LAKATOŠ i DRUGI
Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 3. decembra 2024. doneo, a 14. januara 2025. godine objavio presudu u predmetu Lakatoš i drugi protiv Srbije, broj 43411/17.
Presudu je doneo tročlani Odbor.
|
Predmet se odnosi na navodno zlostavljanje četvrtog podnosioca od strane policije i odsustva bilo kakve istrage s tim u vezi, kao i na navodnu nepravičnost krivičnog postupka pokrenutog protiv sva četiri podnosioca i prekomernog trajanja postupka pred Ustavnim sudom. Sud je u pogledu četvrtog podnosioca utvrdio povredu materijalnog i procesnog aspekta zabrane mučenja usled postupanja policijskih službenika prema njemu i nedostatka delotvorne istrage po tom pitanju. U pogledu svih podnosilaca, Sud je utvrdio povredu prava na pravično suđenje usled zasnivanja osuđujuće presude na iznuđenim priznanjima dvojice podnosilaca, kao i povredu prava na suđenje u razumnom roku usled prekomernog trajanja postupka pred Ustavnim sudom. |
OKOLNOSTI SLUČAJA
Četvrti podnosilac uhapšen je u noći između 5. i 6. novembra 2007. godine, dok su ostali podnosioci uhapšeni narednog jutra, nakon nekoliko razbojništava.
Četvrti podnosilac tvrdi da je bio tučen prilikom hapšenja i u policijskoj stanici, što je navodno bio pritisak na njega koji je rezultirao njegovim priznanjem sledećeg jutra. Priznao je da je vozio automobil i da je druge podnosioce odvozio do kuća u kojima su počinili razbojništva. Prvi podnosilac je takođe priznao da je počinio više razbojništava sa ostalim podnosiocima.
Policijski službenici su 7. novembra 2007. godine napisali interne izveštaje u kojima su naveli da je četvrti podnosilac pružao otpor prilikom hapšenja, te da su oni morali da primene silu protiv njega, što je izazvalo nekoliko lakših povreda. Takođe su naveli da četvrti podnosilac nije tražio medicinsku pomoć.
Istog dana, četvrti podnosilac se žalio istražnom sudiji da je pretučen. Rekao je da mu je priznanje iznuđeno, a zatim je isto povukao. To je učinio i prvi podnosilac sledećeg dana.
Istražni sudija je 13. novembra 2007. godine naložio da se nad četvrtim podnosiocem izvrši lekarski pregled. U lekarskom izveštaju od 22. septembra 2008. godine je navedeno da su povrede uočene 13. novembra 2007. godine rezultat ponavljane primene mehaničke sile.
Četvrti podnosilac je 31. jula 2009. godine podneo krivičnu prijavu, tvrdeći da ga je policija zlostavljala. Javni tužilac je prijavu odbacio 6. decembra 2010. godine usled nedostatka dokaza. Nije potvrđeno da je četvrti podnosilac obavešten o ovoj odluci javnog tužioca.
Svi podnosioci su oglašeni krivim i osuđeni zbog više krivičnih dela razbojništva presudom Višeg suda u Novom Sadu od 11. novembra 2011., koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 539/12 od 4. juna 2012. godine. Drugi podnosilac je takođe osuđen za nanošenje teških telesnih povreda policijskom službeniku dok se opirao hapšenju. Presuda je zasnovana, između ostalog, na priznanjima koja su prvi i četvrti podnosilac dali 6. novembra 2007. godine.
Nezadovoljni ishodom krivičnog postupka pred Višim sudom u Novom Sadu u predmetu K. 68/11, kao i postupanjem drugih državnih organa, podnosioci su 9. avgusta 2012. godine podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu.
Ustavni sud je 9. maja 2017. godine doneo odluku Už-6602/2012 kojom je utvrdio da prihvatanjem priznanja prvog i četvrtog podnosioca nije povređeno pravo na pravično suđenje svih podnosilaca. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da četvrtom podnosiocu nije povređeno pravo na delotvornu istragu povodom njegovog navodnog zlostavljanja, dok je ustavnu žalbu u delu koji se odnosio na navodno zlostavljanje od strane policijskih službenika odbacio kao neblagovremenu, ocenivši da je ista nije podneta u roku od 30 dana od dana navodnog zlostavljanja.
PRITUŽBE PODNOSILACA I POSTUPAK PRED SUDOM
Podnosioci su podneli predstavku Sudu 29. maja 2017. godine.
Podnosioci su se u predstavci prituživali na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), zato što su u krivičnom postupku osuđeni na osnovu priznanja koja su navodno bila iznuđena policijskom brutalnošću, kao i zato što je postupak pred Ustavnim sudom po njihovoj ustavnoj žalbi prekomerno trajao. Takođe, četvrti podnosilac se prituživao na povredu zabrane mučenja iz člana 3. Konvencije, zbog zlostavljanja od strane policije i odsustva delotvorne istrage po tom pitanju.
ODLUKA SUDA
• član 3. Konvencije
Sud je odbio prigovor Vlade da su pritužbe četvrtog podnosioca u vezi sa povredom zabrane mučenja neblagovremene (materijalni aspekt člana 3. Konvencije) pozivajući se na presudu Zlićić protiv Srbije, te ih je proglasio dopuštenim. Sud je utvrdio da je upotreba sile bila usmerena na ponižavanje četvrtog podnosioca i na njegovo prisiljavanje da prizna krivično delo, jer Vlada nije pružila dokaze o tome da je fizička sila koju je policija primenila prema njemu bila neophodno potrebna, odnosno jer nije pružila objašnjenje o neslaganju povreda koje je konstatovala policija 7. novembra 2007. godine i onih dokumentovanih u lekarskim izveštajima od 13. novembra 2007. i 22. septembra 2008. godine.
U odnosu na pritužbe četvrtog podnosioca da nije sprovedena delotvorna istraga u vezi sa povredama koje su mu naneli policijski službenici (procesni aspekt člana 3. Konvencije), Sud je utvrdio da krivični postupak protiv podnosioca nije adekvatan za identifikaciju i kažnjavanje eventualnih počinilaca zlostavljanja podnosioca. Sud je istakao da navode o eventualnom zlostavljanju nadležni organi treba da istraže po službenoj dužnosti. Budući da do do samoinicijativne posebne istrage nije došlo, kao i da je krivična prijava četvrtog podnosioca odbačena bez obaveštavanja podnosioca, Sud je utvrdio da nije sprovedena delotvorna istraga.
Shodno navedenom, Sud je utvrdio povredu materijalnog i procesnog aspekta člana 3. Konvencije usled neljudskog i ponižavajućeg ponašanja prema podnosiocu i ne sprovođenja delotvorne istrage s tim u vezi.
- član 6. stav 1. Konvencije
Iako je Vlada tvrdila da je krivični postupak protiv podnosilaca bio pravičan, budući da priznanja prvog i četvrtog podnosioca nisu predstavljala ni jedini niti ključni dokaz na kojem su zasnovane presude, Sud je odbio ove tvrdnje, navodeći da bi njihovo prihvatanje bilo u suprotnosti sa dobro ustanovljenom praksom Suda (Hajnal protiv Srbije i Stanimirović protiv Srbije).
U odnosu na pritužbe podnosilaca da je postupak pred Ustavnim sudom trajao nerazumno dugo, Sud je utvrdio da je predmet bio delimično složen, ali da podnosioci nisu doprineli ukupnoj dužini trajanja postupka. Sud je ocenio da je trajanje postupka od 4 godine i 9 meseci prekomerno, s pozivanjem na predmet Milovanović protiv Srbije.
S obzirom na izneto, Sud je utvrdio da je došlo do povrede prava na pravično suđenje u krivičnom postupku koji je protiv podnosilaca vođen i prava na suđenje u razumnom roku pred Ustavnim sudom.
PRAVIČNO ZADOVOLJENJE (član 41. Konvencije)
Sud je obavezao Republiku Srbiju da na ime naknade nematerijalne štete prvom, drugom i trećem podnosiocu isplati iznos od po 3.500,00 evra, a četvrtom podnosiocu iznos od 8.500,00 evra, te da na ime troškova i izdataka prvom i drugom podnosiocu isplati iznos od po 4.665,00 evra, trećem podnosiocu iznos od 10.505,00 evra i četvrtom podnosiocu iznos od 6.985,00 evra.