ДРУШТВО СРПСКО-КИНЕСКОГ ПРИЈАТЕЉСТВА ФДХ против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. маја 2026. године донео, а 2. јуна исте године објавио пресуду у предмету Друштво српско-кинеског пријатељства ФДХ против Србије, број 54936/20.

Пресуду је једногласно донело седмочлано Веће.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Друштво српско-кинеског пријатељства ФДХ (у даљем тексту: друштво подносилац) је 2016. године уредно и благовремено пријавило три мирна окупљања у Београду за време званичне посете председника Народне Републике Кине (у даљем тексту: НР Кина) Републици Србији.

Први скуп који је требало да се одржи 17. јуна 2016. године од 10:00 до 18:00 часова у Булевару Михаила Пупина, преко пута зграде „Шест каплара“, пријављен је полицијској станици Нови Београд седам дана раније - 10. јуна.

Други скуп који је требало да се одржи 18. јуна 2016. године од 11:30 до 13:00 часова у улици Ужичкој 25, преко пута амбасаде НР Кине, пријављен је полицијској станици Савски венац пет дана раније - 13. јуна.

Истог дана, 13. јуна 2016. године, полицијској станици Стари град пријављен је и трећи скуп који је требало да се одржи 18. јуна 2016. године од 18:30 до 21:00 часова на Тргу Републике у Београду.

Месно надлежне полицијске станице Полицијске управе за Град Београд (у даљем тексту: ПС) забраниле су сва три скупа са истим образложењем, истог дана када су пријаве поднете. Решење ПС Нови Београд 03/16/17/2 број 212-881/16 је израђено и достављено 10. јуна, док су решења ПС Савски венац 03/16/17/2 број 212-332/16 и ПС Стари град број 212-192/16 израђена и достављена 13. јуна 2016. године.

У готово идентичним образложењима, све три полицијске станице су се позвале на члан 8. став 1. Закона о јавном окупљању („Службени гласник РС“, број 6/2016) који прописује могућност забране окупљања „када постоји угрожавање безбедности људи и имовине, јавног здравља, морала, права других или безбедности Републике Србије“. У решењима се даље наводи: „Обзиром да постоји могућност да се на простору пријављеном за одржавање јавног окупљања окупи већи број држављана НР Кине који бораве у Републици Србији, ради подршке председнику НР Кине, као и истовремено окупљање присталица Фалунг Дафе, постоји опасност да дође до међусобног сукоба чиме би се угрозила безбедност људи и имовине на наведеном простору“.

Против оспорених решења друштво подносилац је благовремено уложило три жалбе Министарству унутрашњих послова (у даљем тексту: МУП) које су одбијене као неосноване. У погледу забране скупа на Новом Београду, МУП је жалбу одбио решењем 03/4 број 212-2089/16 од 13. јуна, док је жалбу против решења о забрани скупа испред амбасаде НР Кине одбио решењем 03/4 број 212-2089/16-6 од 16. јуна. На крају, жалбу у погледу забране скупа на Тргу Републике МУП је одбио решењем 03/4 број 212-2089/16-4, такође донетим 16. јуна 2016. године.

Друштво подносилац се ради остваривања судске заштите обратило тужбом Управном суду 16. јуна 2016. године у погледу забрана скупа испред амбасаде НР Кине и скупа на Новом Београду. Сутрадан, 17. јуна 2016. године, поднело је тужбу против решења донетих у погледу забране скупа на Тргу Републике.

Управни суд је све три тужбе друштва подносиоца одбио. Одлука поводом забране скупа на Тргу Републике донета је након 42 дана од подношења тужбе (предмет У. 8987/16), одлука поводом забране скупа испред амбасаде НР Кине донета је након 86 дана од подношења тужбе (предмет У. 8988/16), а одлука поводом забране скупа на Новом Београду донета је 708 дана након дана подношења тужбе (предмет У. 9029/16).

Како није успео да оствари благовремену судску заштиту, друштво подносилац се поводом свих поменутих забрана најављених јавних скупова обратило Уставном суду 18. јула 2016. године. У уставној жалби истакло је повреду права на правично суђење и на јавно окупљање из чл. 32. и 54. Устава Републике Србије, као и повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава.

Уставни суд је решењем Уж-5656/2016 од 8. фебруара 2024. године одбацио уставну жалбу друштва подносиоца због неисцрпљености правних средстава, јер друштво подносилац није поднело захтев за одлагање извршења решења којим није дозвољено одржавање окупљања, прописан одредбама члана 23. ст. 2. - 4.  Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 11/2009).

ПРИТУЖБЕ ДРУШТВА ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Друштво подносилац је поднело представку Суду 1. децембра 2020. године.

У представци се притуживало на повреду права на слободу окупљања из члана 11. Конвенције, тврдећи да надлежни органи приликом доношења одлука о забрани окупљања нису темељно проценили ризик, већ су спорне одлуке засновали на претпоставци да ће се на истом простору наћи људи различитих политичких уверења, што би довело до опасности.

Друштво подносилац се такође притуживало на повреду права на делотворно правно средство из члана 13. у вези са чланом 11. Конвенције, јер су пресуде Управног суда донете знатно после најављених датума окупљања, а поступак пред Уставним судом је трајао скоро 7 година и 7 месеци.

ОДЛУКА СУДА

• Члан 11. Конвенције

Суд је одбацио приговор Владе о неисцрпљивању правних средстава од стране друштва подносиоца јер није поднело захтев за одлагање извршења решења којим није дозвољено одржавање окупљања прописаног одредбом члана 23. ст. 2. - 4. Закона о управним споровима.

Суд је указао да се из домаће праксе не може закључити да је тај захтев икада коришћен у контексту забране јавних окупљања, а иако је одредбом члана 23. став 4. Закона о управним споровима одређен рок од пет дана за одлучивање по захтеву, то не подразумева да се о њему мора одлучити пре датума најављеног окупљања. Наредбом председника Управног суда СУ И-2 11/16 од 10. фебруара 2016. године није предвиђено поступање са нарочитом хитношћу у тим случајевима.

Разматрајући наводе друштва подносиоца у меритуму, Суд је, пре свега, утврдио: да су одлуке надлежних државних органа којима су забрањени планирани јавни протести друштва подносиоца несумњиво представљале мешање у вршење његовог права на слободу мирног окупљања; да је мешање било прописано законом (чланом 8. Закона о јавном окупљању); да је предметно мешање тежило легитимном циљу „спречавања нереда“, иако су у конкретном предмету такве бојазни биле прилично нејасно образложене.

Оцењујући да ли је мешање било неопходно у демократском друштву, Суд је констатовао да надлежни органи нису спровели озбиљну и конкретну процену безбедносних ризика пре него што су забранили скупове. Уместо тога, ослонили су се на претпоставку да би могло доћи до сукоба између присталица кинеског председника и учесника протеста. Међутим, за такав закључак није било конкретних доказа, већ се радило углавном о нагађањима и општим проценама заснованим на медијским извештајима и значајном броју чланова друштва подносиоца на светском нивоу.

Суд је истакао да, чак и да је постојала реална опасност од сукоба, надлежни органи нису смели одмах да забране окупљања. Пре тога су били дужни да покушају да обезбеде мирно одржавање скупа, на пример повећањем полицијског обезбеђења, организационим мерама или предлагањем друге локације за протест.

Суд је подсетио и да право на мирно окупљање штити и скупове чије поруке могу бити непопуларне, узнемиравајуће или увредљиве за друге. У супротном, свака група која се не слаже са неким ставом могла би да спречи његово јавно изражавање само претњом да ће доћи до тензија.

Стога је Суд закључио да мешање државе у право друштва подносиоца на слободно окупљање није било неопходно у демократском друштву.  

Следом изнетог, Суд је утврдио повреду слободе окупљања из члана 11. Конвенције.

• Члан 13.  Конвенције

Пошто је утврдио повреду права на слободно окупљање из члана 11. Конвенције, Суд је сматрао да има основа за разматрање притужбе друштва подносиоца у погледу повреде права на делотворно правно средство из члана 13. Конвенције.

Суд је констатовао да је друштво подносилац искористило сва доступна правна средства, како у управном поступку, тако и у поступку пред Управним судом. Међутим, Управни суд је о тужбама друштва подносиоца одлучио после датума планираних окупљања (17. и 18. јун 2016. године) тако да те пресуде нису имале никакву практичну сврху, било да су тужбе друштва подносиоца усвојене или нису.

Друштво подносилац је поднело и уставну жалбу по којој је Уставни суд одлучио дана 8. фебруара 2024. године, односно скоро 7 година и 7 месеци по подношењу, тако да и уставна жалба, као и тужба пред Управним судом, имају накнадни (post hoc) карактер.

Суд је поновио да се захтев за одлагање извршења управног акта прописан одредбом члана 23. Закона о управним споровима не сматра делотворним правним средством у смислу Конвенције.

Сходно наведеном, Суд је утврдио повреду права на делотворно правно средство из члана 13. Конвенције.

ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)

Друштво подносилац није тражило било какву новчану накнаду штете, те је Суд оценио да нема ни основа да му исту досуди.