Dobrivoj KASAPOVIĆ protiv Srbije
Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 8. septembra 2026. godine doneo, a 1. oktobra iste godine objavio odluku u predmetu Kasapović protiv Srbije, broj 14157/23.
Odluku je doneo tročlani Odbor.
|
Predmet se odnosi na pravo podnosioca na obrazloženu sudsku odluku prema odredbi člana 6. stav 1. Konvencije i u tom kontekstu, pravo na pristup sudu u parničnom postupku koji se ticao prava iz radnog odnosa. Sud je odbacio predstavku podnosioca kao očigledno neosnovanu. |
OKOLNOSTI SLUČAJA
Podnosilac predstavke (u daljem tekstu: podnosilac), gospodin Dobrivoj Kasapović, obavljao je poslove direktora pravnog sektora u privrednom društvu Fabrika kotrljajućih ležajeva i kardana FKL a.d. iz Temerina.
Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 1823/2013 od 2. marta 2017. godine delimično su usvojeni tužbeni zahtevi podnosioca prema poslodavcu. Osnovni sud u Novom Sadu usvojio je njegove zahteve koji su se odnosili na isplatu razlike između isplaćene i pripadajuće zarade, zatim isplatu razlike između isplaćene i pripadajuće dodatne zarade, kao i uvećanje zarade zbog prekovremenog rada u određenom periodu, sa zakonskom zateznom kamatom, dok je odbio njegov zahtev za uvećanjem zarade po osnovu rada u smenama.
Protiv prvostepene presude žalbe su izjavili i podnosilac i tuženi.
Apelacioni sud u Novom Sadu, presudom Gž1. 1979/17 od 15. decembra 2017. godine, delimično je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev podnosioca za isplatu uvećane zarade za prekovremeni rad.
Podnosilac je potom izjavio reviziju Vrhovnom (kasacionom) sudu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu. Osporio je delove presude koji se odnose na razliku između isplaćene i pripadajuće zarade i na razliku između isplaćene i pripadajuće dodatne zarade, zatim deo presude koji se odnosi na uvećanje zarade zbog prekovremenog rada i deo presude koji se odnosi na neisplaćeno uvećanje zarade po osnovu rada u smenama.
Vrhovni (kasacioni) sud je 16. septembra 2020. godine doneo presudu Rev2. 3113/2018 kojom je odbio kao neosnovanu reviziju podnosioca. U obrazloženju presude, Vrhovni (kasacioni) sud se izjasnio isključivo o revizijskom navodu podnosioca koji se odnosio na prekovremeni rad, dok se revizijski navodi koji se odnose na razliku između isplaćene i pripadajuće zarade, na razliku između isplaćene i pripadajuće dodatne zarade, kao i na neisplaćeno uvećanje zarade po osnovu rada u smenama, uopšte ne pominju.
Protiv presude Vrhovnog kasacionog suda podnosilac je izjavio Ustavnom sudu ustavnu žalbu. U ustavnoj žalbi je istakao povredu prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava, prava na pravičnu naknadu za rad i prava na ograničeno radno vreme, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. st. 1. i 4. Ustava.
Ustavni sud je 29. septembra 2022. godine odbacio ustavnu žalbu podnosioca rešenjem Už-12828/2020 ocenivši da se njegovi navodi ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već da se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporene presude. Ustavni sud nije posebno cenio navode o povredi prava iz člana 60. stav 1. Ustava, jer je ocenio da podnosilac povredu tog prava suštinski zasniva na povredi prava na pravično suđenje. U pogledu povrede prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je naveo da podnosilac nije dostavio dokaze da Vrhovni (kasacioni) sud, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosi drugačije (različite) presude.
PRITUŽBE PODNOSIOCA I POSTUPAK PRED SUDOM
Podnosilac je predstavku Sudu podneo 14. marta 2023. godine.
U predstavci je istakao da je Vrhovni (kasacioni) sud odlučio samo o jednom njegovom navodu, svesno previdevši i zanemarivši ostale, čime mu je povređeno pravo na pristup sudu zajemčeno odredbom člana 6. stav 1. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija)
ODLUKA SUDA
Sud je, pre svega, istakao da viši sud nije dužan da posebno objašnjava odluku kojom odbacuje reviziju usled nedostatka izgleda za uspeh, ukoliko samo primenjuje zakonske odredbe.
U tom smislu, Sud je konstatovao da je Vrhovni (kasacioni) sud sumarno odlučio o dopuštenosti zahteva podnosioca za reviziju, ukazavši da će razmotriti samo one pritužbe koje se odnose na deo presude apelacionog suda, pozivajući se na relevantne zakonske odredbe. Sud je prihvatio da je Vrhovni (kasacioni) sud dovoljno jasno odredio obim svog preispitivanja i odbacio je navod podnosioca da taj sud nije odlučio o prigovorima u vezi sa radom u smenama.
Imajući u vidu da se podnosilac nije pozvao na zakonske odredbe koje bi mogle da potkrepe dopuštenost revizije u pogledu preostalih pitanja, Sud je ocenio da je odbacivanje njegovog zahteva koji se odnosi na naknadu na osnovu rada u smenama bilo predvidivo i da on nije imao realne izglede za uspeh u tom pogledu, te da je obrazloženje Vrhovnog (kasacionog) suda bilo dovoljno da zadovolji zahteve iz člana 6. stav 1. Konvencije.
Sledom navedenog, Sud je predstavku podnosioca odbacio kao očigledno neosnovanu, u skladu sa članom 35. stav 3. Konvencije.