STALOVIĆ protiv Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 27. januara 2026. godine doneo, a 17. februara iste godine objavio presudu u predmetu Stalović protiv Srbije, broj 35786/22.

Presudu je doneo tročlani Odbor.

Predmet se odnosi na rasno motivisano zlostavljanje podnosilaca od strane policije i na nedostatak delotvorne istrage u tom pogledu. Sud je našao da je povređen član 3. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) u materijalnom i procesnom smislu,  jer domaći organi nisu sproveli delotvornu istragu koja bi dovela do kažnjavanja odgovornih za zlostavljanje podnosilaca i jer nisu adekvatno objasnili povrede koje je pretrpeo prvi podnosilac, a uzevši u obzir i nalaze domaćih sudova, smatrao je tvrdnje druge podnositeljke o zlostavljanju dokazanim. Takođe, Sud je našao da je povređen član 14. (zabrana diskriminacije) u vezi sa članom 3. Konvencije u materijalnom i procesnom smislu, budući da su parnični sudovi u svojim presudama utvrdili da su diskriminatorni stavovi bili uzrok zlostavljanja i da domaći organi nisu sproveli istragu u vezi sa navedenim pritužbama. Sud nije razmatrao pritužbe podnosilaca zbog navodnog kršenja člana 1. Protokola broj 12 uz Konvenciju zasebno i u vezi sa članom 14. Konvencije, smatrajući da nema potrebe za njihovim posebnim ispitivanjem.

OKOLNOSTI SLUČAJA

Podnosioci predstavke (u daljem tekstu: podnosioci) su 21. aprila 2017. godine prijavili policijskim službenicima Policijske stanice Mladenovac (u daljem tekstu: PS Mladenovac) krađu putničkog automobila iz dvorišta porodične kuće u selu Pružatovac, Opština Mladenovac. U automobilu su se nalazila lična dokumenta i novac u iznosu od 3.200 evra. Na lice mesta je došao policijski inspektor Ž.M. u pratnji N.N. kolege. Nakon pregleda lica mesta i uzimanja izjava, policijski inspektor Ž.M. utvrdio je da je vlasnik vozila druga podnositeljka koja, kao strani državljanin, ima obavezu da prijavi boravak u Republici Srbiji, što ona nije učinila, te je uputio podnosioce da dođu u PS Mladenovac radi prijave boravka i formalnog podnošenja prijave o krađi automobila.

Podnosioci predstavke su otišli do PS Mladenovac istog dana između 9-9:30 časova, u pratnji rođaka prvog podnosioca, gde su obavešteni da treba da odu u PU za Grad Beograd - Upravu kriminalističke policije, u posebno odeljenje koje se bavi krađama automobila. Inspektori koji su bili na licu mesta tog jutra u selu Pružatovac, zajedno sa podnosiocima, odvezli su se u Upravu kriminalističke policije u Beogradu, u automobilu koji je imao policijske oznake, gde su stigli oko podneva.

Nakon dolaska, podnosiocima je rečeno da će izjave davati odvojeno, pa je to prvo učinila druga podnositeljka, a potom prvi podnosilac. Ispostavilo se da su podnosioci bili na poligrafskom testiranju, prilikom čega su, prema njihovim tvrdnjama, bili podvrgnuti uvredama i optužbama da lažu u  vezi sa prijavljenom krađom automobila.

Po završenom poligrafskom testiranju, prvi podnosilac je bio uveden u prostoriju gde se nalazilo osam policijskih službenika koji su ga naizmenično fizički zlostavljali i pretili mu. Prvi podnosilac je tvrdio da su mu policijski inspektori psovali „majku cigansku“, šamarali ga i šutirali, preko glave mu stavili plastičnu kesu zbog koje nije mogao da diše, a jedan od inspektora mu je prislonio na šaku repetiran pištolj i pretio da će pucati ako ne prizna, uz napomenu da će mu tako ostati uspomena za ceo život. Takođe, naveo je da su mu policijski službenici pretili oduzimanjem dece, devojčica od 2 i 5 godina, od strane Centra za socijalni rad koje bi bile smeštene u ustanovu za zbrinjavanje dece bez roditeljskog staranja.

U isto vreme, u drugoj prostoriji je bila ispitivana druga podnositeljka, koja je tvrdila da je bila izložena psihičkom maltretiranju u vidu zastrašivanja da će joj deca biti oduzeta, kao i pretnjama i uvredama. Policijski inspektor koji ju je ispitivao pretio joj je, navodno pritvorom od 30 dana, ako ne prizna, navodeći da je prvi podnosilac, njen suprug, sve priznao i potpisao i da je sa njom u braku „samo zbog papira“ te da mu ona služi kao „maska organizovane bande“.

Podnosioci su vraćeni oko 20:00 časova u PS Mladenovac od strane istih policijskih službenika koji su ih doveli u Beograd. Druga podnositeljka navodi da je njen suprug, ovde prvi podnosilac, imao otečeno lice i modrice. U PS Mladenovac podnosioci su zadržani do 22:00 časa, nakon čega su pušteni.

Nakon izlaska iz PS Mladenovac podnosioci su se odmah uputili u Dom zdravlja Mladenovac. Prvi podnosilac je bio pregledan od strane lekara u 22:35 i tom prilikom su mu konstatovane povrede. U izveštaju se navodi da podnosilac kod sebe nije imao lična dokumenta, da tvrdi da je pretučen od strane inspektora u Beogradu, kao i da je povrede prijavio policiji. Od strane lekara mu je dat uput za Kliniku za neurohirurgiju u okviru Kliničkog centra u Beogradu i ponuđen je prevoz sanitetskim vozilom, što je podnosilac odbio.

Sutradan, 22. aprila 2017. godine u prepodnevnim satima, prvi podnosilac je pregledan u neurohirurškoj ambulanti i tom prilikom su utvrđene povrede glave. Dva dana kasnije, 24. aprila 2017. godine, prvi podnosilac je dobio službenu belešku PS Mladenovac broj 41/17 o prijavljenoj krađi automobila, kao i belešku u vezi sa izdavanjem novih ličnih isprava.

Prvi podnosilac se 26. aprila 2017. godine javio na psihijatrijski pregled na privatnoj klinici u Beogradu i tom prilikom utvrđen je posttraumatski stresni poremećaj (PTSP), nastao usled događaja od 21. aprila 2017. godine.

Podnosioci su 9. maja 2017. godine podneli krivičnu prijavu Prvom osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu (u daljem tekstu: Prvo OJT) protiv četvoro N.N. policijskih službenika, inspektora Uprave kriminalističke policije - Službe za borbu protiv organizovanog kriminala nadležne za međunarodno krijumčarenje kradenih motornih vozila pri Policijskoj upravi za Grad Beograd, jednog N.N. inspektora zvanog „S.“, jednog inspektora zvanog „R.“, kao i inspektora PS Mladenovac, zbog krivičnog dela zlostavljanje i mučenje iz člana 137. stav 3. Krivičnog zakonika i krivičnog dela protivpravno lišenje slobode iz člana 132. stav 2. Krivičnog zakonika. Povodom pomenute krivične prijave Prvo OJT je formiralo predmet Kt. 2745/18.

Prvo OJT je uputilo 18. maja i 15. septembra 2017. godine Policijskoj upravi za Grad Beograd - Odeljenju za kontrolu zakonitosti u radu, zahtev za prikupljanje potrebnih obaveštenja u cilju utvrđivanja identiteta svih policijskih službenika koji su postupali u slučaju podnosilaca 21. aprila 2017., kao i obavljenih razgovora i svih navoda iz podnete krivične prijave.

Rešenjem Prvog OJT Kt. 2745/2018 od 17. maja 2018. godine odbačena je krivična prijava podnosilaca, sa obrazloženjem da je nakon preduzetih dokaznih radnji utvrđeno da navodi podnosilaca nisu dovoljno potkrepljeni dokazima. Po tvrdnjama podnosilaca, Prvo OJT u Beogradu se uopšte nije izjasnilo u vezi sa njihovim navodima iz krivične prijave koji se odnose na krivično delo protivpravno lišenje slobode iz člana 132. stav 2. Krivičnog zakonika.

Podnosioci su, 8. avgusta 2018. godine, preko punomoćnika, izjavili prigovor na navedeno rešenje. Prigovor je odbijen rešenjem Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Ktpo. 587/18 od 29. avgusta 2018. godine. U obrazloženju je navedeno da je uvidom u spise Prvog OJT utvrđeno da nema dokaza o nezakonitom postupanju policijskih službenika, kao i da je prvostepeno rešenje zakonito i pravilno.

Protiv navedenih rešenja Prvog OJT i Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, kao i protiv postupanja policijskih službenika Uprave kriminalističke policije u Beogradu i policijskih službenika PS Mladenovac od 21. aprila 2017., podnosioci su 6. oktobra 2018. godine izjavili Ustavnom sudu ustavnu žalbu. U ustavnoj žalbi su istakli povrede prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, prava na slobodu i bezbednost, posebnih prava lica lišenih slobode, prava na pravično suđenje i prava na jednaku pravnu zaštitu prava i na pravno sredstvo, iz čl. 25, 27, 28, 32. i 36. Ustava Republike Srbije, kao i načela iz člana 21. Ustava. Takođe, podnosioci su istakli i povredu prava iz čl. 3, 5. i 14. Konvencije i člana 1. Protokola broj 12 uz Konvenciju.

Ustavni sud je 28. oktobra 2021. godine doneo odluku Už-11271/2018 kojom je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu podnosilaca u odnosu na povredu prava na nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta iz člana 25. Ustava, dok je u preostalom delu ustavnu žalbu odbacio.

Dok je trajao postupak pred Prvim OJT, podnosioci su 1. avgusta 2017. godine, preko punomoćnika, podneli Višem sudu u Beogradu tužbu za zaštitu od diskriminacije i naknadu štete protiv Republike Srbije - Ministarstva unutrašnjih poslova (u daljem tekstu: MUP).

Presudom P. 4506/17 od 1. juna 2020. godine, Viši sud u Beogradu usvojio je tužbeni zahtev podnosilaca i utvrdio diskriminatorno postupanje MUP-a prema njima, suprotno članu 12. Zakona o zabrani diskriminacije. MUP je obavezan, na osnovu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, da prvom podnosiocu isplati iznos od 200.000 dinara, a drugoj podnositeljki iznos od 100.000 dinara na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti uzrokovane diskriminatornim postupanjem. Takođe, na ime naknade nematerijalne štete zbog fizičkih bolova prvom podnosiocu je dosuđen iznos od 200.000 dinara, dok je drugoj podnositeljki dosuđen iznos od 100.000 dinara na ime pretrpljenog straha. Na ime troškova postupka, MUP-u je naloženo da plati iznos od 269.000 dinara.

Pomenuta presuda je potvrđena od strane Apelacionog suda u Beogradu, presudom Gž-5882/20 od 17. decembra 2020. godine.

PRITUŽBE PODNOSILACA I POSTUPAK PRED SUDOM

Podnosioci su podneli predstavku Sudu 11. jula 2022. godine.

U predstavci su se prituživali na povredu prava na zabranu mučenja i nečovečnog postupanja iz člana 3. Konvencije i povredu opšteg načela zabrane diskriminacije iz člana 14. Konvencije i člana 1. Protokola broj 12. uz Konvenciju, tvrdeći da su bili izloženi mučenju i nečovečnom postupanju od strane policijskih službenika Policijske uprave za Grad Beograd - Uprave kriminalističke policije i PS Mladenovac, nakon što su 21. aprila 2017. godine prijavili krađu putničkog automobila iz dvorišta porodične kuće u selu Pružatovac, Opština Mladenovac.

ODLUKA SUDA

• Član 3. Konvencije

Prigovor Vlade da se podnosioci ne mogu smatrati „žrtvama“ u smislu člana 34. Konvencije, jer su im parnični sudovi priznali i dodelili naknadu štete zbog kršenja člana 3. Konvencije Sud nije usvojio.

Naime, Sud je konstatovao da su parnični sudovi utvrdili da su podnosioci bili zlostavljani na način opisan u predstavci, dok je Vlada tvrdila da su ovi nalazi zasnovani samo na iskazima podnosilaca. Domaći sudovi su uzeli u obzir i dva stručna medicinska mišljenja koja su povezala zlostavljanje sa pretrpljenim bolom i strahom, kao i rešenja o odbacivanju krivične prijave. Sud nalazi da je osporavanje nalaza domaćih sudova u suprotnosti sa tvrdnjama da podnosioci ne uživaju status „žrtve“.

Dodatno, Sud je ocenio da ne postoje dokazi koji bi potkrepili pretpostavku Ustavnog suda da je prvi podnosilac zadobio povrede nakon što je napustio policijsku stanicu, a koja je suprotna standardu dokazivanja primenjenim u uporednim slučajevima prema članu 3. Konvencije. Sud je dao veću težinu medicinskoj dokumentaciji, pošto nije imao uvid u snimke nadzornih kamera.

Sud je ocenio nespornim da je druga podnositeljka bila podvrgnuta ispitivanju u Policijskoj upravi za Grad Beograd, da je njeno ispitivanje bilo „neformalno“, bez zapisnika i zaštitnih mera protiv zlostavljanja, što potkopava kredibilitet tvrdnje da nije bilo zlostavljanja. 

U pogledu pritužbe na nedostatak delotvorne istrage, Sud je konstatovao da nadležni organi nisu blagovremeno reagovali nakon što su obavešteni o povredama prvog podnosioca i odlagali su preduzimanje bilo kakvih koraka dok podnosioci nisu podneli krivičnu prijavu, te da im je trebalo skoro osam meseci da saslušaju podnosioce i preko četiri meseca da ispitaju pet policijskih službenika.

Sud je konstatovao da je istraga delegirana policijskim službenicima koji su hijerarhijski nadređeni onima koji su bili umešani u predmet istrage, te je stoga ocenio da ona nije bila nezavisna.

Nadalje, Sud je ocenio da je istrazi nedostajala temeljnost. Ovo iz razloga što nadležni organi nisu saslušali sve policijske službenike koji su bili prisutni tokom ispitivanja podnosilaca, niti oca prvog podnosioca koji ih je video ubrzo po napuštanju PS Mladenovac, kao i zato što medicinska dokumentacija koja se odnosi na prvog podnosioca nije uzeta u obzir uprkos činjenici da je njegov otac bio prisutan na pregledu i potvrdio njegov identitet. Sud je ocenio da je odluka da se ta dokumentacija zanemari jer prvi podnosilac nije imao lični dokument, deluje neosnovano, pogotovo jer je tog dana prijavio krađu pasoša.

Konačno, Sud je konstatovao da je odluka o odbacivanju krivične prijave zasnovana na snimku sa nadzornih kamera koji je pokazao podnosioce kako napuštaju prostorije PS Mladenovac bez vidljivih povreda, kao i na izjavi prvog podnosioca da nema pritužbi na postupanje policijskih službenika. Prvi podnosilac je međutim kasnije tu izjavu povukao. Kada je reč o snimcima sa nadzornih kamera, konstatovano je da je prvi podnosilac zadobio lakše telesne povrede koje možda nisu bile vidljive na kamerama, i da su podnosioci napustili stanicu noću. Psihičko zlostavljanje druge podnositeljke ne bi ostavilo nikakve fizičke tragove, a njeni navodi nisu ni bili ispitivani.

Sud je u ovim okolnostima pozivanje vlasti na snimak sa kamera i gore navedenu izjavu prvog podnosioca, a imajući u vidu raspoložive medicinske dokaze, ocenio neopravdanim.

Iako je Sud prihvatio da ukupno trajanje istrage nije bilo prekomerno i da su vlasti uspele da identifikuju petoro umešanih policijskih službenika, to nije bilo dovoljno da se obaveza o delotvornoj istrazi utvrđena članom 3. Konvencije smatra ispunjenom.

Budući da nije ponuđeno ubedljivo alternativno objašnjenje za povrede prvog podnosioca, a imajući u vidu nalaze domaćih parničnih sudova i nedostatke u istrazi, Sud je prihvatio kao dokazane i tvrdnje druge podnositeljke o zlostavljanju.

Sledom navedenog, Sud je utvrdio da je došlo do povrede zabrane mučenja iz člana 3. Konvencije u procesnom i materijalnom smislu.

• Član 14. u vezi sa članom 3. Konvencije

Podnosioci su se prituživali da su zlostavljanje i nedostaci u okviru istrage i postupka po ustavnoj žalbi bili rezultat institucionalnog rasizma unutar domaćih organa vlasti zbog romskog porekla prvog podnosioca i braka druge podnositeljke sa njim.

Sud je, uzimajući u obzir svoje nalaze u vezi sa statusom žrtve podnosilaca u pogledu člana 3. Konvencije, kao i time da su bili izloženi namernom zlostavljanju od strane policije, utvrdio da podnosioci zadržavaju status žrtve u okviru pritužbi za diskriminaciju.

Nadalje, Sud je konstatovao da su parnični sudovi već utvrdili da su diskriminatorni stavovi bili uzročni faktor u zlostavljanju podnosilaca predstavke.

Shodno iznetom, Sud je našao da je došlo do povrede člana 14. u vezi sa članom 3. Konvencije u njegovom materijalnom delu.

Sud je istakao da je obaveza prema čl. 3. i 14. Konvencije da se istraži moguća uzročna veza između rasističkih stavova i zlostavljanja koje su podnosioci pretrpeli od strane policije dobro utvrđena u praksi Suda. Iz spisa predmeta, jasno je da vlasti nisu sprovele istragu povodom te tvrdnje.

U svetlu gorenavedenog, Sud je našao da je došlo do povrede člana 14. u vezi sa članom 3. Konvencije u njegovom procesnom delu.

• Član 1. Protokola broj 12. uz Konvenciju i član 14. u vezi sa članom 1. Protokola broj 12. uz Konvenciju

Pozivajući se na član 1. Protokola 12. uz Konvenciju, podnosioci su ponovili pritužbe koje su već razmotrene u skladu sa čl. 3. i 14. Konvencije. Ove pritužbe su dopuštene, ali je Sud ocenio da nema potrebe za njihovom zasebnim ispitivanjem.

Kada su u pitanju pritužbe na osnovu člana 14. u vezi sa članom 1. Protokola broj 12. uz Konvenciju u vezi sa navodnim institucionalnim rasizmom unutar domaćih organa vlasti, Sud, imajući u vidu činjenice slučaja, zapažanja strana u sporu i nalaze prema članu 14. u vezi sa članom 3. Konvencije, ocenio da nema potrebe da se ova pritužba zasebno ispituje.

PRAVIČNO ZADOVOLJENJE (član 41. Konvencije)

Sud je obavezao Republiku Srbiju da podnosiocima na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od po 3.750 evra.