Драган ВЕСИЋ против Србије
Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 19. маја 2026. године донео, а 11. јуна исте године објавио одлуку у предмету Весић против Србије, број 51420/17.
Одлуку је донео трочлани Одбор.
|
Предмет се односи на наводно неуједначену домаћу судску праксу у погледу захтева за исплату накнаде зараде за време коришћења годишњег одмора припадницима Министарства унутрашњих послова. Суд је одбацио притужбе подносиоца у погледу члана 6. став 1. и члана 13. Конвенције због њихове очигледне неоснованости, а у складу са одредбама члана 35. ст. 3 (а) и 4. Конвенције. |
ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА
Подносилац представке (у даљем тексту: подносилац), господин Драган Весић, био је припадник Министарства унутрашњих послова (у даљем тексту: МУП) запослен у Саобраћајној полицијској испостави Полицијске управе Крагујевац.
Поднео је тужбу Основном суду у Крагујевцу против свог послодавца ради исплате разлике између пуног износа накнаде зараде за годишњи одмор и износа који му је исплаћен од стране послодавца.
Основни суд у Крагујевцу је пресудом П1. 2076/13 од 7. марта 2014. године усвојио тужбени захтев подносиоца.
Апелациони суд у Крагујевцу је пресудом Гж1. 2253/14 од 16. децембра 2014. године преиначио првостепену пресуду и његов тужбени захтев одбио.
Врховни (касациони) суд је 10. јуна 2015. године одбацио ревизију подносиоца решењем Рев2. 729/15.
Незадовољан исходом поступка пред судовима опште надлежности, подносилац је изјавио уставну жалбу која је одбачена решењем Уставног суда Уж-1293/2015 од 24. новембра 2016. године. Уставни суд је у образложењу решења навео да је уставна жалба подносиоца у време подношења била преурањена, јер је поднета пре одлуке тадашњег Врховног касационог суда о његовој ревизији, а притом, подносилац није обавестио Уставни суд о пресуди Врховног касационог суда Рев2. 729/15 којом је његова ревизија одбијена као неоснована, нити је проширио уставну жалбу на ту пресуду.
ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ
Подносилац је поднео представку Суду 4. јула 2017. године.
У представци се притуживао на повреду права на правично суђење из члана 6. став 1. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) тврдећи да су одбијање његовог тужбеног захтева и наводна флагрантно неуједначена судска пракса домаћих судова у погледу меритума његовог спора створили правну несигурност и довели до ускраћивања правде. Подносилац се притуживао и на повреду права на делотворно правно средство из члана 13. Конвенције.
ОДЛУКА СУДА
- члан 6. став 1. Конвенције
а) Неуједначена судска пракса апелационих судова
Суд је утврдио да су домаћи судови до марта 2013. године усвајали тужбене захтеве сличне тужбеном захтеву подносиоца, а да су у периоду од марта 2013. до августа 2014. године доносили и пресуде којима су тужбене захтеве одбијали. Почев од августа 2014. године, домаћи судови су доследно доносили пресуде којима су одбијали тужбене захтеве сличне подносиочевом.
Домаћи судови су престали да доносе пресуде којим усвајају тужбене захтеве неколико месеци пре него што је донета пресуда Апелационог суда у Крагујевцу којом је преиначена првостепена пресуда и одбијен тужбени захтев подносиоца. Суд је приметио да су разлике у судској пракси домаћих судова „дубоке“, јер су настале у неколико апелационих судова и „дуготрајне“ јер су трајале 17 месеци (март 2013. године - август 2014. године).
Међутим, Суд је указао да постојање противречних судских одлука није само по себи довољно да се утврди повреда Конвенције, већ је потребно да се утврди постоји ли механизам за отклањање недоследности у судској пракси и како се исти примењује.
Позивајући се на пресуду Шабановић и др. против Србије (број 39819/16 и 4 др., од 7. октобра 2025. године), Суд је признао улогу Врховног суда у отклањању недоследности у судској пракси путем посебне ревизије против пресуде због погрешне примене материјалног права. Путем тог механизма, Врховни суд је успео да реши спорне разлике и усклади праксу у разумно кратком року.
Иако је Уставни суд у случајевима сличним подносиочевом утврдио повреду права подносилаца жалбе услед недоследности у судској пракси апелационих судова, Суд је нагласио да Конвенција утврђује минимални стандард заштите права, да домаћи судови могу да пруже шире стандарде заштите права из Конвенције, али да такви налази не обавезују Суд.
Следом изнетог, Суд је оценио да су притужбе у погледу неуједначене праксе апелационих судова очигледно неосноване и одбацио их је у складу са одредбама члана 35. ст. 3 (а) и 4. Конвенције.
б) Наводно недоследна судска пракса Уставног суда
У погледу тврдњи подносиоца да у случајевима сличним његовим Уставни суд није одбацио уставну жалбу због преурањености, Суд је утврдио да се одлуке на које се подносилац позивао нису односиле на идентичне чињеничне околности као у његовом случају.
Сходно томе, Суд је ове притужбе оценио очигледно неоснованим и одбацио их у складу са одредбама члана 35. ст. 3 (а) и 4. Конвенције.
- члан 13. Конвенције
Имајући у виду да су притужбе подносиоца у вези са чланом 13. Конвенције биле из истих разлога као и оне према члану 6. став 1. Конвенције, Суд их је оценио очигледно неоснованим и одбацио их у складу са одредбама члана 35. ст. 3 (а) и 4. Конвенције.