Мирвета ИСУФИ против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 31. марта 2026. године донео, а 7. маја 2026. објавио одлуку у предмету Исуфи против Србије, број 32903/22.

Одлуку је донео трочлани Одбор.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Малолетна подноситељка, Мирвета Исуфи, рођена је као Мирвета Рамадани у породилишту Здравственог центра у Врању 3. марта 2022. године, од мајке Меџиде Рамадани, рођене у Приштини 4. септембра 2003. године.

Мајка подноситељке, Меџида Рамадани, није уписана у матичне књиге рођених у Републици Србији, нити поседује било који идентификациони документ који издају надлежни органи Републике Србије, јер је рођена у здравственој установи на територији Аутономне покрајине Косово и Метохија (АП КиМ) која није утврђена Планом мрежа здравствених установа, тј. рођена је у здравственој установи која функционише ван здравственог система Републике Србије. Мајка подноситељке је уписана у матичну књигу рођених и држављанка је тзв. Републике Косово.

Будући да подноситељка одмах након рођења није уписана у матичну књигу рођених Републике Србије, њена мајка је 10. марта 2022. године поднела захтев Градској управи Града Врања којим је тражила да јој се омогући да у што краћем року да изјаву о одређивању личног имена детета, те да се након тога изврши упис дететовог имена у матичну књигу рођених.

Градска управа Града Врања - Одељење за општу управу - Одсек за грађанска стања је дописом број 03-11-200-99/2022 од 11. марта 2022. године обавестио мајку подноситељке о следећем: да је Инструкцијом за поступање у случајевима рођења детета чији родитељи немају лична документа ради омогућавања уписа у матичну књигу рођених прописан цео поступак како мајке, тако и детета, у матичну књигу рођених; да је најпре потребно да надлежна организациона јединица Министарства унутрашњих послова утврди њен идентитет, након чега је потребно да се поднесе захтев за накнадни упис чињенице рођења Меџиде Рамадани у матичну књигу  рођених за матично подручје Приштине; као и да је по упису чињенице рођења мајке, Меџиде Рамадани, потребно извадити личну карту после чега се може дати изјава о личном имену детета. До момента подношења представке, мајка подноситељке није подносила било какво правно средство у вези са поменутим дописом Градске управе Града Врања.

Међутим, мајка подноситељке, неколико месеци пре него што је родила подноситељку, поднела је захтев за накнадни упис чињенице свог рођења у матичну књигу рођених Градској управи Града Ниша. Наиме, Градска управа за органе града и грађанска стања Града Ниша решењем број 200-1349/2021-08 од 8. октобра 2021. године одбила је предметни захтев као неоснован и у свом образложењу упутила мајку подноситељке да, сходно одредбама Закона о ванпарничном поступку („Службени гласник СРС“, бр. 25/82 и 45/88 и „Службени гласник РС“, бр. 46/95 - други закон, 18/05 - други закон, 85/12, 45/13 - други закон, 55/14, 6/15, 106/15 - други закон и 14/22), поднесе предлог надлежном суду за утврђивање времена и места свог рођења. До момента подношења представке, мајка подноситељке, Меџида Рамадани, није подносила било какво правно средство у вези са поменутим дописом Градске управе Града Ниша.

Такође, мајка подноситељке је поднела Основном суду у Бујановцу предлог за утврђивање времена и места свог рођења. Основни суд у Бујановцу је решењем Р2. 36/21 од 4. фебруара 2022. године одбио њен предлог као неоснован, јер је заузео став да чињеница њеног рођења није спорна, с обзиром на то да је уписана у матичну књигу тзв. Републике Косово, тако да ванпарнични суд не може да утврђује чињеницу која је позната. Овакво правно схватање првостепеног суда је у сагласности са Закључком Грађанског одељења Врховног суда од 3. јула 2020. године у коме је експлицитно наведено да лица која су уписана у матичне књиге рођених тзв. Републике Косово не могу тражити од ванпарничног суда да утврђује чињеницу њиховог времена и места рођења. Правни став првостепеног суда је подржао Виши суд у Врању одбивши жалбу мајке подноситељке против првостепеног решења својим решењем Гж.642/22 од 10. марта 2022. године.

Незадовољна одлуком редовних судова, мајка подноситељке је изјавила Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Врању Гж. 642/22 од 10. марта 2022. године притужујући се због наводне повреде низа Уставом утврђених начела и зајемчених права укључујући начело забране дискриминације из члана 21, право на правично суђење из члана 32. став 1, право на правну личност из члана 37, право на упис у матичну књигу рођених из члана 64. став 2. Устава, итд.

Дана 21. септембра 2022. године, у складу са чланом 344. став 4. и чланом 345. став 3. Породичног закона, Центар за социјални рад у Бујановцу је подноситељки одредио име и презиме, с обзиром на то да родитељи то раније нису учинили. Уставни суд је 21. децембра 2023. године њену уставну жалбу одбацио.

Дана 1. фебруара 2023. године, на основу Закона о ванпарничном поступку, суд је наложио да се рођење мајке подноситељке упише у матичну књигу рођених, а дана 15. маја 2023. године издата јој је лична карта Републике Србије. Отац подноситељке је 22. маја 2023. године признао очинство, а ту изјаву је потврдила мајка подноситељке.

Подноситељка је 24. маја 2023. године обавештена о њеном јединственом матичном броју грађана (у даљем тексту: ЈМБГ), а 22. јануара наредне године јој издат извод из матичне књиге рођених, са свим релевантним подацима, укључујући и то да је држављанка Републике Србије. Мајци подноситељке је 20. фебруара 2024. године ретроактивно исплаћен дечији додатак на који је имала право у износу од око 2.601 евра у динарској противвредности.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИТЕЉКЕ И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подноситељка је представку Суду поднела преко своје мајке 28. јуна 2022. године.

У представци се притуживалa на повреду права на поштовање приватног и породичног живота из члана 8. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) због тога што држава није испунила позитивну обавезу да јој омогући упис у матичну књигу рођених одмах по рођењу, ускративши јој право да на несумњив начин потврди свој идентитет и лични статус, а истовремено јој је ускраћена могућност успостављања правне везе са родитељима.

Такође, подноситељка се притуживала и на повреду члана 14. у вези са чланом 8. Конвенције, сматрајући да је стављена у неравноправан положај у односу на другу децу чије мајке имају лична документа и којима није ускраћен упис у матичне књиге рођених, узимајући у обзир да су она и њена породица Роми, које готово искључиво погађа проблем непоседовања личних докумената у Републици Србији.

У поступку пред Судом су писане коментаре поднели AIRE Centre и Европска мрежа за апатридију, којима је председник Одељења одобрио да интервенишу.

ОДЛУКА СУДА

Суд је констатовао: да је болница у Врању поднела захтев за упис рођења подноситељке надлежним органима 4. марта 2022. године, односно један дан након њеног рођења; да је Центар за социјални рад у Бујановцу подноситељки одредио име и презиме 21. септембра 2022. године, а да је осам месеци касније, 24. маја 2023., подноситељки додељен ЈМБГ; да је подноситељкин извод из матичних књига од 22. јануара 2024. године потврдио све релевантне податке, укључујући и то да је држављанка Републике Србије.

Такође, Суд је констатовао: да су подноситељка и њена мајка током целог тог периода имале право на здравствено осигурање у Републици Србији; да је 25. маја 2023. године болница у Бујановцу отворила званични „здравствени картон“ подноситељки; да је болница у Врању пре тога мајци подноситељке пружала сву неопходну негу у вези са трудноћом и порођајем; да је мајци подноситељке ретроактивно исплаћен и дечији додатак.

Суд је оценио да су околности овог случаја другачије у односу на случај G.T.B. против Шпаније (број 3041/19, од 16. новембра 2023. године) имајући у виду да је у том случају подносилац уписан у матичну књигу рођених када је имао 21 годину, а сам поступак уписа је трајао девет година, да су постојали проблеми у достављању докумената од стране подносиочеве мајке, као и то да је подносилац у том предмету имао психичке проблеме и суочавао се са потешкоћама у образовању и запошљавању због тога што није био уписан у матичну књигу рођених.

С обзиром на конкретне околности предмета подноситељке, Суд је стао на становиште да дужина трајања поступка уписа рођења подноситељке од 15 месеци није прекомерна.

Следствено, Суд је одлучио да избрише представку са своје листе случајева у складу са чланом 37. став 1 тачка в) Конвенције, сматрајући да није оправдано даље наставити са њеним разматрањем.