Vesna PETROVIĆ protiv Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 8. septembra 2026. godine doneo, a 1. oktobra iste godine objavio odluku u predmetu Vesna Petrović protiv Srbije, broj 27905/24.

Odluku je doneo tročlani Odbor.

OKOLNOSTI SLUČAJA

Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije - Direkcija policije - Policijska uprava u Nišu je 15. jula 2019. godine donelo rešenje 210-2/838 kojim se odbija zahtev podnositeljke predstavke, gospođe Vesne Petrović (u daljem tekstu: podnositeljka) za registraciju pištolja marke „CZ-M70“, kal. 7,65, fab. broja 22071 iz ostavinskog postupka. Istim rešenjem je podnositeljki navedeni pištolj oduzet zajedno sa oružnim listom reg. broja 11744 izdatim od strane PU Niš, na ime pokojne J.M., majke podnositeljke. Podnositeljki je naloženo da po pravnosnažnosti rešenja pištolj otuđi ili onesposobi u roku od godinu dana, uz napomenu da, ukoliko to ne učini u navedenom roku, pištolj će postati vlasništvo Republike Srbije.

Podnositeljka je protiv prvostepenog rešenja izjavila žalbu koju je Ministarstvo unutrašnjih poslova - Direkcija policije - Uprava za upravne poslove rešenjem 03.6 broj 210-1-688/19 od 2. septembra 2019. godine odbilo kao neosnovanu.

Podnositeljka je potom podnela tužbu Upravnom sudu (Odeljenju u Nišu) koji je tužbu odbio presudom U. 16611/19 od 21. februara 2022. godine.

Protiv drugostepenog rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova i presude Upravnog suda podnositeljka je Ustavnom sudu izjavila ustavnu žalbu koja je odbačena rešenjem Už-3564/2022 od 14. maja 2024. godine.

PRITUŽBE PODNOSITELJKE I POSTUPAK PRED SUDOM

Podnositeljka je predstavku Sudu podnela 20. septembra 2024. godine.

U predstavci se prituživala da u drugostepenom rešenju i presudi nisu navedeni kriterijumi i smernice po kojima je organ odlučivanja odredio da joj nije ugrožena bezbednost, te da joj je povređeno pravo na imovinu arbitrarnim odlučivanjem, jer je oružje nasledila od majke.

ODLUKA SUDA

Sud je, pre svega, konstatovao da među strankama nije bilo sporno da je oduzimanje vatrenog oružja od podnositeljke predstavljalo mešanje u mirno uživanje njene imovine, da je bilo zakonito (direktnom primenom zakonske zabrane posedovanja vatrenog oružja bez dozvole) i da je težilo opštem interesu - kontroli nad posedovanjem vatrenog oružja i zaštiti javne bezbednosti.

Nadalje, Sud je ocenio da nije neophodno da utvrđuje da li je mešanje predstavljalo lišavanje imovine, u smislu druge rečenice prvog stava člana 1. Protokola broj 1, ili kontrolu korišćenja imovine u smislu drugog stava te odredbe, s obzirom na to da su načela koja se odnose na pitanje opravdanosti u suštini ista.

Jedino pitanje koje se pred Sudom postavilo je da li je mešanje postiglo pravičnu ravnotežu između zahteva opšteg interesa zajednice i zahteva zaštite prava podnositeljke, uzimajući u obzir, između ostalih faktora, ponašanje vlasnice vatrenog oružja.

U tom smislu, Sud je primetio da je podnositeljka policiji dobrovoljno predala nasleđeno oružje za koje nije imala dozvolu za držanje. Oduzimanje oružja stoga nije predstavljalo proizvoljan ili nepredvidiv postupak države, već rezultat podnositeljkinog saopštavanja informacija i diskrecionog prava da joj oružje oduzmu.

Sud je dalje konstatovao da mera oduzimanja oružja od podnositeljke nije sprovedena bez alternativnih rešenja. Naime, podnositeljki je predočeno da ona oružje može onesposobiti ili otuđiti u roku od godinu dana od pravnosnažnosti odluke, a u skladu sa članom 28. Zakona o oružju i municiji (Sl. glasnik RS br. 20/15, 10/19, 20/20 i 14/22).

Podnositeljka je tvrdila da je odluka kojom joj je oduzeto oružje kontradiktorna, jer se njom predviđa mogućnost otuđenja oružja koje nije u njenom posedu. Međutim, podnositeljka je taj argument iznela u žalbenom postupku pred drugostepenim organom, a nije ga ponovila ni u postupku pred Upravnim sudom, Ustavnim sudom, ni u predstavci podnetoj Sudu.

Pored neiscrpljenosti pravnih sredstava, Sud nije prihvatio ovaj argument iz sledećih razloga: prvo, odredba člana 28. Zakona o oružju u municiji daje mogućnosti prodaje ili onesposobljavanja vatrenog oružja čak i nakon njegovog oduzimanja; drugo, podnositeljka nije pokušala da iskoristi neku od druge dve zakonske mogućnosti (onesposobljavanje ili otuđenje oružja), pa da je u tome onemogućena - iskoristila je samo prvu mogućnost - podnela je zahtev za držanje oružja.

Imajući u vidu da je podnositeljka mogla da osporava izdavanje dozvole pred nadležnim organima, zakonitost i predvidivost oduzimanja oružja, široko polje slobodne procene država ugovornica u pogledu kontrole oružja kao i alternativne mogućnosti koje podnositeljka nije ni pokušala da iskoristi, Sud smatra da osporeno mešanje nije narušilo pravičnu ravnotežu koja se zahteva članom 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju, niti je podnositeljki nametnut prekomeran teret.

Sledom iznetog, Sud je predstavku podnositeljke odbacio kao očigledno neosnovanu, u skladu sa odredbama člana 35. st. 3. (a) i 4. Konvencije.