Jasmina PUNDA protiv Srbije
Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 8. septembra 2026. godine doneo, a 1. oktobra iste godine objavio odluku u predmetu Jasmina Punda protiv Srbije, broj 34789/23.
Odluku je doneo tročlani Odbor.
|
Predmet se odnosi na navodnu povredu načela ne bis in idem, jer je protiv podnositeljke, nakon odbacivanja krivične prijave, pokrenut prekršajni postupak na osnovu istog činjeničnog stanja, a u kom je ona oglašena odgovornom i novčano kažnjena. Sud je odbacio predstavku kao rationae materiae nespojivu sa odredbama Konvencije. |
OKOLNOSTI SLUČAJA
Policijska uprava u Smederevu je 5. oktobra 2012. godine protiv podnositeljke predstavke (u daljem tekstu: podnositeljka), gospođe Jasmine Punde, i još jednog lica, podnela krivičnu prijavu Osnovnom javnom tužilaštvu u Smederevu zbog krivičnog dela nedozvoljena trgovina u saizvršilaštvu iz člana 243. stav 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika.
Protiv istih lica je Carinarnica u Kragujevcu 20. aprila 2015. godine podnela zahtev za pokretanje prekršajnog postupka Prekršajnom sudu u Smederevu zbog prekršaja iz člana 292. stav 1. tačka 1) u vezi sa članom 297. Carinskog zakona Republike Srbije.
Osnovno javno tužilaštvo u Smederevu je rešenjem Kt. 1503/12 od 18. jula 2013. godine odbacilo krivičnu prijavu Policijske uprave u Smederevu zbog nepostojanja osnovane sumnje da su osumnjičeni izvršili prijavljeno, niti bilo koje drugo krivično delo.
Nakon toga, Prekršajni sud u Smederevu je, u postupku zasnovanom na istom činjeničnom stanju, dana 7. maja 2018. godine, doneo presudu Pr. br. 3089/15 kojom je podnositeljku oglasio krivom i izrekao joj novčanu kaznu od 339.500,00 dinara za prekršaj. Prekršajni apelacioni sud u Beogradu je presudom Prž. 12731/18 od 30. avgusta 2018. godine potvrdio prvostepenu presudu.
Podnositeljka je protiv obe presude podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu tvrdeći da joj je povređeno pravo na pravično suđenje, pravo na odbranu i pravo da iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao i svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane, pravo na pravnu sigurnost i pravo na jednaku zaštitu prava.
Ustavni sud je ustavnu žalbu podnositeljke odbacio kao očigledno neosnovanu rešenjem Už-12678/2018 od 8. marta 2023. godine.
PRITUŽBE PODNOSITELJKE I POSTUPAK PRED SUDOM
Podnositeljka je podnela predstavku Sudu 12. septembra 2023. godine.
U predstavci se prituživala na povredu prava iz člana 4. Protokola broj 7 uz Konvenciju, jer je pre prekršajnog postupka u kom je oglašena odgovornom i novčano kažnjena, vođen krivični postupak u istoj stvari koji je okončan odbacivanjem krivične prijave.
ODLUKA SUDA
Sud je, pre svega, podsetio da član 4. Protokola broj 7 uz Konvenciju ima za cilj zabranu da se o istoj stvari sudi dva puta.
Takođe je Sud podsetio da je u svojoj praksi dosledno zauzimao stav da obustava krivičnog postupka od strane tužioca ne predstavlja ni osuđujuću niti oslobađajuću presudu, te da se u takvim okolnostima član 4. Protokola broj 7 ne primenjuje, osim ukoliko je tužilac istovremeno izrekao meru kažnjavajućeg i odvraćajućeg karaktera (Mihalache protiv Rumunije, [VV], broj 54012/10, od 8. jula 2019. godine).
U konkretnom slučaju, Sud je ocenio da javni tužilac odbacivanjem krivične prijave nije utvrdio krivičnu odgovornost podnositeljke. Naime, bez obzira na činjenicu da je istražni sudija preduzeo određene istražne radnje na zahtev javnog tužioca, to nije značilo da je sud oslobodio podnositeljku krivice u krivičnom postupku, već se radilo o specifičnosti domaćeg krivičnog koji je važio u to vreme, a koji više nije na snazi. Dakle, u krivičnom postupku protiv podnositeljke odluku je doneo javni tužilac, a ne istražni sudija, i, za razliku od gore citiranog predmeta Mihalache protiv Rumunije, javni tužilac podnositeljki nije izrekao nikakvu sankciju.
Sledom iznetog, Sud je zaključio da je odluka javnog tužioca predstavljala puku obustavu postupka i da se odredba člana 4. Protokola broj 7 uz Konvenciju ne primenjuje na ovaj konkretan slučaj, te da je predstavka podnositeljke rationae materiae nespojiva sa odredbama Konvencije i protokolima uz nju. Stoga ju je odbacio kao nedopuštenu u skladu sa odredbama člana 35. st. 3. (a) i 4. Konvencije.