ЗУВИЋ против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 13. маја 2025. године донео, а 3. јуна исте године објавио пресуду у предмету Зувић против Србије, број 3592/17.

Пресуду је једногласно донело Веће и она је постала правноснажна 3. септембра 2025. године.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Подносилац представке (у даљем тексту: подносилац) био је запослен као поручник на служби у Подгорици када је против њега покренут дисциплински поступак у коме је му је изречена дисциплинска казна „губитак чина“, која је подразумевала и губитак посла.

Дисциплински поступак је покренут у вези са кривичним поступком који је вођен против подносиоца и у коме је на крају правноснажно ослобођен од оптужбе.

Подносилац је накнадно тражио да се врати на дужност путем дисциплинских и судских поступака у Србији, имајући у виду да је Црна Гора прогласила независност 2006. године, али су се домаћи органи огласили ненадлежним и упутили га да своја права оствари пред органима у Црној Гори.

Наиме, заменик војног дисциплинског тужиоца поднео је Војном дисциплинском суду при Генералштабу Војске Југославије оптужни предлог против подносиоца, због дисциплинског преступа.

Пресудом Војног дисциплинског суда при Генералштабу Војске Југославије од 26. децембра 2002. године утврђено је да је подносилац крив и осуђен је на дисциплинску казну „губитак чина“. Наведена пресуда је по жалби подносиоца укинута од стране Вишег војног дисциплинског суда при Генералштабу Војске Србијe и Црнe Горe и предмет је враћен на поновно суђење.

Војни дисциплинси суд при Генералштабу Војске Србија и Црна Гора је 11. јуна 2003. године донео пресуду којом је поново утврђено да је подносилац крив и осуђен је на дисциплинску казну „губитак чина“. Наведена пресуда је потврђена 3. новембра 2003. године од стране Вишег војног дисциплинског суда при Генералштабу Војске Србија и Црна Гора.

Дисциплинска казна „губитак чина“ је извршена наредбом председавајућег Врховног савета одбране Србије и Црне Горе, те је решењем Војне поште 3272 Подгорица од 20. априла 2004. године подносилац разрешен од професионалне војне службе.

Против пресуде Вишег војног дисциплинског суда при Генералштабу Војске Србија и Црна Гора Дис. број 16/03 од 3. новембра 2003. године подносилац је поднео тужбу.

Ова тужба је уважена пресудом Врховног војног суда у Београду од 29. јуна 2004. године и поништена је пресуда Вишег војног дисциплинског суда при Генералштабу Војске Србија и Црна Гора од 3. новембра 2003. године. Истом пресудом уважене су и жалбе подносиоца и његовог браниоца, те је укинута и пресуда Војног дисциплинског суда при Генералштабу Војске Србија и Црна Гора од 11. јуна 2003. године. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено да је у поступку доношења првостепене пресуде учињена битна повреда одредаба кривичног поступка, јер је повређено право подносиоца на одбрану.

Дисциплински поступак против подносиоца је потом вођен пред дисциплинским судом у Црној Гори.

Председник Војног дисциплинског суда при Команди Војног округа Подгорица доставио је 26. јануара 2006. године Вишем војном дисциплинском суду при Министарству одбране предлог за делегацију дисциплинског предмета који се пред тим судом води против подносиоца, са образложењем да су председник и секретар Војног дисциплинског суда Подгорица поступали у кривичном поступку који је против подносиоца вођен пред бившим Војним судом Подгорица, због кривичног дела злоупотреба службеног положаја и кривичног дела недозвољена трговина.

Решењем Вишег војног дисциплинског суда при Министарству одбране од 9. марта 2006. године одређен је Војни дисциплински суд при Команди Војног округа Београд да поступа као надлежан суд у предмету против подносиоца, са образложењем да у Војном дисциплинском суду у Подгорици не постоје друга стручна лица која би могла да поступају у овом дисциплинском предмету.

Подносилац је 25. маја 2009. године поднео предлог Војном дисциплинском суду при Команди Војног округа Београд да се предметни поступак настави, а  28. фебруара 2012. године доставио предлог да се дисциплински поступак против њега обустави.

Решењем првостепеног војног дисциплинског суда у Београду од 2. новембра 2012. године тај суд се огласио стварно и месно ненадлежним за поступање у предметном дисциплинском предмету.

Против наведеног решења подносилац је изјавио жалбу, која је одбијена као неоснована решењем Вишег војног дисциплинског суда при Министарству одбране од 28. новембра 2012. године.

Против другостепеног решења подносилац је поднео тужбу, која је одбијена као неоснована пресудом Управног суда У. 5027/13 од 1. октобра 2015. године.

Подносилац је поднео Уставном суду две уставне жалбе. Прву - због повреде права на суђење у разумном року у дисциплинском поступку који је вођен пред првостепеним Војним дисциплинским судом у Београду у предмету Дис. број 28/06 (Уж-2467/2013), а другу против пресуде Управног суда У. 5027/13 од 1. октобра 2015. године (Уж-7382/2015).

Уставни суд је спојио поступке по наведеним уставним жалбама и 21. априла 2016. године је донео одлуку Уж-2467/2013 којом је усвојио уставну жалбу подносиоца и утврдио да му је у дисциплинском поступку који је вођен пред првостепеним Војним дисциплинским судом у Београду повређено право на суђење у разумном року и утврдио му је право на накнаду нематеријалне штете у износу од 900 евра у динарској противвредности, док је у преосталом делу уставну жалбу одбацио.  

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подносилац је поднео представку Суду 19. децембра 2019. године.

У представци се притуживао на повреду права на правично суђење из члана 6. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) због одбијања домаћих органа да одлуче о његовом захтеву за враћање у службу упркос чињеници да је држављанин Србије, да има пребивалиште у Србији и да је војска Државне Заједнице Србије и Црне Горе од 2006. године тренсформисана у два одвојена ентитета (војску Србије и војску Црне Горе).

Подносилац се такође притуживао на дужину трајања дисциплинског поступка.

ОДЛУКА СУДА

Суд је, пре свега, оценио да је грађански аспект члана 6. став 1. Конвенције био применљив на спорни дисциплински поступак, јер је домаћи закон у предметном времену омогућио подносиоцу приступ суду како би оспорио своје отпуштање.

Одлучујући о меритуму предмета, Суд је подсетио на своју праксу у вези са правом на приступ суду, као аспекту права на правично суђење.  У том смислу, Суд је констатовао да се конкретан случај подносиоца не односи на право на покретање поступка, већ на право на добијање судске одлуке након што је поступак покренут, имајући у виду да је његов предмет већ једном потпуно решен пре него што је Врховни војни суд наложио понављање поступка.

Суд је даље, поред осталог, констатовао да се Војни дисциплински суд у Београду огласио стварно и месно ненадлежним за поступање у дисциплинском поступку против подносиоца, што је, по оцени Суда био претерани формализам.

Суд је закључио да је претерано рестриктивно тумачење Војног дисциплинског суда при Команди Војног округа Београд у вези са захтавом да се укине наредба за разрешење подносиоца, заједно са накнадним преношењем тог случаја у Црну Гору, ослабио саму суштину права подносиоца на приступу суду у сврху утврђивања његових грађанских права и обавеза.

Следом изнетог, Суд је утврдио да је подносиоцу повређено право на приступ суду, као елемент права на правично суђење, из члана 6. став 1. Конвенције.

Суд није посебно разматрао притужбе подносиоца у вези са дужином трајања дисциплинског поступка, оценивши да је главно правно питање које је постављено у представци испитано.

ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)

Суд је обавезао Републику Србију да подносиоцу исплати износ од 3.600,00 евра на име накнаде нематеријалне штете и износ од 1.170,00 евра на име трошкова поступка.