O.H. i dr. protiv Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 16. decembra 2025. godine doneo, a 3. februara 2026. godine objavio presudu u predmetu O.H. i dr. protiv Srbije, broj 57185/17.

Presudu je jednoglasno donelo sedmočlano Veće i postala je pravnosnažna 3. maja 2026. godine.

Predmet se odnosi na udaljenje podnosilaca, migranata iz Avganistana, u Bugarsku nakon što su izrazili nameru da traže azil u Srbiji, kao i na nedostatak domaćih pravnih sredstava protiv njihovog udaljenja. Predmet se takođe odnosi i na zakonitost i uslove njihovog lišenja slobode pre udaljenja. Sud je odlučio da izbriše predstavku sa svoje liste predmeta u odnosu na 15 podnosilaca. U odnosu na preostala dva podnosioca, drugog i sedmog, Sud je utvrdio da: nije došlo do povrede člana 3. Konvencije zbog uslova njihovog zadržavanja u Policijskoj stanici Gradina; došlo je do povrede člana 3. Konvencije u materijalnom delu zbog načina njihovog udaljenja iz Srbije i okolnosti u vezi sa tim; došlo je do povrede člana 3. Konvencije u procesnom delu zbog propusta nadležnih državnih organa da ispitaju mogućnost pristupa podnosilaca adekvatnom postupku za azil u Bugarskoj (ostale pritužbe po članu 3. Konvencije odbačene kao očigledno neosnovane); došlo je do povrede člana 5. st. 1. i 4. Konvencije zbog njihovog nezakonitog lišenja slobode u periodu od 3. februara 2017. u 22:30 časova do 4. februara 2017. godine između 2:30 i 3:00 časova i zbog propusta policije da im obezbedi pravnu pomoć čime su lišeni mogućnosti osporavanja rešenja o zadržavanju; nije došlo do povrede člana 5. stav 2. Konvencije; došlo je do povrede člana 4. Protokola broj 4 uz Konvenciju zbog toga što su ih  pripadnici policije proterali u Bugarsku uprkos izraženoj nameri da traže azil i izričitom nalogu Prekršajnog suda u Pirotu da se podnosioci premeste u prihvatni centar. Sud je ocenio da nema potrebe da se ispituju pritužbe podnosilaca zbog navodne povrede člana 13. Konvencije u vezi sa članom 3. Konvencije i članom 4. Protokola 4 uz Konvenciju.

OKOLNOSTI SLUČAJA

Podnosioci predstavke, njih 17, državljani su Avganistana, rođeni između 1962. i 2015. godine.

Dana 3. februara 2017. godine, između 02.00 i 03.00 sata ujutru, patrola Stanice granične policije Gradina je prilikom kontrole državnog puta prvog reda Niš - Gradina zaustavila vozilo pančevačkih registarskih tablica u kome su se nalazili, među ostalim licima, i podnosioci predstavke. Sva lica su prevezena u prostorije Regionalnog centra stanične policije prema Bugarskoj - Stanica granične policije Gradina. Lišeni su slobode zbog sumnje da su izvršili prekršaj ilegalnog prelaska granice

Po prijemu podnosilaca u Regionalnom centru granične policije, pristupilo se prikupljanju njihovih ličnih podataka. Policija je donela rešenja o zadržavanju protiv prvog, drugog, trećeg, sedmog, osmog, devetog, desetog, jedanaestog, četrnaestog i petnaestog podnosioca. Rešenja o njihovom zadržavanju i formulari su bili na srpskom ćiriličnom pismu. Oba dokumenta su ukazivala da je zaposleni u danskom savetu za izbeglice preveo sadržaj na engleski jezik, čime je podnosioce obavestio o njihovoj suštini.

Istog dana, 3. februara 2017. godine, podnosioci su prevezeni do Prekršajnog suda u Pirotu jer je protiv njih pokrenut prekršajni postupak od strane Regionalnog centra granične policije prema Bugarskoj. Podnosioci su se nalazili u tom sudu od 14:30 do 22:30 časova. U rešenjima o pritvoru je navedeno da je policijsko zadržavanje započeto u 14:30 časova. Prekršajni postupak je vođen uz pomoć dva prevodioca. Prvo, izjave podnosilaca su prevedene sa paštunskog ili farsi jezika na engleski, a zatim sa engleskog na srpski. Postupajuća sudija donela je rešenja o obustavi prekršajnih postupaka pokrenutih protiv podnosilaca jer su izrazili nameru da zatraže azil u Republici Srbiji kao izbeglice iz ratnog područja Avganistana.

Po okončanju prekršajnog postupka i izražavanju namere da zatraže azil u Republici Srbiji, podnosioci su upućeni u Centar za azil u Krnjači. Pošto su kapaciteti ovog centra bili popunjeni, podnosioci su upućeni u Prihvatni centar Divljana u blizini Bele Palanke.

Podnosioci su policijskim kombijem umesto u Prihvatni centar u Divljani prevezeni do bugarske granice gde su im policijski službenici oduzeli svu dokumentaciju koja im je prethodno izdata u Srbiji, a zatim ih primorala da pređu u Bugarsku. Prema rečima podnosilaca, noć su proveli u šumi na temperaturi od -2°C.

Sledećeg jutra, podnosioci su se uputili prema selu Kotelevo, gde su uhapšeni od strane bugarske policije, koja je došla nakon poziva meštana. Identitet podnosilaca proveren je kroz istu bazu podataka gde su se nalazile njihove fotografije i otisci prstiju podnosilaca koju koristi i policija Republike Srbije - Afis. Nakon provere identiteta, svi podnosioci su upućeni su u Prihvatni centar Harmanli osim sedmog podnosioca koji je upućen u Prihvatni centar Bosmanci.

U vreme podnošenja predstavke, prvi, drugi, osmi, deveti, deseti i jedanaesti podnosilac su boravili u Prihvatnom centru Divljana, treći, četvrti, peti i šesti podnosilac u Prihvatnom centru Voenna Rampa, a ostali podnosioci u Prihvatnom centru Krnjača.

Beogradski centar za ljudska prava je 3. marta 2017. godine u ime podnosilaca podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava iz čl. 25. (nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta), 27. (pravo na slobodu i bezbednost) i 28. (postupanje sa licem lišenim slobode), člana 29. stav 1. (dopunska prava u slučaju lišenja slobode bez odluke suda), člana 36. stav 2. (pravo na pravno sredstvo) i člana 39. stav 3. (sloboda kretanja) Ustava Republike Srbije.

Odlukom Už-1823/2017 od 29. decembra 2020. godine ustavna žalba podnosilaca je usvojena u delu koji se odnosi na povredu prava iz člana 27. stav 3. u vezi sa članom 29. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i na povredu iz člana 39. stav 3. u vezi sa članom 25. Ustava. U delu koji se odnosi na povredu iz čl. 25. i 28. Ustava, ustavna žalba je odbačena. Podnosiocima je utvrđena naknada nematerijalne štete u iznosu od po 1.000 evra svakom, u dinarskoj protivvrednosti.

U vreme donošenja odluke Suda, drugi podnosilac se nalazio u Nemačkoj, a sedmi u Francuskoj, gde su koristili zaštitu u svojstvu izbeglica.

PRITUŽBE PODNOSILACA I POSTUPAK PRED SUDOM

Podnosioci su podneli predstavku Sudu 1. avgusta 2017. godine.

Pozivajući se na član 4. Protokola broj 4 (zabrana kolektivnog proterivanja stranaca) uz Konvenciju, podnosioci su se prituživali da su ih domaći organi primorali da napuste Srbiju bez sprovođenja pojedinačne procene njihovih ličnih okolnosti. Oni su se takođe prituživali na osnovu člana 3. (zabrana nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja), člana 5. (pravo na slobodu i bezbednost) i člana 13. (pravo na delotvoran pravni lek) Konvencije.

ODLUKA SUDA

Dana 21. septembra 2021. godine, punomoćnik podnosilaca je obavestio Sud da je u redovnom kontaktu sa drugim i sedmim podnosiocem, a da sa ostalim podnosiocima ili nema kontakt ili oni ne žele da nastave dalji postupak po predstavkama.

Sud je konstatovao da podnosioci, osim drugog i sedmog, ne žele da nastave postupak po predstavkama, a da se pitanja pokrenuta ovom predstavkom mogu adekvatno rešiti i ispitivanjem pritužbi podnosilaca koji žele da nastave postupak.

Stoga je Sud odlučio da skine sa liste predmeta predstavke svih podnosilaca osim drugog i sedmog, u skladu sa odredbom člana 37. stav 1 (a) Konvencije.

Nadalje, Sud je konstatovao da je Ustavni sud je u svojoj odluci od 29. decembra 2020. godine utvrdio da je drugom i sedmom podnosiocu predstavke povređeno nekoliko prava zagarantovanih Ustavom i odredio im je novčanu naknadu za nematerijalnu štetu koja je isplaćena.

Sud je odluku Ustavnog suda tumačio na način da su priznate povrede prava iz člana 3. i člana 5. stav 4. Konvencije, ali da je dosuđeni iznos naknade štete znatno niži nego što Sud dosuđuje u uporedivim slučajevima. Iz tog razloga, kao i zbog ozbiljnosti povreda, Sud je ocenio da podnosioci nisu izgubili „status žrtve“ prema Konvenciji.

• Član 4. Protokola broj 4 uz Konvenciju

Podnosioci su tvrdili da su bili izloženi kolektivnom proterivanju i da su ih srpske vlasti primorale da napuste zemlju bez individualne procene ličnih okolnosti. Vlada je tvrdila da je Ustavni sud svojom odlukom od 29. decembra 2020. godine priznao povredu prava iz člana 39. stav 3. Ustava, što odgovara pravu iz člana 4. Protokola broj 4. uz Konvenciju i da je podnosiocima isplaćena odgovarajuća naknada štete.

Da bi se proterivanje okarakterisalo kao „kolektivno“, potrebno je da postoji odsustvo „razumnog i objektivnog ispitivanja konkretnog slučaja svakog pojedinačnog stranca iz grupe“, osim ako je ponašanje podnosioca doprinelo takvoj odluci.

Sud je u presudi N.D. i N.T. protiv Španije ([VV], br.  8675/15 i 8697/15, st. 201, 209-11, od 13. februara 2020. godine) postavio dvostepeni test u situacijama kolektivnog proterivanja prilikom neovlašćenog prelaska granice. Prvo, potrebno je da država obezbedi istinski i efikasan pristup sredstvima za legalan ulazak, posebno graničnim procedurama, kako bi se svim licima kojima preti progon omogućilo da podnesu zahtev za zaštitu koji će biti obrađen u skladu sa međunarodnim dokumentima i Konvencijom. Drugo, neophodno je da podnosilac ima ubedljiv razlog zašto te mehanizme nije koristio, a da je za taj razlog država odgovorna. 

Sud je primetio da, iako su podnosioci u zemlju ušli na nelegalan način, oni nisu proterani odmah ili u roku od nekoliko sati od pokušaja ulaska. Umesto toga, izvedeni su pred sud koji im je priznao status tražilaca azila, naložio organima da im obezbede smeštaj i izdao potvrde o nameri da se traži azil koje služe kao dozvole za privremeni boravak. Naknadno proterivanje podnosilaca nije imalo nikakve veze sa prvobitnim neovlašćenim ulaskom u zemlju.

Sledom iznetog, Sud je utvrdio povredu zabrane kolektivnog proterivanja stranaca iz člana 4. Protokola broj 4 uz Konvenciju.

• Član 3. Konvencije

Materijalni aspekt

Podnosioci su tvrdili da su bili izloženi nečovečnom i ponižavajućem postupanju usled uslova kojima su izloženi prilikom zadržavanja u Policijskoj stanici Gradina i u Prekršajnom sudu u Pirotu.

Nadalje su se prituživali da su prevezeni od policijske stanice do suda u Pirotu, pa potom do bugarske granice, u jednom kombiju u uslovima pretrpanosti.

Konačno, prituživali su se na okolnosti u vezi sa njihovim proterivanjem u Bugarsku.

• Zadržavanje u Policijskoj stanici Gradina

Podnosioci su tvrdili da su u Policijskoj stanici Gradina bili držani u nehumanim uslovima, da se prostorija nalazila u podrumu, da je bila trošna, površine 25 m2 i da su delili sa ukupno dvadeset tri osobe. Prostorija je bila hladna, slabo provetrena, neadekvatno osvetljena, vlažna, a temperature su bile niske (-2 do 6 °C). Konačno, podnosioci su tvrdili da su muškarci, žene i deca bili zajedno u istoj prostoriji, da nisu imali stolice i krevete, pa su bili primorani da spavaju na podu koji je bio zaprljan urinom i fekalijama, koristeći prljavu ćebad. Podnosioci navodno nisu imali pristup toaletu.

Vlada nije osporavala uslove u policijskoj stanici, ali je navodila olakšavajuće okolnosti kao što su značajan priliv migranata, ograničena finansijska sredstva države za renoviranje objekata, kratko trajanje zadržavanja i pružanje osnovne pomoći kao što su hrana i odeća.

Što se tiče preopterećenosti kapaciteta u Policijskoj stanici Gradina, Sud je u presudi Muršić protiv Hrvatske ([VV], broj 7334/13, st. 136-41, od 20. oktobar 2016. godine) utvrdio da ukoliko lični prostor pritvorenika u zatvoru u kom je smešteno više osoba, padne ispod 3 m2 površine poda, nedostatak ličnog prostora stvara jaku, ali oborivu pretpostavku o kršenju člana 3. Konvencije. Ta pretpostavka se može oboriti drugim faktorima kao što su trajanje lišenja slobode, sloboda kretanja i aktivnosti van ćelija, opšta pristojnost uslova.

Sud je primetio da je, u konkretnom slučaju, lični prostor iznosio 1 m2, te nije ispunio standarde Suda. Utvrdio je da je prostorija bila prljava, da je nedostajao toalet, pristup vodi za piće, adekvatno grejanje, da nije bilo kreveta ni stolica. Međutim, Sud nije mogao da potvrdi da ta prostorija nije bila adekvatno provetrena, jer je u izveštaju Zaštitnika građana od 9. februara 2017. godine utvrđeno da je prostorija imala prozor, a nije bilo navoda o neosvetljenosti predmetne prostorije.  

Nadalje, Sud je utvrdio da su podnosioci držani deset sati radi utvrđivanja identiteta i izvođenja pred sud, što, uzimajući u obzir razlog držanja, nije dug vremenski period.

Konačno, Sud je primetio da se iz napred pomenutog izveštaja Zaštitnika građana ne može utvrditi da su prostorije bile uprljane urinom i fekalijama, kao i da nije bilo pritužbi Zaštitniku građana na pristup toaletu i odsustvo privatnosti pri vršenju nužde. S obzirom na neosnovanost pritužbi u vezi sa neosvetljenošću i neprovetrenošću prostorija, a imajući u vidu da se podnosioci nisu prituživali na odsustvo privatnosti pri vršenju nužde, Sud je pritužbe u vezi sa pristupom toaletu ocenio nepotkrepljenim.

Uzimajući u obzir da su podnosioci bili izloženi neadekvatnim uslovima zadržavanja tokom kraćeg vremenskog perioda, Sud je našao da trajanje i uticaj izloženosti tim uslovima nisu bili takvi da dostignu prag ozbiljnosti potreban za primenu člana 3. Konvencije.

S tim u vezi, Sud je ocenio da nije došlo do povrede člana 3. Konvencije u tom pogledu.

• Lišenje slobode u Prekršajnom sudu u Pirotu

Podnosioci su tvrdili da su u Prekršajnom sudu u Pirotu morali da sede i spavaju na podu tokom lišenja slobode i priložili su fotografije u tom smislu. Sa druge strane, Vlada je tvrdila da se apsolutno ne može govoriti o uslovima koji krše član 3. Konvencije.

Sud je primetio da precizni uslovi kojima su podnosioci bili izloženi od obustave prekršajnog postupka do smeštanja u kombi nisu bili jasni. Sud je, uzevši u obzir predstavljeni materijal, utvrdio da su bili lišeni slobode dana 3. februara 2017. godine u periodu od 14:00 ili 14:30 do 22:30 časova.

Što se tiče uslova u hodniku prekršajnog suda, Sud je prihvatio da podnosioci nisu imali dovoljno kreveta i klupa i da su bili primorani da sede na podu. Međutim, nisu bili primorani da provedu noć u sudu, nisu se prituživali na nehigijenske uslove, uskraćen pristup sanitarnim čvorovima ili bilo koji drugi materijalni nedostatak. Sud je zauzeo stanovište da period od osam sati za sprovođenje postupka protiv osamnaest lica nije preteran.

Stoga je Sud ocenio da uslovi u Prekršajnom sudu u Pirotu nisu dostigli potreban nivo ozbiljnosti da bi se pritužba podvela pod član 3. Konvencije. Stoga, Sud odbacuje ovu pritužbu kao očigledno neosnovanu u skladu sa odredbama člana 35. st. 3 (a) i 4. Konvencije.

• Uslovi premeštaja podnosilaca do i od Prekršajnog suda u Pirotu

Podnosioci su tvrdili da su uslovi prevoza do suda u Pirotu, pa potom do bugarske granice bili nespojivi sa članom 3. Konvencije. Naveli su da su dva puta bili zatvoreni u jednom kombiju sa 23 osobe i da je put trajao 1 sat i 30 minuta.

Sud je prihvatio kao utvrđene navode podnosilaca o dužini trajanja puta od Prekršajnog suda u Pirotu do bugarske granice, a zbog blizine lokacija, utvrdio je da je i put od Policijske stanice Gradina do Prekršajnog suda u Pirotu trajao 1 sat i 30 minuta. Dimenzije kombija nisu utvrđene, tako da Sud nije mogao da proceni površinu ličnog prostora u njemu.

Bez obzira na to, ukupno trajanje premeštaja nije trajalo tri sata, pa i pod pretpostavkom skučenih uslova, teškoće koje su podnosioci pretrpeli nisu dostigle dovoljan nivo ozbiljnosti da bi se pritužba podvela pod član 3. Konvencije.

Stoga je Sud ovu pritužbu odbacio kao očigledno neosnovanu u skladu sa odredbama člana 35. st. 3 (a) i 4. Konvencije.

• Način udaljenja podnosilaca iz Srbije i okolnosti s tim u vezi

Podnosioci su tvrdili da je njihovo udaljenje iz Srbije predstavljalo po svom načinu nečovečno i ponižavajuće postupanje. Tvrdili su da je proterivanje izvršeno tokom noći, na niskim temperaturama, uz prekomernu fizičku silu i da su proterani u šumu.

Sud je primetio da je Ustavni sud u svojoj odluci od 29. decembra 2020. godine utvrdio da su podnosioci proterani po hladnoj noći, dana 4. februara 2017. godine i da je to predstavljalo nečovečno postupanje. Sud nije video razloge da odstupi od nalaza Ustavnog suda, smatrajući da zbog nedovoljne naknade štete, podnosioci i dalje uživaju status žrtve prema Konvenciji.

Stoga, Sud je utvrdio da postoji povreda člana 3. Konvencije u vezi sa načinom proterivanja podnosilaca iz Srbije u Bugarsku.

            Procesni aspekt

Podnosioci su tvrdili da su proterani u Bugarsku bez procene posledica njihovog proterivanja, suprotno načelu zabrane proterivanja ili vraćanja (refoulement). Podnosioci su tvrdili da nije izvršena procena rizika od zlostavljanja, da nisu uzeti u obzir nedostaci u pristupu postupcima azila kao i materijalni uslovi u centrima za azil u Bugarskoj.

Vlada se pozivala na nalaze Ustavnog suda kojim je utvrđeno da je proterivanje predstavljalo nečovečno postupanje. Međutim, Sud je utvrdio da je Ustavni sud utvrdio povredu člana 25. Ustava zbog načina proterivanja podnosilaca u smislu konkretnih, fizičkih akata udaljenja i okolnosti u vezi sa tim, a ne zbog odsustva procene posledica udaljenja podnosilaca predstavke po njihova prava iz člana 3. Konvencije. Zbog toga, Sud je zaključio da domaći organi nisu priznali povredu člana 3. Konvencije u ovom pogledu.

Sud je utvrdio da su srpske vlasti proterale podnosioce predstavki u Bugarsku. Sud je primetio da su podnosioci izrazili želju da podnesu zahtev za azil, da im je prekršajni sud priznao svojstvo tražioca azila i uručio im potvrde o nameri da se traži azil. Sud je takođe primetio da udaljenje podnosilaca iz Srbije nije imalo nikakve veze sa razmatranjem zahteva za azil i da su ih državni organi proterali bez razmatranja njihovih zahteva u meritumu.

Vlada nije tvrdila da je Bugarska bezbedna treća zemlja. Ništa u predmetu pred Sudom nije ukazivalo na to da je proterivanje zasnovano na bilo kakvoj proceni pristupa postupku azila u Bugarskoj i adekvatnosti tog postupka, uprkos tome što su podnosioci izričito tvrdili da Bugarsku ne smatraju bezbednom zemljom. Tajni način proterivanja podnosilaca je lišio podnosioce svake mogućnosti da potkrepe svoje tvrdnje pred telom nadležnim za zahteve za azil.

Sledstveno, Sud je zaključio da država nije ispunila procesnu obavezu prema članu 3. Konvencije da ispita da li bi podnosioci imali adekvatan pristup postupku azila u Bugarskoj. Shodno tome, došlo je do povrede člana 3. Konvencije u njegovom procesnom delu.

• Član 5. Konvencije

• 5. stav 1.

Podnosioci su se prituživali da je njihovo zadržavanje bilo nezakonito i proizvoljno; da nisu bez odlaganja obavešteni o razlozima hapšenja i optužbama protiv njih na jeziku koji razumeju i da nisu bili u mogućnosti da ospore zakonitost rešenja pred nadležnim sudom.

Tvrdili su da su bili lišeni slobode od 3. februara 2017. godine od 00:15 do 4. februara 2017. godine do između 02:30 i 03:00 časa.

Podnosioci su bili uhapšeni dana 3. februara 2017. godine u 00:15 časova, a prema rešenjima o zadržavanju koja je izdala policija, zadržavanje je trajalo do 3. februara 2017. godine u 14:30 časova. Naknadni period zadržavanja do obustavljanja prekršajnog postupka nije bio obuhvaćen nikakvim rešenjem o pritvoru.

Sud je primetio da je prilikom obustavljanja postupka, policajcima Policijske stanice Gradina naloženo da preko Komesarijata za izbeglice i migracije obezbede smeštaj podnosiocima i da su potom predati u njihovu nadležnost. Kada su izašli iz kombija, podnosioci su postali svesni da im taj smeštaj neće biti omogućen. Sud je prihvatio tvrdnju podnosilaca predstavke da su bili lišeni slobode od časa hapšenja (3. februar 2017. godine u 00.15 časova) do časa proterivanja (4. februar 2017. godine između 02:30 i 03:00 časa).

Iako je Ustavni sud u svojoj gorepomenutoj odluci utvrdio da je policija propustila da podnosiocima obezbedi advokata što ih je lišilo mogućnosti da osporavaju zakonitost njihovog lišenja slobode, Sud je ocenio da podnosioci i dalje imaju „status žrtve“ prema Konvenciji.

Sud je konstatovao da je Vlada tvrdila da su podnosioci lišeni slobode zbog nezakonitog prelaska granice, utvrđivanja identiteta i izvođenja pred sud. Međutim, lišenje slobode posle okončanja prekršajnog postupka nije bilo povezano sa razlozima koje je iznela Vlada, niti se ona pozvala na neke odredbe domaćeg prava za taj period.

Nakon okončanja prekršajnog postupka, podnosioci su lišeni slobode dok su čekali da im se uruče potvrde o izraženoj nameri da zatraže azil. Potom su, pod lažnim utiskom koji su vlasti stvorile da će ih policija odvesti u centar za prijem azilanata, podnosioci odvedeni do granice i proterani za Bugarsku.

Sud je, na osnovu napred navedenog, zaključio da je lišenje slobode u periodu od 3. februara 2017. godine od 22:30 časova do 4. februara 2017. godine između 02:30 i 03:00 časa nezakonito i proizvoljno, jer nije imalo osnova u domaćem pravu, a podnosioci su lišeni slobode na obmanjujući način, te da je došlo do povrede člana 5. stav 1. Konvencije u periodu od 3. februara 2017. godine od 22:30 časova do 4. februara 2017. godine između 02:30 i 03:00 časa.

• 5. stav. 2.

Nesporno je među stranama da su podnosiocima uručena rešenja o zadržavanju u kojima su navedeni razlozi za lišenje slobode i optužbe protiv njih. Ono što je bilo sporno je da li su podnosioci ta rešenja mogli da razumeju.

Sud je napomenuo da su rešenje o zadržavanju i obrazac o pravima zadržanih lica sastavljeni na srpskoj ćirilici i da je njihov sadržaj za podnosioce preveden na engleski jezik, čime su podnosioci obavešteni o njihovoj suštini.

Međutim, Sud nije bio ubeđen u tvrdnje podnosilaca da je prevodilac za farsi jezik stigao kasnije i da nije bio u policijskoj stanici u vreme uručenja rešenja i obrasca.

Sud je prihvatio tvrdnju Vlade da je prevodilac za farsi jezik bio prisutan u policijskoj stanici u ranim jutarnjim satima 3. februara 2017. godine, uzevši u obzir da su podnosioci pred Ustavnim sudom izjavili da je prevodilac bio prisutan samo radi utvrđivanja njihovog identiteta, a da im nije preveo rešenja o zadržavanju i obrasce na farsi jezik. Sud ne može da poveruje u tvrdnju da bi vlasti angažovale prevodioca samo u svrhu utvrđivanja identiteta podnosilaca, s obzirom na nemogućnost efikasnog komuniciranja sa podnosiocima.

Sud je, u skladu sa tim, utvrdio da nije došlo do povrede člana 5. stav 2. Konvencije.

• 5. stav. 4.

Podnosioci su tvrdili da im je onemogućeno da osporavaju rešenje o zadržavanju pred nadležnim sudskim telom.

S obzirom da je Ustavni sud u svojoj gorepomenutoj odluci od 29. decembra 2020. godine utvrdio da je propust policije da angažuje advokata lišio podnosioce mogućnosti osporavanja zakonitosti njihovog zadržavanja, a da podnosioci, prema stavu Suda, i dalje imaju status žrtve, Sud je utvrdio da je došlo do povrede člana 5. stav 4. Konvencije.

• Član 13. Konvencije u vezi sa članom 3. Konvencije i članom 4. Protokola broj 4 uz Konvenciju

Podnosioci su se prituživali da nisu imali efikasno pravno sredstvo da ospore svoje udaljenje iz Srbije.

Sud je stao na stanovište da je ispitao sva glavna pravna pitanja, te da nema potrebe da ispituje dopustivost i osnovanost ovih pritužbi.

PRAVIČNO ZADOVOLJENJE (član 41. Konvencije)

Sud je obavezao Republiku Srbiju da drugom i sedmom podnosiocu predstavke na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od po 5.000 evra.