац је проузроковао саобраћајну незгоду тако што се није правилно кретао десном страном коловоза, већ је прешао на леву страну, услед чега је дошло до контакта са возилом чији је власник „Водовод-Ваљево“, а којим је управљао М.Н. у стању тешке алкохолисаности.  

Пресудом Прекршајног суда у Ваљеву Пр. 3782/18 од 10. јуна 2019. године утврђена је одговорност оба учесника у описаној саобраћајној незгоди и изречена им је новчана казна. Подносиоцу је изречена и заштитна мера забране управљања моторним возилом „Ц“ категорије у трајању од 5 месеци.

У жалби на поменуту пресуду подносилац је истакао да је Прекршајни суд у Ваљеву повредио његово право на одбрану јер није прихватио као доказ налаз вештака саобраћајне струке који је предложио његов бранилац и јер није обавестио одбрану подносиоца о саслушању другог учесника саобраћајне незгоде у својству сведока.

Решењем Прекршајног апелационог суда Прж. бр. 14168/19 од 4. јула 2019. године усвојена је жалба подносиоца и списи предмета су враћени првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање. Првостепеном суду је наложено да поново саслуша сведока М.Н. у вези са свим околностима саобраћајне незгоде, о чему ће обавестити подносиоца и његовог браниоца и омогућити им да постављају питања, затим да поново саслуша подносиоца у својству окривљеног и након тога одлучи о предлогу одбране подносиоца да се изврши саобраћајно вештачење.

Према тврдњама подносиоца, Прекршајни суд у Ваљеву није поступио по упутству Прекршајног апелационог суда и није исправио неправилности на које је указано горепоменутим решењем. Наиме, Прекршајни суд у Ваљеву није поново саслушао подносиоца иако је поменутим решењем било назначено у вези којих околности је потребно да подносилац да исказ, већ је прочитан записник о увиђају саобраћајне незгоде у чијем прилогу се налазила изјава окривљеног подносиоца. Прекршајни суд у Ваљеву није разматрао налаз и мишљење вештака саобраћајне струке кога је подносилац сам ангажовао, нити је у пресуди Пр. 3782/18 од 28. октобра 2019. године образложио због чега то није учинио. Према наводима подносиоца, пресуда Прекршајног суда у Ваљеву од 28. октобра 2019. године заснована је на исказу сведока-учесника у саобраћајној незгоди који је у тренутку саме незгоде имао 1,96 промила алкохола у крви.

Прекршајни апелациони суд је пресудом Прж. 24314/19 од 10. децембра 2019. године потврдио пресуду Прекршајног суда у Ваљеву Пр. 3850/19 од 28. октобра 2019.

Изјашњавајући се о иницијативи пуномоћника подносиоца, Републичко (сада Врховно) јавно тужилаштво обавестило је његовог пуномоћника дописом ПТЗ бр. 26/20 од 31. јануара 2020. године да није поднело захтев за заштиту законитости против поменутих пресуда донетих у поновљеном поступку.

Уставни суд је решењем Уж-1971/20 од 15. марта 2022. године одбацио уставну жалбу подносиоца наводећи да није надлежан да као инстанциони суд још једном испитује законитост оспорених аката и радњи, као и да, у пракси како Уставног суда тако и Европског суда, право на правично суђење из члана 32. Устава и право на одбрану из члана 33. став 5. Устава не значи гаранцију да ће у току поступка бити прихваћени сви доказни предлози окривљеног.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подносилац је поднео представку Суду 13. јула 2022. године.

У представци се притуживао на повреду права на правично суђење из члана 6. Конвенције.

ОДЛУКА СУДА

Суд је притужбу подносиоца да се првостепени суд није изјаснио о његовом предлогу за извођење доказа саобраћајним вештачењем једногласно одбацио као неблаговремену, јер је није истакао у року од четири месеца од дана пријема решења Уставног суда, већ тек 26. маја 2026. године у својим запажањима упућеним Суду, а у складу са одредбама члана 35. ст. 1. и 4. Конвенције.  

Остале наводе подносиоца Суд је већином гласова оценио неоснованим. Наиме, Суд је, пре свега, подсетио да његова улога није да се бави свим чињеничним и правним грешкама које су учинили домаћи судови, нити да преиспитује пресуде домаћих судова у својству суда „четвртог степена“, осим ако се њихови налази могу сматрати произвољним или очигледно неразумним.

Надаље, Суд је нагласио да домаћи судови нису обавезни да прихвате сваки доказ који предложи странка у поступку. Они могу да одбију извођење додатних доказа ако сматрају да већ имају довољно материјала за доношење одлуке.

У конкретном случају, Суд је констатовао да су се домаћи судови ослонили на полицијски записник, скицу незгоде, фотографије са лица места и изјаве сведока сматравши да су ти докази довољни за утврђивање чињеница и да није неопходно да се као доказ изведе и налаз вештака који је подносилац прибавио.

Суд, на основу увида у образложење пресуде првостепеног суда, није дошао до закључка да је одбијање да се као доказ изведе налаз вештака који је подносилац прибавио може сматрати произвољним или очигледно неразумним.

По мишљењу Суда, подносилац је могао да у форми писмене изјаве изнесе све информације које су наведене у налазу вештака који је прибавио, што није учинио. Природа притужби подносиоца се своди на неслагање са одлукама домаћих судова, а не на стварну повреду права на правично суђење.

Следом изнетог, Суд је утврдио да није дошло до повреде права на правично суђење из члана 6. Конвенције.

ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ СУДИЈА ROOSMA, PAVLI И NÍ RAIFEARTAIGH

Судије Roosma, Pavli и Ní Raifeartaigh (у даљем тексту: судије) су у заједничком издвојеном мишљењу изразили неслагање са ставом већине да подносиоцу није повређено право на правично суђење из члана 6. Конвенције.

Судије су на првом месту истакле да је за прекршај за који је подносилац оглашен одговорним била предвиђена и казна затвора, као и да је подносилац био возач теретног возила за које би осуда и санкција имале значајне последице, што је по ставу судија и био случај.

Потом су судије напоменуле да је подносилац приватно прибавио налаз вештака и да није тражио одлагање поступка, већ само да се тај налаз прихвати као доказ и размотри, имајући у виду да сам првостепени суд није одредио саобраћајно техничко вештачење, као и да је пресуда првостепеног суда већ једном враћена, између осталог, и због неадекватно образложеног неприхватања напред наведеног налаза вештака као доказа.

Затим су судије подсетиле да се првостепени суд ослонио на два доказна средства и то исказе полицијског службеника који је сачинио скицу лица места и другог возача који је у тренутку несреће био у стању тешке алкохолисаности. Без обзира на стручност полицијског службеника  који је саставио скицу, судије су сматрале да је било неопходно учествовање вештака који би разјаснио околности које су довеле до незгоде и нису разумеле став првостепеног суда да су изведени докази довољни за разјашњење ствари.

Судије су сматрале да је кључно питање које је требало разрешити то да ли је подносилац изазвао саобраћајну незгоду. Према њиховом мишљењу, налаз вештака који је подносилац приватно прибавио није био очигледно ирелевантан или неподобан да разјасни спорно питање, нити се захтев подносиоца да се тај налаз размотри може сматрати усмереним ка одлагању поступка. Првостепени суд је могао да, по разматрању налаза, исти одбаци, али се одбацивање тог налаза без његовог разматрања из разлога што су до тада изведени докази довољни за разјашњење предмета, може сматрати произвољним, и довело је подносиоца у неравноправан положај у односу на орган гоњења.

Из горе наведених разлога, судије Roosma, Pavli и Ní Raifeartaigh сматрају да је подносиоцу повређено право на правично суђење из члана 6. Конвенције.