X i Y protiv Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 4. februara 2025. godine doneo, a 6. marta iste godine objavio odluku u predmetu X i Y protiv Srbije, broj 25384/18.

Odluku je doneo tročlani Odbor.

OKOLNOSTI SLUČAJA

Podnosilac X je 26. januara 2010. godine podneo Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu za razvod braka sa S. Ž. sa zahtevom da mu se odobri isključivo starateljstvo nad Y.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 19. januara 2012. godine razveo brak između prvog podnosioca X i S. Ž. i odlučio je da se maloletni Y (drugi podnosilac) poveri na staranje majci S. Ž. koja će samostalno vršiti roditeljsko pravo. Apelacioni sud u Beogradu je 12. decembra 2012. potvrdio prvostepenu presudu, a Vrhovni kasacioni sud je 14. novembra 2013. godine odbio reviziju prvog podnosioca.

Prvi podnosilac je 21. marta 2014. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv pravnosnažne presude kojom se njegov maloletni sin poverava majci na staranje, a u ime svog maloletnog sina je istakao i povrede prava iz čl. 23, 25. i 64. Ustava Republike Srbije. Ustavni sud je ovu ustavnu žalbu odbio 21. decembra 2017. kao neosnovanu.

U međuvremenu, S. Ž. je više puta optuživala X za nasilje nad Y, u vidu omalovažanja nje pred detetom i ubeđivanja deteta da govori kako je ona neodgovorna majka koja ne vodi računa o njegovim potrebama.

Radnik socijalne službe je 23. maja 2014. godine posetio prvog podnosioca i posmatrao njegov odnos sa drugim podnosiocem, kao i sa bratom Z. B. sa kojim je živeo u zajedničkom domaćinstvu. Posmatranjem je utvrdio da su drugom podnosiocu zadovoljene osnovne potrebe, ali da je bio izložen emocionalnom zanemarivanju i zlostavljanju. Takođe, radnik socijalne službe je utvrdio da je prvi podnosilac iskoristio mladost svog sina za stvaranje sukoba lojalnosti, ne uzimajući u obzir njegovu potrebu za mirom i spokojem u odnosu sa oba roditelja.

Na osnovu izveštaja radnika socijalne službe, S. Ž. je od Prvog osnovnog suda u Beogradu zatražila da se ograniči kontakt između X i Y.

Prvi podnosilac je 4. novembra 2015. godine tražio da mu se podnosilac Y poveri na samostalno vršenje roditeljskog prava.

Sudsko-medicinska komisija novosadskog Medicinskog fakulteta je 4. novembra 2015. godine donela izveštaj u kome se navodi da oba roditelja nemaju roditeljske sposobnosti. Veštaci su zaključili da dete treba da ostane sa majkom i da nastavi da održava kontakt sa ocem na isti način kao do tada. Stručnjaci su predložili da oba roditelja idu na porodičnu terapiju u trajanju od šest meseci.

Presudom od 16. decembra 2017. godine naloženo je da se smanji kontakt između X i Y, kao i da oba roditelja posećuju Savetovalište za brak i porodicu Centra za socijalni rad radi uspostavljanja neophodne saradnje roditelja.

Apelacioni sud u Beogradu je 16. maja 2019. godine vratio predmet na ponovno odlučivanje Trećem osnovnom sudu u Beogradu, i zabranio X da dalje uznemirava S.Ž. i Y.

Između Y i njegove majke je došlo do incidenta 21. marta 2018. godine, nakon čega je X odbio da vrati dete majci. Treći osnovni sud mu je naložio da to učini 30. maja i 31. oktobra 2018. godine, ali X to nije učinio.

Odlukom od 10. jula 2020. godine je sud naložio X da vrati Y njegovoj majci, kada je X privremeno lišen roditeljskih prava, a njegov kontakt sa detetom suspendovan na šest meseci.

Treći osnovni sud u Beogradu je 10. februara 2023. godine lišio X roditeljskih prava.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 23. oktobra 2023. godine doneo privremenu meru kojom se S. Ž. lišava roditeljskog prava.

Y trenutno živi sa bratom svog oca, Z. B., u Beogradu.

Od 6. aprila 2010. do 21. marta 2018. godine prvi podnosilac se više puta žalio domaćim organima da je S. Ž. fizički i psihički zlostavljala Y. Sve krivične prijave su odbačene zbog nedostataka dokaza. Krivična prijava u vezi sa incidentom od 21. marta 2018. godine je odbačena 10. jula 2018. godine zbog nedostatka corpus delicti.

PRITUŽBE PODNOSILACA I POSTUPAK PRED SUDOM

Podnosioci su predstavku Sudu podneli 24. maja 2018. godine.

U predstavci su se prituživali na povrede zabrane mučenja iz člana 3., prava na pravično suđenje iz člana 6. i prava na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), u pogledu ishoda i navodne nepravičnosti postupka za starateljstvo, kao i u pogledu navodnog neuspeha domaćih organa da zaštite drugog podnosioca od nasilja.

ODLUKA SUDA

• Član 3. Konvencije

Podnosioci su tvrdili kako vlasti nisu ispunile svoju obavezu da sprovedu efikasnu istragu po pritužbama prvog podnosioca da je drugi podnosilac maltretiran od strane svoje majke.

Sud je utvrdio da su nadležni državni organi odmah reagovali na brojne pritužbe prvog podnosioca, da su ispitali oba podnosioca, navodnog izvršioca krivičnog dela i svedoke, kao i da su razmotrili sve dokaze.

U skladu sa time, Sud je utvrdio da u dostavljenom materijalu nema ničega što bi ukazalo da su vlasti zanemarile ozbiljnost navoda ili da su svoje dužnosti obavljale na površan način.

Sledom iznetog, Sud je u ovom delu predstavku odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbama člana 35. st. 3(a) i 4. Konvencije.

• Član 8. Konvencije

Podnosioci su tvrdili da im je povređeno pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života jer su domaći sudovi odbili da daju starateljstvo X nad Y.

Sud je ustanovio da ovakva odluka sudova jeste predstavljala mešanje u pravo prvog podnosioca na poštovanje njegovog porodičnog života, da je imala osnovu u domaćem pravu i da je težila legitimnom cilju zaštite prava deteta.

Sud je uočio da su domaći sudovi u svojim odlukama naglašavali važnost najboljeg interesa Y, kao i da su činjenice koje su utvrdili zasnivali na podnescima i detaljnim mišljenjima veštaka. Samim tim, Sud je utvrdio da su ispoštovani proceduralni zahtevi člana 8. Konvencije.

Sud je takođe utvrdio da odluke domaćih sudova nisu bile proizvoljne niti nerazumne, te da su razlozi koje su domaći sudovi dali bili relevantni i dovoljni u granicama polja slobodne procene države.

Shodno navedenom, Sud je u ovom delu predstavku odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbama člana 35. st. 3(a) i 4. Konvencije.

• Preostale pritužbe

Podnosioci su se prituživali i na povredu prava iz člana 6. Konvencije, smatrajući da je postupak u kome se odlučivalo o starateljstvu nad Y bio nepravičan i da su sudski veštaci bili pristrasni, kao i na povredu prava iz člana 8. Konvencije u vezi sa pozitivnim obavezama države da zaštite fizički i psihički integritet drugog podnosioca.

Sud je stao na stanovište da dokumentacija koja mu je dostavljena ne ukazuje na bilo kakvu povredu prava i sloboda utvrđenih Konvencijom ili Protokolima uz istu.

Stoga je Sud i u ovom delu predstavku odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbama člana 35. st. 3(a) i 4. Konvencije.