DRUŠTVO SRPSKO-KINESKOG PRIJATELJSTVA FDH protiv Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 5. maja 2026. godine doneo, a 2. juna iste godine objavio presudu u predmetu Društvo srpsko-kineskog prijateljstva FDH protiv Srbije, broj 54936/20.

Presudu je jednoglasno donelo sedmočlano Veće.

OKOLNOSTI SLUČAJA

Društvo srpsko-kineskog prijateljstva FDH (u daljem tekstu: društvo podnosilac) je 2016. godine uredno i blagovremeno prijavilo tri mirna okupljanja u Beogradu za vreme zvanične posete predsednika Narodne Republike Kine (u daljem tekstu: NR Kina) Republici Srbiji.

Prvi skup koji je trebalo da se održi 17. juna 2016. godine od 10:00 do 18:00 časova u Bulevaru Mihaila Pupina, preko puta zgrade „Šest kaplara“, prijavljen je policijskoj stanici Novi Beograd sedam dana ranije - 10. juna.

Drugi skup koji je trebalo da se održi 18. juna 2016. godine od 11:30 do 13:00 časova u ulici Užičkoj 25, preko puta ambasade NR Kine, prijavljen je policijskoj stanici Savski venac pet dana ranije - 13. juna.

Istog dana, 13. juna 2016. godine, policijskoj stanici Stari grad prijavljen je i treći skup koji je trebalo da se održi 18. juna 2016. godine od 18:30 do 21:00 časova na Trgu Republike u Beogradu.

Mesno nadležne policijske stanice Policijske uprave za Grad Beograd (u daljem tekstu: PS) zabranile su sva tri skupa sa istim obrazloženjem, istog dana kada su prijave podnete. Rešenje PS Novi Beograd 03/16/17/2 broj 212-881/16 je izrađeno i dostavljeno 10. juna, dok su rešenja PS Savski venac 03/16/17/2 broj 212-332/16 i PS Stari grad broj 212-192/16 izrađena i dostavljena 13. juna 2016. godine.

U gotovo identičnim obrazloženjima, sve tri policijske stanice su se pozvale na član 8. stav 1. Zakona o javnom okupljanju („Službeni glasnik RS“, broj 6/2016) koji propisuje mogućnost zabrane okupljanja „kada postoji ugrožavanje bezbednosti ljudi i imovine, javnog zdravlja, morala, prava drugih ili bezbednosti Republike Srbije“. U rešenjima se dalje navodi: „Obzirom da postoji mogućnost da se na prostoru prijavljenom za održavanje javnog okupljanja okupi veći broj državljana NR Kine koji borave u Republici Srbiji, radi podrške predsedniku NR Kine, kao i istovremeno okupljanje pristalica Falung Dafe, postoji opasnost da dođe do međusobnog sukoba čime bi se ugrozila bezbednost ljudi i imovine na navedenom prostoru“.

Protiv osporenih rešenja društvo podnosilac je blagovremeno uložilo tri žalbe Ministarstvu unutrašnjih poslova (u daljem tekstu: MUP) koje su odbijene kao neosnovane. U pogledu zabrane skupa na Novom Beogradu, MUP je žalbu odbio rešenjem 03/4 broj 212-2089/16 od 13. juna, dok je žalbu protiv rešenja o zabrani skupa ispred ambasade NR Kine odbio rešenjem 03/4 broj 212-2089/16-6 od 16. juna. Na kraju, žalbu u pogledu zabrane skupa na Trgu Republike MUP je odbio rešenjem 03/4 broj 212-2089/16-4, takođe donetim 16. juna 2016. godine.

Društvo podnosilac se radi ostvarivanja sudske zaštite obratilo tužbom Upravnom sudu 16. juna 2016. godine u pogledu zabrana skupa ispred ambasade NR Kine i skupa na Novom Beogradu. Sutradan, 17. juna 2016. godine, podnelo je tužbu protiv rešenja donetih u pogledu zabrane skupa na Trgu Republike.

Upravni sud je sve tri tužbe društva podnosioca odbio. Odluka povodom zabrane skupa na Trgu Republike doneta je nakon 42 dana od podnošenja tužbe (predmet U. 8987/16), odluka povodom zabrane skupa ispred ambasade NR Kine doneta je nakon 86 dana od podnošenja tužbe (predmet U. 8988/16), a odluka povodom zabrane skupa na Novom Beogradu doneta je 708 dana nakon dana podnošenja tužbe (predmet U. 9029/16).

Kako nije uspeo da ostvari blagovremenu sudsku zaštitu, društvo podnosilac se povodom svih pomenutih zabrana najavljenih javnih skupova obratilo Ustavnom sudu 18. jula 2016. godine. U ustavnoj žalbi istaklo je povredu prava na pravično suđenje i na javno okupljanje iz čl. 32. i 54. Ustava Republike Srbije, kao i povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava.

Ustavni sud je rešenjem Už-5656/2016 od 8. februara 2024. godine odbacio ustavnu žalbu društva podnosioca zbog neiscrpljenosti pravnih sredstava, jer društvo podnosilac nije podnelo zahtev za odlaganje izvršenja rešenja kojim nije dozvoljeno održavanje okupljanja, propisan odredbama člana 23. st. 2. - 4.  Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 11/2009).

PRITUŽBE DRUŠTVA PODNOSIOCA I POSTUPAK PRED SUDOM

Društvo podnosilac je podnelo predstavku Sudu 1. decembra 2020. godine.

U predstavci se prituživalo na povredu prava na slobodu okupljanja iz člana 11. Konvencije, tvrdeći da nadležni organi prilikom donošenja odluka o zabrani okupljanja nisu temeljno procenili rizik, već su sporne odluke zasnovali na pretpostavci da će se na istom prostoru naći ljudi različitih političkih uverenja, što bi dovelo do opasnosti.

Društvo podnosilac se takođe prituživalo na povredu prava na delotvorno pravno sredstvo iz člana 13. u vezi sa članom 11. Konvencije, jer su presude Upravnog suda donete znatno posle najavljenih datuma okupljanja, a postupak pred Ustavnim sudom je trajao skoro 7 godina i 7 meseci.

ODLUKA SUDA

• Član 11. Konvencije

Sud je odbacio prigovor Vlade o neiscrpljivanju pravnih sredstava od strane društva podnosioca jer nije podnelo zahtev za odlaganje izvršenja rešenja kojim nije dozvoljeno održavanje okupljanja propisanog odredbom člana 23. st. 2. - 4. Zakona o upravnim sporovima.

Sud je ukazao da se iz domaće prakse ne može zaključiti da je taj zahtev ikada korišćen u kontekstu zabrane javnih okupljanja, a iako je odredbom člana 23. stav 4. Zakona o upravnim sporovima određen rok od pet dana za odlučivanje po zahtevu, to ne podrazumeva da se o njemu mora odlučiti pre datuma najavljenog okupljanja. Naredbom predsednika Upravnog suda SU I-2 11/16 od 10. februara 2016. godine nije predviđeno postupanje sa naročitom hitnošću u tim slučajevima.

Razmatrajući navode društva podnosioca u meritumu, Sud je, pre svega, utvrdio: da su odluke nadležnih državnih organa kojima su zabranjeni planirani javni protesti društva podnosioca nesumnjivo predstavljale mešanje u vršenje njegovog prava na slobodu mirnog okupljanja; da je mešanje bilo propisano zakonom (članom 8. Zakona o javnom okupljanju); da je predmetno mešanje težilo legitimnom cilju „sprečavanja nereda“, iako su u konkretnom predmetu takve bojazni bile prilično nejasno obrazložene.

Ocenjujući da li je mešanje bilo neophodno u demokratskom društvu, Sud je konstatovao da nadležni organi nisu sproveli ozbiljnu i konkretnu procenu bezbednosnih rizika pre nego što su zabranili skupove. Umesto toga, oslonili su se na pretpostavku da bi moglo doći do sukoba između pristalica kineskog predsednika i učesnika protesta. Međutim, za takav zaključak nije bilo konkretnih dokaza, već se radilo uglavnom o nagađanjima i opštim procenama zasnovanim na medijskim izveštajima i značajnom broju članova društva podnosioca na svetskom nivou.

Sud je istakao da, čak i da je postojala realna opasnost od sukoba, nadležni organi nisu smeli odmah da zabrane okupljanja. Pre toga su bili dužni da pokušaju da obezbede mirno održavanje skupa, na primer povećanjem policijskog obezbeđenja, organizacionim merama ili predlaganjem druge lokacije za protest.

Sud je podsetio i da pravo na mirno okupljanje štiti i skupove čije poruke mogu biti nepopularne, uznemiravajuće ili uvredljive za druge. U suprotnom, svaka grupa koja se ne slaže sa nekim stavom mogla bi da spreči njegovo javno izražavanje samo pretnjom da će doći do tenzija.

Stoga je Sud zaključio da mešanje države u pravo društva podnosioca na slobodno okupljanje nije bilo neophodno u demokratskom društvu.  

Sledom iznetog, Sud je utvrdio povredu slobode okupljanja iz člana 11. Konvencije.

• Član 13.  Konvencije

Pošto je utvrdio povredu prava na slobodno okupljanje iz člana 11. Konvencije, Sud je smatrao da ima osnova za razmatranje pritužbe društva podnosioca u pogledu povrede prava na delotvorno pravno sredstvo iz člana 13. Konvencije.

Sud je konstatovao da je društvo podnosilac iskoristilo sva dostupna pravna sredstva, kako u upravnom postupku, tako i u postupku pred Upravnim sudom. Međutim, Upravni sud je o tužbama društva podnosioca odlučio posle datuma planiranih okupljanja (17. i 18. jun 2016. godine) tako da te presude nisu imale nikakvu praktičnu svrhu, bilo da su tužbe društva podnosioca usvojene ili nisu.

Društvo podnosilac je podnelo i ustavnu žalbu po kojoj je Ustavni sud odlučio dana 8. februara 2024. godine, odnosno skoro 7 godina i 7 meseci po podnošenju, tako da i ustavna žalba, kao i tužba pred Upravnim sudom, imaju naknadni (post hoc) karakter.

Sud je ponovio da se zahtev za odlaganje izvršenja upravnog akta propisan odredbom člana 23. Zakona o upravnim sporovima ne smatra delotvornim pravnim sredstvom u smislu Konvencije.

Shodno navedenom, Sud je utvrdio povredu prava na delotvorno pravno sredstvo iz člana 13. Konvencije.

PRAVIČNO ZADOVOLJENJE (član 41. Konvencije)

Društvo podnosilac nije tražilo bilo kakvu novčanu naknadu štete, te je Sud ocenio da nema ni osnova da mu istu dosudi.