SIMIĆ
Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 3. decembra 2024. doneo, a 14. januara 2025. godine objavio presudu u predmetu Simić protiv Srbije, broj 9172/21.
Presudu je doneo tročlani Odbor.
|
Predmet se odnosi na nadzor i snimanje telefonskih razgovora podnosioca za potrebe krivične istrage, na osnovu naredbi istražnog sudije. Sud je procenio da nije zadovoljen princip proporcionalnosti između svrhe mere nadzora koja je primenjena i prava podnosioca na privatni život, budući da naredba kojom je nadzor određen nije sadržala obrazloženje kojim bi se prikazala neophodnost i opravdanost ove mere u konrektnom slučaju. Sud je utvrdio povredu člana 8. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija). |
OKOLNOSTI SLUČAJA
Istražni sudija Višeg suda u Zrenjaninu je 12. marta 2010. godine doneo naredbu kojom je odredio nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora i komunikacija drugim tehničkim sredstvima protiv više lica protiv kojih je pred tim sudom vođen istražni postupak. Ova naredba je više puta proširivana, dopunjavana, delimično ukidana i ispravljana. Na podnosioca su se odnosile tri naredbe. Proširenja naredbi pozivala su se na predlog javnog tužioca za primenu ove mere i uključivala su zakonsku formulaciju da se „na drugi način ne mogu prikupiti dokazi za krivično gonjenje ili bi njihovo prikupljanje bilo znatno otežano“.
Branilac podnosioca je tokom glavnog pretresa predložio da sud donese rešenje o izdvajanju transkripata telefonskih razgovora koji su sačinjeni na osnovu spornih naredbi, ali je Viši sud u Zrenjaninu taj predlog odbio, te je 18. jula 2018. godine, nakon sprovedenog dokaznog postupka doneo presudu kojom je podnosioca oglsio krivim i osudio ga na kaznu zatvora.
Isti zahtev, izmenjen samo shodno procesnim razlikama, istican je u okviru drugostepenog postupka (pred Apelacionim sudom u Novom Sadu, presuda Kž1. 1094/18 od 11. decembra 2018. godine), ali i u postupku po zahtevu za zaštitu zakonitosti (pred Vrhovnim kasacionim sudom, presuda Kzz. 316/2019 od 17. aprila 2019. godine), ali oba puta bez uspeha.
Podnosilac je 13. februara 2019. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv prvostepene i drugostepene presude, dopunjenu 24. jula 2019, tvrdeći da su naredbe za nadzor nad njegovim telefonskim razgovorima bile nezakonite i da je ovom merom narušeno njegovo pravo na tajnost prepiske i drugih sredstava komunikacije.
Ustavni sud je 26. maja 2020. godine doneo rešenje Už. 1445/2019 kojim je ustavnu žalbu odbacio.
PRITUŽBE PODNOSIOCA I POSTUPAK PRED SUDOM
Podnosilac je podneo predstavku Sudu 25. decembra 2020. godine.
U predstavci je istakao povredu prava na poštovanje privatnog života iz člana 8. Konvencije usled navodne nezakonitosti i neobrazloženosti mera za nadzor i snimanje telefonskih razgovora koje je naredio istražni sudija Višeg suda u Zrenjaninu.
ODLUKA SUDA
Sud je konstatovao da su primenjene mere - nadzor i snimanje telefonskih razgovora podnosioca – očigledno predstavljale mešanje u njegovo pravo na privatni život i privatnost prepiske.
Sud je dalje konstatovao da je nesumnjivo da je primenjena mera bila propisana zakonom i da je težila legitimnom cilju.
Međutim, razmatrajući proporcionalnost sporne mere, Sud je ocenio da obrazloženje naredbe o primeni sporne mere nije bilo u skladu sa zahtevima člana 8. Konvencije, jer nije sadržalo detaljnu procenu da li je upotreba tajnog nadzora bila neophodna i opravdana u datim okolnostima.
Ovo iz razloga što se obrazloženje prvenstveno zasnivalo na konstataciji da je istu predložio javni tužilac, da je istraga već utvrdila postojanje „komunikacije između podnosioca i drugih osumnjičenih i njegovu umešanost u zločinačku zaveru“ i da se „istraga ne može sprovesti drugim sredstvima ili bi bila otežana“, bez suštinske analize zašto istraga nije mogla biti sprovedena korišćenjem drugih sredstava ili zašto bi istraga bila otežana primenom drugih sredstava u konkretnom slučaju.
Sledstveno, Sud je utvrdio povredu člana 8. Konvencije.
PRAVIČNO ZADOVOLJENJE (član 41. Konvencije)
Sud je ocenio da utvrđivanje povrede prava samo po sebi predstavlja dovoljno pravično zadovoljenje u pogledu bilo kakve nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac, ali je obavezao Republiku Srbiju da podnosiocu na ime naknade troškova isplati iznos od 800,00 evra.