ЧОЛОВИЋ против Србије
Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 9. септембра 2025. донео, а 30. септембра исте године објавио пресуду у предмету Чоловић против Србије, број 2806/20.
Пресуду је донео трочлани Одбор.
|
Предмет се односи на недосуђивање накнаде нематеријалне штете подносиоцу за утврђену повреду права на слободу и безбедност. Суд је утврдио да је подносиоцу повређено право из члана 5. став 5. Конвенције које сваком ко је био ухапшен или лишен слободе у супротности с одредбама члана 5. Конвенције јемчи утуживо право на накнаду. |
ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА
Подносилац представке је 10. марта 2016. године саслушан у присуству браниоца у службеним просторијама ПУ у Ужицу због постојања основа сумње да је извршио кривично дело превара из члана 208. став 1. КЗ РС.
Решењем МУП ПУ у Ужицу Ку. ЛС 30/16 од 10. марта 2016. године подносиоцу је одређено задржавање у трајању до 48 сати, које му се има рачунати од 10. марта 2016. године, од 16.00 часова.
Против решења о задржавању бранилац подносиоца је изјавио жалбу Основном суду у Ужицу преко ПУ у Ужицу. Полицијски службеници су жалбу примили 10. марта 2016. године у 21.00 часова, пошто су претходно браниоца подносиоца упознали са тим да жалбу прима Основни суд у Ужицу, о чему је сачињена Службена белешка.
У Службеној белешци МУП ПУ у Ужицу - Одељење криминалистичке полиције број 03/40/1/2 од 10. марта 2016. године констатовано да се 10. марта 2016. године у 20.40 полицијским службеницима ПУ у Ужицу обратио бранилац по службеној дужности Радисава Чоловића, адвокат из Ужица И. Т, и од њих затражио да приме жалбу на решење о задржавању; да су га полицијски службеници упознали са тим да наведену жалбу прима Основни суд у Ужицу; да је о свему наведеном обавештена председник Основног суда у Ужицу Б.Ј, која се изјаснила да полицијски службеници приме наведену жалбу и да исту у јутарњим сатима са списима предмета доставе Основном суду у Ужицу; да је о свему обавештен и начелник Одељења криминалистичке полиције М.Р, који се изјаснио да се поступи по усменом налогу судије; да су полицијски службеници 10. марта 2016. године у 21h 00min примили наведену жалбу.
Жалба је у Основнoм суду у Ужицу примљена 11. марта 2016. године у 08.15. Решењем Основног суда у Ужицу Кппр. 75/16 од 11. марта 2016. године одбијена је као неоснована жалба браниоца и решење Основног суда у Ужицу Кппр. 75/16 од 11. марта 2016. године је из тог суда експедовано 11. марта 2016. године у 10.50, а бранилац подносиоца га је примио истог дана у 11.55.
Дана 11. марта 2016. године у 15.00 МУП ПУ у Ужицу је донео решење ЛС. 30/16 којим је 11. марта 2016. године у 19.00 укинуто предметно решење о задржавању.
Уставни суд је одлуком Уж-2900/2016 од 4. јула 2019. године усвојио уставну жалбу подносиоца, утврдио је да је подносиоцу повређено право зајемчено одредбом члана 27. став 3. Устава Републике Србије и наложио да се одлука објави у „Службеном гласнику Републике Србије“. Накнаду нематеријалне штете за утврђену повреду права Уставни суд није досудио.
ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ
Подносилац је поднео представку Суду 20. децембра 2019. године.
Подносилац се у представци притуживао на повреду права на слободу и безбедност из члана 5. ст. 1, 4. и 5. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) и права на правично суђење из члана 6. став 1. Конвенције, зато што по његовој жалби на решење о задржавању није одлучено у законом прописаном року и зато што му Уставни суд није досудио накнаду нематеријалне штете због утврђене повреде права из члана 27. став 3. Устава. Такође, подносилац се притуживао и на повреду права на делотворни правни лек из члана 13. Конвенције.
ОДЛУКА СУДА
Указућуји на своју недавну праксу (пресуда Радоњић и Ромић против Србије, број 43674/16, став 49.) да се нематеријална штета мора досудити у предметима ове врсте, а имајући у виду чињеницу да у конкретном случају Уставни суд подносиоцу није досудио никакву надокнаду за утврђену повреду права, Суд је закључио да утврђивање повреде права, само по себи, не представља адекватну надокнаду, већ да је било неопходно утврдити накнаду нематеријалне штете у одговарајућем новчаном износу.
Стога је Суд утврдио да је подносиоцу повређено право из члана 5. став 5. Конвенције.
ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)
Суд је обавезао Републику Србију да на име накнаде нематеријалне штете подносиоцу исплати износ од 800 евра, те да му на име трошкова и издатака исплати износ од 1200 евра.