О.Х. и др. против Србије
Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 16. децембра 2025. године донео, а 3. фебруара 2026. године објавио пресуду у предмету О.Х. и др. против Србије, број 57185/17.
Пресуду је једногласно донело седмочлано Веће и постала је правноснажна 3. маја 2026. године.
|
Предмет се односи на удаљење подносилаца, миграната из Авганистана, у Бугарску након што су изразили намеру да траже азил у Србији, као и на недостатак домаћих правних средстава против њиховог удаљења. Предмет се такође односи и на законитост и услове њиховог лишења слободе пре удаљења. Суд је одлучио да избрише представку са своје листе предмета у односу на 15 подносилаца. У односу на преостала два подносиоца, другог и седмог, Суд је утврдио да:
Суд је оценио да нема потребе да се испитују притужбе подносилаца због наводне повреде члана 13. Конвенције у вези са чланом 3. Конвенције и чланом 4. Протокола 4 уз Конвенцију. |
ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА
Подносиоци представке, њих 17, држављани су Авганистана, рођени између 1962. и 2015. године.
Дана 3. фебруара 2017. године, између 02.00 и 03.00 сата ујутру, патрола Станице граничне полиције Градина је приликом контроле државног пута првог реда Ниш - Градина зауставила возило панчевачких регистарских тaблица у коме су се налазили, међу осталим лицима, и подносиоци представке. Сва лица су превезена у просторије Регионалног центра станичне полиције према Бугарској - Станица граничне полиције Градина. Лишени су слободе због сумње да су извршили прекршај илегалног преласка границе
По пријему подносилаца у Регионалном центру граничне полиције, приступило се прикупљању њихових личних података. Полиција је донела решења о задржавању против првог, другог, трећег, седмог, осмог, деветог, десетог, једанаестог, четрнаестог и петнаестог подносиоца. Решења о њиховом задржавању и формулари су били на српском ћириличном писму. Оба документа су указивала да је запослени у данском савету за избеглице превео садржај на енглески језик, чиме је подносиоце обавестио о њиховој суштини.
Истог дана, 3. фебруара 2017. године, подносиоци су превезени до Прекршајног суда у Пироту јер је против њих покренут прекршајни поступак од стране Регионалног центра граничне полиције према Бугарској. Подносиоци су се налазили у том суду од 14:30 до 22:30 часова. У решењима о притвору је наведено да је полицијско задржавање започето у 14:30 часова. Прекршајни поступак је вођен уз помоћ два преводиоца. Прво, изјаве подносилаца су преведене са паштунског или фарси језика на енглески, а затим са енглеског на српски. Поступајућа судија донела је решења о обустави прекршајних поступака покренутих против подносилаца јер су изразили намеру да затраже азил у Републици Србији као избеглице из ратног подручја Авганистана.
По окончању прекршајног поступка и изражавању намере да затраже азил у Републици Србији, подносиоци су упућени у Центар за азил у Крњачи. Пошто су капацитети овог центра били попуњени, подносиоци су упућени у Прихватни центар Дивљана у близини Беле Паланке.
Подносиоци су полицијским комбијем уместо у Прихватни центар у Дивљани превезени до бугарске границе где су им полицијски службеници одузели сву документацију која им је претходно издата у Србији, а затим их приморала да пређу у Бугарску. Према речима подносилаца, ноћ су провели у шуми на температури од -2°C.
Следећег јутра, подносиоци су се упутили према селу Котелево, где су ухапшени од стране бугарске полиције, која је дошла након позива мештана. Идентитет подносилаца проверен је кроз исту базу података где су се налазиле њихове фотографије и отисци прстију подносилаца коју користи и полиција Републике Србије - Афис. Након провере идентитета, сви подносиоци су упућени су у Прихватни центар Харманли осим седмог подносиоца који је упућен у Прихватни центар Босманци.
У време подношења представке, први, други, осми, девети, десети и једанаести подносилац су боравили у Прихватном центру Дивљана, трећи, четврти, пети и шести подносилац у Прихватном центру Военна Рампа, а остали подносиоци у Прихватном центру Крњача.
Београдски центар за људска права је 3. марта 2017. године у име подносилаца поднео Уставном суду уставну жалбу због повреде права из чл. 25. (неповредивост физичког и психичког интегритета), 27. (право на слободу и безбедност) и 28. (поступање са лицем лишеним слободе), члана 29. став 1. (допунска права у случају лишења слободе без одлуке суда), члана 36. став 2. (право на правно средство) и члана 39. став 3. (слобода кретања) Устава Републике Србије.
Одлуком Уж-1823/2017 од 29. децембра 2020. године уставна жалба подносилаца је усвојена у делу који се односи на повреду права из члана 27. став 3. у вези са чланом 29. став 1. Устава Републике Србије, као и на повреду из члана 39. став 3. у вези са чланом 25. Устава. У делу који се односи на повреду из чл. 25. и 28. Устава, уставна жалба је одбачена. Подносиоцима је утврђена накнада нематеријалне штете у износу од по 1.000 евра сваком, у динарској противвредности.
У време доношења одлуке Суда, други подносилац се налазио у Немачкој, а седми у Француској, где су користили заштиту у својству избеглица.
ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИЛАЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ
Подносиоци су поднели представку Суду 1. августа 2017. године.
Позивајући се на члан 4. Протокола број 4 (забрана колективног протеривања странаца) уз Конвенцију, подносиоци су се притуживали да су их домаћи органи приморали да напусте Србију без спровођења појединачне процене њихових личних околности. Они су се такође притуживали на основу члана 3. (забрана нечовечног или понижавајућег поступања), члана 5. (право на слободу и безбедност) и члана 13. (право на делотворан правни лек) Конвенције.
ОДЛУКА СУДА
Дана 21. септембра 2021. године, пуномоћник подносилаца је обавестио Суд да је у редовном контакту са другим и седмим подносиоцем, а да са осталим подносиоцима или нема контакт или они не желе да наставе даљи поступак по представкама.
Суд је констатовао да подносиоци, осим другог и седмог, не желе да наставе поступак по представкама, а да се питања покренута овом представком могу адекватно решити и испитивањем притужби подносилаца који желе да наставе поступак.
Стога је Суд одлучио да скине са листе предмета представке свих подносилаца осим другог и седмог, у складу са одредбом члана 37. став 1 (а) Конвенције.
Надаље, Суд је констатовао да је Уставни суд је у својој одлуци од 29. децембра 2020. године утврдио да је другом и седмом подносиоцу представке повређено неколико права загарантованих Уставом и одредио им је новчану накнаду за нематеријалну штету која је исплаћена.
Суд је одлуку Уставног суда тумачио на начин да су признате повреде права из члана 3. и члана 5. став 4. Конвенције, али да је досуђени износ накнаде штете знатно нижи него што Суд досуђује у упоредивим случајевима. Из тог разлога, као и због озбиљности повреда, Суд је оценио да подносиоци нису изгубили „статус жртве“ према Конвенцији.
- Члан 4. Протокола број 4 уз Конвенцију
Подносиоци су тврдили да су били изложени колективном протеривању и да су их српске власти приморале да напусте земљу без индивидуалне процене личних околности. Влада је тврдила да је Уставни суд својом одлуком од 29. децембра 2020. године признао повреду права из члана 39. став 3. Устава, што одговара праву из члана 4. Протокола број 4. уз Конвенцију и да је подносиоцима исплаћена одговарајућа накнада штете.
Да би се протеривање окарактерисало као „колективно“, потребно је да постоји одсуство „разумног и објективног испитивања конкретног случаја сваког појединачног странца из групе“, осим ако је понашање подносиоца допринело таквој одлуци.
Суд је у пресуди Н.Д. и Н.Т. против Шпаније ([ВВ], бр. 8675/15 и 8697/15, ст. 201, 209-11, од 13. фебруара 2020. године) поставио двостепени тест у ситуацијама колективног протеривања приликом неовлашћеног преласка границе. Прво, потребно је да држава обезбеди истински и ефикасан приступ средствима за легалан улазак, посебно граничним процедурама, како би се свим лицима којима прети прогон омогућило да поднесу захтев за заштиту који ће бити обрађен у складу са међународним документима и Конвенцијом. Друго, неопходно је да подносилац има убедљив разлог зашто те механизме није користио, а да је за тај разлог држава одговорна.
Суд је приметио да, иако су подносиоци у земљу ушли на нелегалан начин, они нису протерани одмах или у року од неколико сати од покушаја уласка. Уместо тога, изведени су пред суд који им је признао статус тражилаца азила, наложио органима да им обезбеде смештај и издао потврде о намери да се тражи азил које служе као дозволе за привремени боравак. Накнадно протеривање подносилаца није имало никакве везе са првобитним неовлашћеним уласком у земљу.
Следом изнетог, Суд је утврдио повреду забране колективног протеривања странаца из члана 4. Протокола број 4 уз Конвенцију.
- Члан 3. Конвенције
Материјални аспект
Подносиоци су тврдили да су били изложени нечовечном и понижавајућем поступању услед услова којима су изложени приликом задржавања у Полицијској станици Градина и у Прекршајном суду у Пироту.
Надаље су се притуживали да су превезени од полицијске станице до суда у Пироту, па потом до бугарске границе, у једном комбију у условима претрпаности.
Коначно, притуживали су се на околности у вези са њиховим протеривањем у Бугарску.
- Задржавање у Полицијској станици Градина
Подносиоци су тврдили да су у Полицијској станици Градина били држани у нехуманим условима, да се просторија налазила у подруму, да је била трошна, површине 25 м2 и да су делили са укупно двадесет три особе. Просторија је била хладна, слабо проветрена, неадекватно осветљена, влажна, а температуре су биле ниске (-2 до 6 °C). Коначно, подносиоци су тврдили да су мушкарци, жене и деца били заједно у истој просторији, да нису имали столице и кревете, па су били приморани да спавају на поду који је био запрљан урином и фекалијама, користећи прљаву ћебад. Подносиоци наводно нису имали приступ тоалету.
Влада није оспоравала услове у полицијској станици, али је наводила олакшавајуће околности као што су значајан прилив миграната, ограничена финансијска средства државе за реновирање објеката, кратко трајање задржавања и пружање основне помоћи као што су храна и одећа.
Што се тиче преоптерећености капацитета у Полицијској станици Градина, Суд је у пресуди Муршић против Хрватске ([ВВ], број 7334/13, ст. 136-41, од 20. октобар 2016. године) утврдио да уколико лични простор притвореника у затвору у ком је смештено више особа, падне испод 3 м2 површине пода, недостатак личног простора ствара јаку, али обориву претпоставку о кршењу члана 3. Конвенције. Та претпоставка се може оборити другим факторима као што су трајање лишења слободе, слобода кретања и активности ван ћелија, општа пристојност услова.
Суд је приметио да је, у конкретном случају, лични простор износио 1 м2, те није испунио стандарде Суда. Утврдио је да је просторија била прљава, да је недостајао тоалет, приступ води за пиће, адекватно грејање, да није било кревета ни столица. Међутим, Суд није могао да потврди да та просторија није била адекватно проветрена, јер је у извештају Заштитника грађана од 9. фебруара 2017. године утврђено да је просторија имала прозор, а није било навода о неосветљености предметне просторије.
Надаље, Суд је утврдио да су подносиоци држани десет сати ради утврђивања идентитета и извођења пред суд, што, узимајући у обзир разлог држања, није дуг временски период.
Коначно, Суд је приметио да се из напред поменутог извештаја Заштитника грађана не може утврдити да су просторије биле упрљане урином и фекалијама, као и да није било притужби Заштитнику грађана на приступ тоалету и одсуство приватности при вршењу нужде. С обзиром на неоснованост притужби у вези са неосветљеношћу и непроветреношћу просторија, а имајући у виду да се подносиоци нису притуживали на одсуство приватности при вршењу нужде, Суд је притужбе у вези са приступом тоалету оценио непоткрепљеним.
Узимајући у обзир да су подносиоци били изложени неадекватним условима задржавања током краћег временског периода, Суд је нашао да трајање и утицај изложености тим условима нису били такви да достигну праг озбиљности потребан за примену члана 3. Конвенције.
С тим у вези, Суд је оценио да није дошло до повреде члана 3. Конвенције у том погледу.
- Лишење слободе у Прекршајном суду у Пироту
Подносиоци су тврдили да су у Прекршајном суду у Пироту морали да седе и спавају на поду током лишења слободе и приложили су фотографије у том смислу. Са друге стране, Влада је тврдила да се апсолутно не може говорити о условима који крше члан 3. Конвенције.
Суд је приметио да прецизни услови којима су подносиоци били изложени од обуставе прекршајног поступка до смештања у комби нису били јасни. Суд је, узевши у обзир представљени материјал, утврдио да су били лишени слободе дана 3. фебруара 2017. године у периоду од 14:00 или 14:30 до 22:30 часова.
Што се тиче услова у ходнику прекршајног суда, Суд је прихватио да подносиоци нису имали довољно кревета и клупа и да су били приморани да седе на поду. Међутим, нису били приморани да проведу ноћ у суду, нису се притуживали на нехигијенске услове, ускраћен приступ санитарним чворовима или било који други материјални недостатак. Суд је заузео становиште да период од осам сати за спровођење поступка против осамнаест лица није претеран.
Стога је Суд оценио да услови у Прекршајном суду у Пироту нису достигли потребан ниво озбиљности да би се притужба подвела под члан 3. Конвенције. Стога, Суд одбацује ову притужбу као очигледно неосновану у складу са одредбама члана 35. ст. 3 (а) и 4. Конвенције.
- Услови премештаја подносилаца до и од Прекршајног суда у Пироту
Подносиоци су тврдили да су услови превоза до суда у Пироту, па потом до бугарске границе били неспојиви са чланом 3. Конвенције. Навели су да су два пута били затворени у једном комбију са 23 особе и да је пут трајао 1 сат и 30 минута.
Суд је прихватио као утврђене наводе подносилаца о дужини трајања пута од Прекршајног суда у Пироту до бугарске границе, а због близине локација, утврдио је да је и пут од Полицијске станице Градина до Прекршајног суда у Пироту трајао 1 сат и 30 минута. Димензије комбија нису утврђене, тако да Суд није могао да процени површину личног простора у њему.
Без обзира на то, укупно трајање премештаја није трајало три сата, па и под претпоставком скучених услова, тешкоће које су подносиоци претрпели нису достигле довољан ниво озбиљности да би се притужба подвела под члан 3. Конвенције.
Стога је Суд ову притужбу одбацио као очигледно неосновану у складу са одредбама члана 35. ст. 3 (а) и 4. Конвенције.
- Начин удаљења подносилаца из Србије и околности с тим у вези
Подносиоци су тврдили да је њихово удаљење из Србије представљало по свом начину нечовечно и понижавајуће поступање. Тврдили су да је протеривање извршено током ноћи, на ниским температурама, уз прекомерну физичку силу и да су протерани у шуму.
Суд је приметио да је Уставни суд у својој одлуци од 29. децембра 2020. године утврдио да су подносиоци протерани по хладној ноћи, дана 4. фебруара 2017. године и да је то представљало нечовечно поступање. Суд није видео разлоге да одступи од налаза Уставног суда, сматрајући да због недовољне накнаде штете, подносиоци и даље уживају статус жртве према Конвенцији.
Стога, Суд је утврдио да постоји повреда члана 3. Конвенције у вези са начином протеривања подносилаца из Србије у Бугарску.
Процесни аспект
Подносиоци су тврдили да су протерани у Бугарску без процене последица њиховог протеривања, супротно начелу забране протеривања или враћања (refoulement). Подносиоци су тврдили да није извршена процена ризика од злостављања, да нису узети у обзир недостаци у приступу поступцима азила као и материјални услови у центрима за азил у Бугарској.
Влада се позивала на налазе Уставног суда којим је утврђено да је протеривање представљало нечовечно поступање. Међутим, Суд је утврдио да је Уставни суд утврдио повреду члана 25. Устава због начина протеривања подносилаца у смислу конкретних, физичких аката удаљења и околности у вези са тим, а не због одсуства процене последица удаљења подносилаца представке по њихова права из члана 3. Конвенције. Због тога, Суд је закључио да домаћи органи нису признали повреду члана 3. Конвенције у овом погледу.
Суд је утврдио да су српске власти протерале подносиоце представки у Бугарску. Суд је приметио да су подносиоци изразили жељу да поднесу захтев за азил, да им је прекршајни суд признао својство тражиоца азила и уручио им потврде о намери да се тражи азил. Суд је такође приметио да удаљење подносилаца из Србије није имало никакве везе са разматрањем захтева за азил и да су их државни органи протерали без разматрања њихових захтева у меритуму.
Влада није тврдила да је Бугарска безбедна трећа земља. Ништа у предмету пред Судом није указивало на то да је протеривање засновано на било каквој процени приступа поступку азила у Бугарској и адекватности тог поступка, упркос томе што су подносиоци изричито тврдили да Бугарску не сматрају безбедном земљом. Тајни начин протеривања подносилаца је лишио подносиоце сваке могућности да поткрепе своје тврдње пред телом надлежним за захтеве за азил.
Следствено, Суд је закључио да држава није испунила процесну обавезу према члану 3. Конвенције да испита да ли би подносиоци имали адекватан приступ поступку азила у Бугарској. Сходно томе, дошло је до повреде члана 3. Конвенције у његовом процесном делу.
- Члан 5. Конвенције
- 5. став 1.
Подносиоци су се притуживали да је њихово задржавање било незаконито и произвољно; да нису без одлагања обавештени о разлозима хапшења и оптужбама против њих на језику који разумеју и да нису били у могућности да оспоре законитост решења пред надлежним судом.
Тврдили су да су били лишени слободе од 3. фебруара 2017. године од 00:15 до 4. фебруара 2017. године до између 02:30 и 03:00 часа.
Подносиоци су били ухапшени дана 3. фебруара 2017. године у 00:15 часова, а према решењима о задржавању која је издала полиција, задржавање је трајало до 3. фебруара 2017. године у 14:30 часова. Накнадни период задржавања до обустављања прекршајног поступка није био обухваћен никаквим решењем о притвору.
Суд је приметио да је приликом обустављања поступка, полицајцима Полицијске станице Градина наложено да преко Комесаријата за избеглице и миграције обезбеде смештај подносиоцима и да су потом предати у њихову надлежност. Када су изашли из комбија, подносиоци су постали свесни да им тај смештај неће бити омогућен. Суд је прихватио тврдњу подносилаца представке да су били лишени слободе од часа хапшења (3. фебруар 2017. године у 00.15 часова) до часа протеривања (4. фебруар 2017. године између 02:30 и 03:00 часа).
Иако је Уставни суд у својој горепоменутој одлуци утврдио да је полиција пропустила да подносиоцима обезбеди адвоката што их је лишило могућности да оспоравају законитост њиховог лишења слободе, Суд је оценио да подносиоци и даље имају „статус жртве“ према Конвенцији.
Суд је констатовао да је Влада тврдила да су подносиоци лишени слободе због незаконитог преласка границе, утврђивања идентитета и извођења пред суд. Међутим, лишење слободе после окончања прекршајног поступка није било повезано са разлозима које је изнела Влада, нити се она позвала на неке одредбе домаћег права за тај период.
Након окончања прекршајног поступка, подносиоци су лишени слободе док су чекали да им се уруче потврде о израженој намери да затраже азил. Потом су, под лажним утиском који су власти створиле да ће их полиција одвести у центар за пријем азиланата, подносиоци одведени до границе и протерани за Бугарску.
Суд је, на основу напред наведеног, закључио да је лишење слободе у периоду од 3. фебруара 2017. године од 22:30 часова до 4. фебруара 2017. године између 02:30 и 03:00 часа незаконито и произвољно, јер није имало основа у домаћем праву, а подносиоци су лишени слободе на обмањујући начин, те да је дошло до повреде члана 5. став 1. Конвенције у периоду од 3. фебруара 2017. године од 22:30 часова до 4. фебруара 2017. године између 02:30 и 03:00 часа.
- 5. став. 2.
Неспорно је међу странама да су подносиоцима уручена решења о задржавању у којима су наведени разлози за лишење слободе и оптужбе против њих. Оно што је било спорно је да ли су подносиоци та решења могли да разумеју.
Суд је напоменуо да су решење о задржавању и образац о правима задржаних лица састављени на српској ћирилици и да је њихов садржај за подносиоце преведен на енглески језик, чиме су подносиоци обавештени о њиховој суштини.
Међутим, Суд није био убеђен у тврдње подносилаца да је преводилац за фарси језик стигао касније и да није био у полицијској станици у време уручења решења и обрасца.
Суд је прихватио тврдњу Владе да је преводилац за фарси језик био присутан у полицијској станици у раним јутарњим сатима 3. фебруара 2017. године, узевши у обзир да су подносиоци пред Уставним судом изјавили да је преводилац био присутан само ради утврђивања њиховог идентитета, а да им није превео решења о задржавању и обрасце на фарси језик. Суд не може да поверује у тврдњу да би власти ангажовале преводиоца само у сврху утврђивања идентитета подносилаца, с обзиром на немогућност ефикасног комуницирања са подносиоцима.
Суд је, у складу са тим, утврдио да није дошло до повреде члана 5. став 2. Конвенције.
- 5. став. 4.
Подносиоци су тврдили да им је онемогућено да оспоравају решење о задржавању пред надлежним судским телом.
С обзиром да је Уставни суд у својој горепоменутој одлуци од 29. децембра 2020. године утврдио да је пропуст полиције да ангажује адвоката лишио подносиоце могућности оспоравања законитости њиховог задржавања, а да подносиоци, према ставу Суда, и даље имају статус жртве, Суд је утврдио да је дошло до повреде члана 5. став 4. Конвенције.
- Члан 13. Конвенције у вези са чланом 3. Конвенције и чланом 4. Протокола број 4 уз Конвенцију
Подносиоци су се притуживали да нису имали ефикасно правно средство да оспоре своје удаљење из Србије.
Суд је стао на становиште да је испитао сва главна правна питања, те да нема потребе да испитује допустивост и основаност ових притужби.
ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)
Суд је обавезао Републику Србију да другом и седмом подносиоцу представке на име накнаде нематеријалне штете исплати износ од по 5.000 евра.