Весна ПЕТРОВИЋ против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 8. септембра 2026. године донео, а 1. октобра исте године објавио одлуку у предмету Весна Петровић против Србије, број 27905/24.

Одлуку је донео трочлани Одбор.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Министарство унутрашњих послова Републике Србије - Дирекција полиције - Полицијска управа у Нишу је 15. јула 2019. године донело решење 210-2/838 којим се одбија захтев подноситељке представке, госпође Весне Петровић (у даљем тексту: подноситељка) за регистрацију пиштоља марке „ЦЗ-М70“, кал. 7,65, фаб. броја 22071 из оставинског поступка. Истим решењем је подноситељки наведени пиштољ одузет заједно са оружним листом рег. броја 11744 издатим од стране ПУ Ниш, на име покојне Ј.М., мајке подноситељке. Подноситељки је наложено да по правноснажности решења пиштољ отуђи или онеспособи у року од годину дана, уз напомену да, уколико то не учини у наведеном року, пиштољ ће постати власништво Републике Србије.

Подноситељка је против првостепеног решења изјавила жалбу коју је Министарство унутрашњих послова - Дирекција полиције - Управа за управне послове решењем 03.6 број 210-1-688/19 од 2. септембра 2019. године одбило као неосновану.

Подноситељка је потом поднела тужбу Управном суду (Одељењу у Нишу) који је тужбу одбио пресудом У. 16611/19 од 21. фебруара 2022. године.

Против другостепеног решења Министарства унутрашњих послова и пресуде Управног суда подноситељка је Уставном суду изјавила уставну жалбу која је одбачена решењем Уж-3564/2022 од 14. маја 2024. године.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИТЕЉКЕ И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подноситељка је представку Суду поднела 20. септембра 2024. године.

У представци се притуживала да у другостепеном решењу и пресуди нису наведени критеријуми и смернице по којима је орган одлучивања одредио да јој није угрожена безбедност, те да јој је повређено право на имовину арбитрарним одлучивањем, јер је оружје наследила од мајке.

ОДЛУКА СУДА

Суд је, пре свега, констатовао да међу странкама није било спорно да је одузимање ватреног оружја од подноситељке представљало мешање у мирно уживање њене имовине, да је било законито (директном применом законске забране поседовања ватреног оружја без дозволе) и да је тежило општем интересу - контроли над поседовањем ватреног оружја и заштити јавне безбедности.

Надаље, Суд је оценио да није неопходно да утврђује да ли је мешање представљало лишавање имовине, у смислу друге реченице првог става члана 1. Протокола број 1, или контролу коришћења имовине у смислу другог става те одредбе, с обзиром на то да су начела која се односе на питање оправданости у суштини иста.

Једино питање које се пред Судом поставило је да ли је мешање постигло правичну равнотежу између захтева општег интереса заједнице и захтева заштите права подноситељке, узимајући у обзир, између осталих фактора, понашање власнице ватреног оружја.

У том смислу, Суд је приметио да је подноситељка полицији добровољно предала наслеђено оружје за које није имала дозволу за држање. Одузимање оружја стога није представљало произвољан или непредвидив поступак државе, већ резултат подноситељкиног саопштавања информација и дискреционог права да јој оружје одузму.

Суд је даље констатовао да мера одузимања оружја од подноситељке није спроведена без алтернативних решења. Наиме, подноситељки је предочено да она оружје може онеспособити или отуђити у року од годину дана од правноснажности одлуке, а у складу са чланом 28. Закона о оружју и муницији (Сл. гласник РС бр. 20/15, 10/19, 20/20 и 14/22).

Подноситељка је тврдила да је одлука којом јој је одузето оружје контрадикторна, јер се њом предвиђа могућност отуђења оружја које није у њеном поседу. Међутим, подноситељка је тај аргумент изнела у жалбеном поступку пред другостепеним органом, а није га поновила ни у поступку пред Управним судом, Уставним судом, ни у представци поднетој Суду.

Поред неисцрпљености правних средстава, Суд није прихватио овај аргумент из следећих разлога: прво, одредба члана 28. Закона о оружју у муницији даје могућности продаје или онеспособљавања ватреног оружја чак и након његовог одузимања; друго, подноситељка није покушала да искористи неку од друге две законске могућности (онеспособљавање или отуђење оружја), па да је у томе онемогућена - искористила је само прву могућност - поднела је захтев за држање оружја.

Имајући у виду да је подноситељка могла да оспорава издавање дозволе пред надлежним органима, законитост и предвидивост одузимања оружја, широко поље слободне процене држава уговорница у погледу контроле оружја као и алтернативне могућности које подноситељка није ни покушала да искористи, Суд сматра да оспорено мешање није нарушило правичну равнотежу која се захтева чланом 1. Протокола број 1 уз Конвенцију, нити је подноситељки наметнут прекомеран терет.

Следом изнетог, Суд је представку подноситељке одбацио као очигледно неосновану, у складу са одредбама члана 35. ст. 3. (а) и 4. Конвенције.