СТАЛОВИЋ против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 27. јануара 2026. године донео, а 17. фебруара исте године објавио пресуду у предмету Сталовић против Србије, број 35786/22.

Пресуду је донео трочлани Одбор.

Предмет се односи на расно мотивисано злостављање подносилаца од стране полиције и на недостатак делотворне истраге у том погледу. Суд је нашао да је повређен члан 3. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) у материјалном и процесном смислу,  јер домаћи органи нису спровели делотворну истрагу која би довела до кажњавања одговорних за злостављање подносилаца и јер нису адекватно објаснили повреде које је претрпео први подносилац, а узевши у обзир и налазе домаћих судова, сматрао је тврдње друге подноситељке о злостављању доказаним. Такође, Суд је нашао да је повређен члан 14. (забрана дискриминације) у вези са чланом 3. Конвенције у материјалном и процесном смислу, будући да су парнични судови у својим пресудама утврдили да су дискриминаторни ставови били узрок злостављања и да домаћи органи нису спровели истрагу у вези са наведеним притужбама. Суд није разматрао притужбе подносилаца због наводног кршења члана 1. Протокола број 12 уз Конвенцију засебно и у вези са чланом 14. Конвенције, сматрајући да нема потребе за њиховим посебним испитивањем.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Подносиоци представке (у даљем тексту: подносиоци) су 21. априла 2017. године пријавили полицијским службеницима Полицијске станице Младеновац (у даљем тексту: ПС Младеновац) крађу путничког аутомобила из дворишта породичне куће у селу Пружатовац, Општина Младеновац. У аутомобилу су се налазила лична документа и новац у износу од 3.200 евра. На лице места је дошао полицијски инспектор Ж.М. у пратњи Н.Н. колеге. Након прегледа лица места и узимања изјава, полицијски инспектор Ж.М. утврдио је да је власник возила друга подноситељка која, као страни држављанин, има обавезу да пријави боравак у Републици Србији, што она није учинила, те је упутио подносиоце да дођу у ПС Младеновац ради пријаве боравка и формалног подношења пријаве о крађи аутомобила.

Подносиоци представке су отишли до ПС Младеновац истог дана између 9-9:30 часова, у пратњи рођака првог подносиоца, где су обавештени да треба да оду у ПУ за Град Београд - Управу криминалистичке полиције, у посебно одељење које се бави крађама аутомобила. Инспектори који су били на лицу места тог јутра у селу Пружатовац, заједно са подносиоцима, одвезли су се у Управу криминалистичке полиције у Београду, у аутомобилу који је имао полицијске ознаке, где су стигли око поднева.

Након доласка, подносиоцима је речено да ће изјаве давати одвојено, па је то прво учинила друга подноситељка, а потом први подносилац. Испоставило се да су подносиоци били на полиграфском тестирању, приликом чега су, према њиховим тврдњама, били подвргнути увредама и оптужбама да лажу у  вези са пријављеном крађом аутомобила.

По завршеном полиграфском тестирању, први подносилац је био уведен у просторију где се налазило осам полицијских службеника који су га наизменично физички злостављали и претили му. Први подносилац је тврдио да су му полицијски инспектори псовали „мајку циганску“, шамарали га и шутирали, преко главе му ставили пластичну кесу због које није могао да дише, а један од инспектора му је прислонио на шаку репетиран пиштољ и претио да ће пуцати ако не призна, уз напомену да ће му тако остати успомена за цео живот. Такође, навео је да су му полицијски службеници претили одузимањем деце, девојчица од 2 и 5 година, од стране Центра за социјални рад које би биле смештене у установу за збрињавање деце без родитељског старања.

У исто време, у другој просторији је била испитивана друга подноситељка, која је тврдила да је била изложена психичком малтретирању у виду застрашивања да ће јој деца бити одузета, као и претњама и увредама. Полицијски инспектор који ју је испитивао претио јој је, наводно притвором од 30 дана, ако не призна, наводећи да је први подносилац, њен супруг, све признао и потписао и да је са њом у браку „само због папира“ те да му она служи као „маска организоване банде“.

Подносиоци су враћени око 20:00 часова у ПС Младеновац од стране истих полицијских службеника који су их довели у Београд. Друга подноситељка наводи да је њен супруг, овде први подносилац, имао отечено лице и модрице. У ПС Младеновац подносиоци су задржани до 22:00 часа, након чега су пуштени.

Након изласка из ПС Младеновац подносиоци су се одмах упутили у Дом здравља Младеновац. Први подносилац је био прегледан од стране лекара у 22:35 и том приликом су му констатоване повреде. У извештају се наводи да подносилац код себе није имао лична документа, да тврди да је претучен од стране инспектора у Београду, као и да је повреде пријавио полицији. Од стране лекара му је дат упут за Клинику за неурохирургију у оквиру Клиничког центра у Београду и понуђен је превоз санитетским возилом, што је подносилац одбио.

Сутрадан, 22. априла 2017. године у преподневним сатима, први подносилац је прегледан у неурохируршкој амбуланти и том приликом су утврђене повреде главе. Два дана касније, 24. априла 2017. године, први подносилац је добио службену белешку ПС Младеновац број 41/17 о пријављеној крађи аутомобила, као и белешку у вези са издавањем нових личних исправа.

Први подносилац се 26. априла 2017. године јавио на психијатријски преглед на приватној клиници у Београду и том приликом утврђен је посттрауматски стресни поремећај (ПТСП), настао услед догађаја од 21. априла 2017. године.

Подносиоци су 9. маја 2017. године поднели кривичну пријаву Првом основном јавном тужилаштву у Београду (у даљем тексту: Прво ОЈТ) против четворо Н.Н. полицијских службеника, инспектора Управе криминалистичке полиције - Службе за борбу против организованог криминала надлежне за међународно кријумчарење крадених моторних возила при Полицијској управи за Град Београд, једног Н.Н. инспектора званог „С.“, једног инспектора званог „Р.“, као и инспектора ПС Младеновац, због кривичног дела злостављање и мучење из члана 137. став 3. Кривичног законика и кривичног дела противправно лишење слободе из члана 132. став 2. Кривичног законика. Поводом поменуте кривичне пријаве Прво ОЈТ је формирало предмет Кт. 2745/18.

Прво ОЈТ је упутило 18. маја и 15. септембра 2017. године Полицијској управи за Град Београд - Одељењу за контролу законитости у раду, захтев за прикупљање потребних обавештења у циљу утврђивања идентитета свих полицијских службеника који су поступали у случају подносилаца 21. априла 2017., као и обављених разговора и свих навода из поднете кривичне пријаве.

Решењем Првог ОЈТ Кт. 2745/2018 од 17. маја 2018. године одбачена је кривична пријава подносилаца, са образложењем да је након предузетих доказних радњи утврђено да наводи подносилаца нису довољно поткрепљени доказима. По тврдњама подносилаца, Прво ОЈТ у Београду се уопште није изјаснило у вези са њиховим наводима из кривичне пријаве који се односе на кривично дело противправно лишење слободе из члана 132. став 2. Кривичног законика.

Подносиоци су, 8. августа 2018. године, преко пуномоћника, изјавили приговор на наведено решење. Приговор је одбијен решењем Вишег јавног тужилаштва у Београду Ктпо. 587/18 од 29. августа 2018. године. У образложењу је наведено да је увидом у списе Првог ОЈТ утврђено да нема доказа о незаконитом поступању полицијских службеника, као и да је првостепено решење законито и правилно.

Против наведених решења Првог ОЈТ и Вишег јавног тужилаштва у Београду, као и против поступања полицијских службеника Управе криминалистичке полиције у Београду и полицијских службеника ПС Младеновац од 21. априла 2017., подносиоци су 6. октобра 2018. године изјавили Уставном суду уставну жалбу. У уставној жалби су истакли повреде права на неповредивост физичког и психичког интегритета, права на слободу и безбедност, посебних права лица лишених слободе, права на правично суђење и права на једнаку правну заштиту права и на правно средство, из чл. 25, 27, 28, 32. и 36. Устава Републике Србије, као и начела из члана 21. Устава. Такође, подносиоци су истакли и повреду права из чл. 3, 5. и 14. Конвенције и члана 1. Протокола број 12 уз Конвенцију.

Уставни суд је 28. октобра 2021. године донео одлуку Уж-11271/2018 којом је одбио као неосновану уставну жалбу подносилаца у односу на повреду права на неповредивост психичког и физичког интегритета из члана 25. Устава, док је у преосталом делу уставну жалбу одбацио.

Док је трајао поступак пред Првим ОЈТ, подносиоци су 1. августа 2017. године, преко пуномоћника, поднели Вишем суду у Београду тужбу за заштиту од дискриминације и накнаду штете против Републике Србије - Министарства унутрашњих послова (у даљем тексту: МУП).

Пресудом П. 4506/17 од 1. јуна 2020. године, Виши суд у Београду усвојио је тужбени захтев подносилаца и утврдио дискриминаторно поступање МУП-а према њима, супротно члану 12. Закона о забрани дискриминације. МУП је обавезан, на основу члана 200. Закона о облигационим односима, да првом подносиоцу исплати износ од 200.000 динара, а другој подноситељки износ од 100.000 динара на име накнаде нематеријалне штете због повреде права личности узроковане дискриминаторним поступањем. Такође, на име накнаде нематеријалне штете због физичких болова првом подносиоцу је досуђен износ од 200.000 динара, док је другој подноситељки досуђен износ од 100.000 динара на име претрпљеног страха. На име трошкова поступка, МУП-у је наложено да плати износ од 269.000 динара.

Поменута пресуда је потврђена од стране Апелационог суда у Београду, пресудом Гж-5882/20 од 17. децембра 2020. године.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИЛАЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подносиоци су поднели представку Суду 11. јула 2022. године.

У представци су се притуживали на повреду права на забрану мучења и нечовечног поступања из члана 3. Конвенције и повреду општег начела забране дискриминације из члана 14. Конвенције и члана 1. Протокола број 12. уз Конвенцију, тврдећи да су били изложени мучењу и нечовечном поступању од стране полицијских службеника Полицијске управе за Град Београд - Управе криминалистичке полиције и ПС Младеновац, након што су 21. априла 2017. године пријавили крађу путничког аутомобила из дворишта породичне куће у селу Пружатовац, Општина Младеновац.

ОДЛУКА СУДА

• Члан 3. Конвенције

Приговор Владе да се подносиоци не могу сматрати „жртвама“ у смислу члана 34. Конвенције, јер су им парнични судови признали и доделили накнаду штете због кршења члана 3. Конвенције Суд није усвојио.

Наиме, Суд је констатовао да су парнични судови утврдили да су подносиоци били злостављани на начин описан у представци, док је Влада тврдила да су ови налази засновани само на исказима подносилаца. Домаћи судови су узели у обзир и два стручна медицинска мишљења која су повезала злостављање са претрпљеним болом и страхом, као и решења о одбацивању кривичне пријаве. Суд налази да је оспоравање налаза домаћих судова у супротности са тврдњама да подносиоци не уживају статус „жртве“.

Додатно, Суд је оценио да не постоје докази који би поткрепили претпоставку Уставног суда да је први подносилац задобио повреде након што је напустио полицијску станицу, а која је супротна стандарду доказивања примењеним у упоредним случајевима према члану 3. Конвенције. Суд је дао већу тежину медицинској документацији, пошто није имао увид у снимке надзорних камера.

Суд је оценио неспорним да је друга подноситељка била подвргнута испитивању у Полицијској управи за Град Београд, да је њено испитивање било „неформално“, без записника и заштитних мера против злостављања, што поткопава кредибилитет тврдње да није било злостављања. 

У погледу притужбе на недостатак делотворне истраге, Суд је констатовао да надлежни органи нису благовремено реаговали након што су обавештени о повредама првог подносиоца и одлагали су предузимање било каквих корака док подносиоци нису поднели кривичну пријаву, те да им је требало скоро осам месеци да саслушају подносиоце и преко четири месеца да испитају пет полицијских службеника.

Суд је констатовао да је истрага делегирана полицијским службеницима који су хијерархијски надређени онима који су били умешани у предмет истраге, те је стога оценио да она није била независна.

Надаље, Суд је оценио да је истрази недостајала темељност. Ово из разлога што надлежни органи нису саслушали све полицијске службенике који су били присутни током испитивања подносилаца, нити оца првог подносиоца који их је видео убрзо по напуштању ПС Младеновац, као и зато што медицинска документација која се односи на првог подносиоца није узета у обзир упркос чињеници да је његов отац био присутан на прегледу и потврдио његов идентитет. Суд је оценио да је одлука да се та документација занемари јер први подносилац није имао лични документ, делује неосновано, поготово јер је тог дана пријавио крађу пасоша.

Коначно, Суд је констатовао да је одлука о одбацивању кривичне пријаве заснована на снимку са надзорних камера који је показао подносиоце како напуштају просторије ПС Младеновац без видљивих повреда, као и на изјави првог подносиоца да нема притужби на поступање полицијских службеника. Први подносилац је међутим касније ту изјаву повукао. Када је реч о снимцима са надзорних камера, констатовано је да је први подносилац задобио лакше телесне повреде које можда нису биле видљиве на камерама, и да су подносиоци напустили станицу ноћу. Психичко злостављање друге подноситељке не би оставило никакве физичке трагове, а њени наводи нису ни били испитивани.

Суд је у овим околностима позивање власти на снимак са камера и горе наведену изјаву првог подносиоца, а имајући у виду расположиве медицинске доказе, оценио неоправданим.

Иако је Суд прихватио да укупно трајање истраге није било прекомерно и да су власти успеле да идентификују петоро умешаних полицијских службеника, то није било довољно да се обавеза о делотворној истрази утврђена чланом 3. Конвенције сматра испуњеном.

Будући да није понуђено убедљиво алтернативно објашњење за повреде првог подносиоца, а имајући у виду налазе домаћих парничних судова и недостатке у истрази, Суд је прихватио као доказане и тврдње друге подноситељке о злостављању.

Следом наведеног, Суд је утврдио да је дошло до повреде забране мучења из члана 3. Конвенције у процесном и материјалном смислу.

• Члан 14. у вези са чланом 3. Конвенције

Подносиоци су се притуживали да су злостављање и недостаци у оквиру истраге и поступка по уставној жалби били резултат институционалног расизма унутар домаћих органа власти због ромског порекла првог подносиоца и брака друге подноситељке са њим.

Суд је, узимајући у обзир своје налазе у вези са статусом жртве подносилаца у погледу члана 3. Конвенције, као и тиме да су били изложени намерном злостављању од стране полиције, утврдио да подносиоци задржавају статус жртве у оквиру притужби за дискриминацију.

Надаље, Суд је констатовао да су парнични судови већ утврдили да су дискриминаторни ставови били узрочни фактор у злостављању подносилаца представке.

Сходно изнетом, Суд је нашао да је дошло до повреде члана 14. у вези са чланом 3. Конвенције у његовом материјалном делу.

Суд је истакао да је обавеза према чл. 3. и 14. Конвенције да се истражи могућа узрочна веза између расистичких ставова и злостављања које су подносиоци претрпели од стране полиције добро утврђена у пракси Суда. Из списа предмета, јасно је да власти нису спровеле истрагу поводом те тврдње.

У светлу горенаведеног, Суд је нашао да је дошло до повреде члана 14. у вези са чланом 3. Конвенције у његовом процесном делу.

• Члан 1. Протокола број 12. уз Конвенцију и члан 14. у вези са чланом 1. Протокола број 12. уз Конвенцију

Позивајући се на члан 1. Протокола 12. уз Конвенцију, подносиоци су поновили притужбе које су већ размотрене у складу са чл. 3. и 14. Конвенције. Ове притужбе су допуштене, али је Суд оценио да нема потребе за њиховом засебним испитивањем.

Када су у питању притужбе на основу члана 14. у вези са чланом 1. Протокола број 12. уз Конвенцију у вези са наводним институционалним расизмом унутар домаћих органа власти, Суд, имајући у виду чињенице случаја, запажања страна у спору и налазе према члану 14. у вези са чланом 3. Конвенције, оценио да нема потребе да се ова притужба засебно испитује.

ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)

Суд је обавезао Републику Србију да подносиоцима на име накнаде нематеријалне штете исплати износ од по 3.750 евра.