Obaveštenje o presudama i odlukama Evropskog suda za ljudska prava koje su objavljene u septembru 2023. godine protiv Republike Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je u periodu od 1. do 30. septembra 2023. godine objavio dve presude i pet odluka protiv Republike Srbije. 

Od dve presude, jednu je donelo Veće (Radio-difuzno preduzeće B92 AD protiv Srbije), a drugu Odbor (Kolompar).

Svih pet odluka je doneo tročlani Odbor. Sud je u četiri predmeta predstavke proglasio neprihvatljivim i odbacio ih (zbog očigledne neosnovanosti, zbog neiscrpljivanja domaćih pravnih sredstava, zbog zloupotrebe prava na predstavku i zbog toga što podnosilac nije pretrpeo značajnije oštećenje), dok je u petom predmetu predstavku izbrisao sa liste slučajeva usled dostavljanja jednostrane deklaracije.

I - PRESUDE

1)   Radio-difuzno preduzeće B92 AD protiv Srbije (broj 67369/16, od 5. septembra 2023. godine)

U predmetu Radio-difuzno preduzeće B92 AD protiv Srbije, Sud je usvojio predstavku podnosioca i utvrdio povredu slobode izražavanja iz člana 10. Konvencije.

Predmet se odnosi na parnični postupak koji je protiv podnosioca vođen po tužbi bivše pomoćnice ministra zdravlja radi naknade nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda. Povod tužbe je izveštavanje podnosioca o navodnoj korupciji prilikom nabavke vakcine AH1N1 u kojem je pomenuta i tužilja kao osumnjičena za zloupotrebu službenog položaja.

Sud je utvrdio da su domaći sudovi priznali da su informacije koje je podnosilac objavio doprinele javnoj raspravi i da neko ko je pomoćnik ministra treba da pokaže veći stepen tolerancije.

Međutim, po oceni Suda, domaći sudovi su otišli ​​predaleko u svojim kritikama na račun provere činjenica od strane podnosioca. Podnosilac je svoje izveštavanje zasnovao na belešci koju je dobio od policijskih službenika koji su vodili istragu i nije bilo sumnje u njenu verodostojnost. Jezik koji je podnosilac koristio u izveštavanju je bio odgovarajući i podnosilac je pozvao sve strane da iznesu svoju verziju događaja.

Sud je utvrdio da je, u celini, podnosilac delovao u dobroj veri i sa pažnjom koja se očekuje od odgovornog novinarstva i ocenio je da su domaći sudovi prekoračili usko polje procene koje im je dato ograničavanjem diskusije o pitanjima od javnog interesa, te da nisu uspostavili pravičnu ravnotežu između prava iz člana 8. i člana 10. Konvencije.

  • Okolnosti slučaja

Podnosilac je preduzeće iz Srbije, medijsko privredno društvo koje je vlasnik televizijskog kanala TV B92 i internet portala B92.net.

Tokom neutvrđenog perioda pre 27. novembra 2011. godine, novinari podnosioca sproveli su novinarsko istraživanje za dokumentarnu televizijsku seriju „Insajder – Kupoprodaja zdravlja“, koja se odnosi na nabavku vakcine AH1N1 2009. godine. Prilikom istraživanja, glavni urednik informativnog programa podnosioca je od dva policajca dobio „službenu belešku“ br. 14/11, izrađenu od strane Odseka za borbu protiv korupcije (OBPK) 13. septembra 2011. godine.

U toj belešci je izneto viđenje slučaja službenika OBPK-a, da postoji osnovana sumnja da je više osoba učinilo krivično delo zloupotrebe službenog položaja, sa namerom da favorizuju preduzeće J., kako bi se istom dodelio povlašćeni položaj i omogućilo sticanje finansijske dobiti. Među tim osobama nabrojana je pomoćnica ministra zdravlja, u vezi s kojom je navedeno da postoji osnovana sumnja da je prikrivala bitne činjenice, vodila „tajne pregovore“ i naredila podređenom da krivotvori izveštaj. U „službenoj belešci“ je takođe navedeno da tužioci nisu prihvatili predlog OBPK-a, jer su smatrali da nedostaje dokaza za pokretanje istrage u pogledu zaposlenih u Ministarstvu zdravlja. Dodatne konsultacije nadležnih organa su održane u Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal i od 14 osoba na koje se tada sumnjalo, na kraju je podneta krivična prijava protiv samo tri osobe, koje su uhapšene.

Tokom novembra i decembra 2011. godine, na kanalu TV B92, više puta je emitovan istraživački serijal „Insajder – kupoprodaja zdravlja“ koji se odnosi na nabavku vakcine AH1N1 2009. godine, dok je u vezi s time na B92.net u elektronskoj formi objavljeno više novinarskih članaka: „Insajder – selektivna pravda“, „Ministarstvo reaguje na Insajder“ i dr. Tim prilikama, podnosilac je ponavljao navode iz „službene beleške“ ističući ime i fotografiju Z.P. i spekulisao da su neka lica, uključujući Z.P, izbegla krivičnu odgovornost zbog položaja u vlasti.

Z.P. je potom zatražila da podnosilac objavi demant informacije, ali je podnosilac objavio samo deo koji se odnosi na nameru Z.P. da pokrene postupak protiv njega. Taj parnični postupak je pokrent 27. aprila 2012. godine tužbom u kojoj je Z.P. tražila naknadu nematerijalne štete za duševnu bol usled povrede časti i ugleda, sa zahtevom da se članak ukloni i objavi presuda. Postupak je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1720/2014 od 5. juna 2014, usvajanjem tužbenih zahteva Z.P.

Podnosilac je zatim podneo ustavnu žalbu, koju je Ustavni sud odbio odlukom Už. 6434/2014 od 18. maja 2016. Ustavni sud je u svojoj odluci ponovio stavove Suda da redovni sudovi ne treba previše strogo da ocenjuju profesionalno ponašanje novinara, kao i da bi mediji načelno trebalo da imaju pravo da se pozivaju na sadržaj službenih izveštaja bez sprovođenja prethodnog nezavisnog istraživanja, bar kada doprinosi javnoj raspravi o pitanjima od legitimnog interesa. Međutim, slažući se s ocenama redovnih sudova, Ustavni sud je našao da službena beleška nije dokument državnog organa i da zaključci o nedozvoljenom pritisku na organe krivičnog gonjenja do kojih su novinari došli na osnovu te beleške nisu osnovani. Primenjujući trodelni test Suda, Ustavni sud je utvrdio da je ograničenje slobode izražavanja podnosioca služilo legitimnom cilju, da je bilo srazmerno postizanju tog cilja i neophodno u demokratskom društvu, kao i da su razlozi redovnih sudova za takvo postupanje bili ustavnopravno prihvatljivi, relevantni i dovoljni.

  • Pritužbe podnosioca

Pozivajući se na član 10. Konvencije (sloboda izražavanja), podnosilac se žalio da su domaći sudovi usvajanjem tužbenog zahteva Z.P. njemu uskratili to pravo. Podnosilac se žalio da razlozi koje su naveli domaći sudovi nisu bili relevantni i dovoljni, da sudovi nisu pravili razliku između činjenica i vrednosnih sudova, te da nisu postigli pravičnu ravnotežu između dve suprotstavljene vrednosti, posebno prava na poštovanje privatnog života i slobodu izražavanja.

  • Odluka Suda

Sud je prvo utvrdio da je u ovom slučaju nesporno došlo do ograničenja slobode izražavanja, kao i da je ono bilo zasnovano na dostupnim, jasnim i predvidivim zakonima i da je služilo legitimnom cilju zaštite prava drugih. Ono što je bilo sporno jeste da li je to ograničenje bilo „neophodno u demokratskom društvu“.

Zatim je Sud ponovio odavno utvrđen stav da su čast i ugled zaštićeni Konvencijom kao deo prava na poštovanje privatnog života, ali da bi napad na iste predstavljao povredu tog prava, on mora da dosegne izvestan nivo ozbiljnosti, a na način kojim se onemogućava uživanje tog prava. Potreba za postizanjem pravične ravnoteže između slobode izražavanja (iz člana 10. Konvencije) i prava na poštovanje privatnog života (iz člana 8. Konvencije) naročito je naglašena.

Kriterijumi za postizanje ove ravnoteže, prema praksi Suda, su: doprinos raspravi od javnog interesa; koliko je poznata osoba na koju se odnosi informacija; postupci te osobe pre objavljivanja; metodi prikupljanja informacija i njihova istinitost; oblik, sadržina i posledice objavljivanja; kao i osobenosti činjeničnog stanja datog slučaja.

Sledeći ove kriterijume, Sud je prvo utvrdio da je Ustavni sud već prihvatio da su objavljene informacije doprinele javnoj raspravi i da Z.P. kao javni funkcioner treba da pokazuje veći stepen tolerancije. Iako je Sud smatrao da ponašanje Z.P. pre objavljivanja članka nije od značaja, mnogo veću pažnju je posvetio pitanju metoda prikupljanja informacija i njene istinitosti. Najpre se Sud složio sa domaćim sudovima da „službena beleška“ nije bila zvanični dokument, ali je utvrdio da uprkos tome, korišćenje takvog dokumenta spada u delokrug slobodne istrage svojstvene praksi profesije novinarstva.

U pogledu istinitosti činjenica, Sud je pošao od načelnog razlikovanja činjeničnih tvrdnji od vrednosnih sudova i utvrdio je da domaći sudovi nisu neke od izjava tretirali kao vrednosne sudove i tražili osnove za njih u „službenoj belešci“. Načelno, Sud je našao da su novinari podnosioca postupali u dobroj veri i sa pažnjom koja se očekuje od odgovornog novinara.

Kada je obrazlagao oblik, sadržinu i posledice objavljivanja informacija, Sud je naglasio da je u vreme objavljivanja policijska istraga dostigla „završnu fazu“ i da su sve neophodne provere sprovedene, kao i da domaći sudovi nisu zauzeli stav da je objavljivanje dotične informacije sa sobom povlačilo inherentni rizik da se na bilo koji način utiče na tok postupka, odnosno da je ometalo pravo Z.P. na pretpostavku nevinosti.

Iako je našao da je podnosiocu nametnuta dosta skromna sankcija, Sud je ponavio da, kada su u pitanju novčane kazne, relativno umerena priroda ove vrste sankcija ne bi bila dovoljna da negira rizik od zamrzavajućeg efekata na ostvarivanje slobode izražavanja. Naglašeno je i da moraju postojati izuzetne okolnosti da bi mediji bili legitimno obavezni da objave presudu ili uklone članak u slučaju klevete.

Naposletku, Sud je zaključio da su domaći sudovi prekoračili usko polje procene koje im je dato ograničavanjem diskusije o pitanjima od javnog interesa, pa da se stoga mora zaključiti da je uplitanje bilo nesrazmerno cilju kojem se težilo i da nije „neophodno u demokratskom društvu“ u smislu člana 10. stav 2. Konvencije.

Sud je obavezao Republiku Srbiju da podnosiociu isplati 2.740 eura (EUR) na ime naknade materijalne štete, 2.500 eura (EUR) na ime naknade nematerijalne štete i 2.400 evra (EUR) u pogledu troškova postupka.

2)   Kolompar protiv Srbije (broj 34167/15, od 26. septembra 2023. godine)

U predmetu Kolompar protiv Srbije, Sud je usvojio predstavku podnositeljke i utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Konvencije.

Predmet se odnosi na na pravičnost krivičnog postupka (prihvatljivost dokaza) u kojem je krivica podnositeljke utvrđena isključivo na osnovu prepoznavanje od strane žrtve na glavnom pretresu nakon što je policija žrtvi već pokazala samo fotografije podnositeljke i ničije više, i nakon što je žrtva videla podnositeljku u svojstvu okrivljene u sudnici.

Sud je ocenio da domaći sudovi nisu ispoštovali dva osnovna zahteva krivičnog prava: (a) da je na tužilaštvu da dokaže krivicu okrivljenog van razumne sumnje; i (b) načelo in dubio pro reo kojim se zahteva da, usled postojanja bilo kakve sumnje u pogledu pouzdanosti dokaza, treba favorizovati okrivljenog, a ne tužilaštvo.

  • Okolnosti slučaja

U julu 2010. godine oštećena je podnela krivičnu prijavu Policijskoj stanici u Kovačici navodeći da su joj dva ženska lica romske nacionalnosti ukrala novac iz kuće. Policija joj je tom prilikom pokazala isključivo fotografije podnositeljke i oštećena je označila podnositeljku kao osobu koju je videla na kapiji kako izlazi iz njenog dvorišta, pre nego što je otkrila krađu. Policija je o tome sačinila službenu belešku koja je kasnije izuzeta iz spisa predmeta.

Podnositeljka je optužena za tešku krađu. U toku postupka pred prvostepenim sudom podnositeljka je negirala izvršenje krivičnog dela navodeći da nikada nije bila u selu u kome se desila krađa. Oštećena je ostala pri svom iskazu i identifikovala podnositeljku kao osobu koju je videla na kapiji kako izlazi iz njenog dvorišta onog dana kada joj je novac ukraden. Većina svedoka je izjavila da nikog nisu videli na licu mesta, da su tog dana u svom selu uočili „sumnjivi automobil“, ali nisu mogli da se slože oko boje tog automobila niti pravca iz kojeg je došao, a jedan svedok je rekao da je video dve žene ali nije mogao da identifikuje podnositeljku.

Prvostepeni sud je podnositeljku oglasio krivom i osudio je na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine navodeći da je odlučne činjenice o vremenu, mestu i načinu izvršenja krivičnog dela utvrdio na osnovu iskaza datih od strane oštećene i ostalih svedoka, kao i na osnovu pisane dokumentacije. Prvostepeni sud je smatrao da je izjava oštećene verodostojna, dok je verziju događaja datu od strane podnositeljke odbacio kao pokušaj izbegavanja krivične odgovornosti i kao kontradiktornu izjavi oštećene.

Apelacioni sud u Novom Sadu je potvrdio prvostepenu presudu navodeći da u predmetnom slučaju prvostepena presuda nije zasnovana na dokazu izvedenom prepoznavanjem iz člana 104. tada važećeg Zakonika o krivičnom postupku, već na odnovu svedočenja na glavnom pretresu, odnosno na osnovu činjenice da je oštećena identifikovala podnositeljku u sudnici kao osobu koja je spornog dana bila u njenom dvorištu.

Vrhovni kasacioni sud je odbio kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitost branioca podnositeljke.

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu podnositeljke.

  • Odluka Suda

Sud je utvrdio da je jedini dokaz na kome je zasnovana osuđujuća presuda bilo prepoznavanje podnositeljke kao okrivljene od strane oštećene na glavnom pretresu, i to nakon što je policija oštećenoj ranije pokazala fotografije podnositeljke i nakon što ju je oštećena videla u svojstvu okrivljene u sudnici. Osim toga, po oceni Suda, nije bilo forenzičkih niti drugih fizičkih dokaza u vezi sa krivičnim delom, niti je iskaz oštećene potvrđen izjavama svedoka u postupku.

Iako je iz spisa krivičnog predmeta izuzeta službena beleška o prepoznavanju podnositeljke u policiji, Sud je ipak zaključio da je prepoznavanje izvršeno u odsustvu procesnih garancija propisanih članom 104. Zakonika o krivičnom postupku, što sam iskaz oštećene čini sumnjivim, posebno imajući u vidu da ostali svedoci nisu mogli da identifikuju podnositeljku kao izvršiteljku krivičnog dela.

Sud je zaključio da domaći sudovi nisu u dovoljnoj meri razjasnili postojeća neslaganja u izjavama svedoka i da su prihvatili iskaz oštećene uprkos tome što nije bio potkrepljen nijednim drugim dokazom. Na taj način su domaći sudovi propustili da uzmu u obzir dve osnovne pretpostavke krivičnog postupka: da je tužilaštvo dužno da dokaže krivicu van razumne sumnje i da se kod svake sumnje u pouzdanost dokaza činjenice imaju ceniti u korist okrivljenog (in dubio pro reo).

Shodno tome, Sud je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Konvencije.

  • Pravično zadovoljenje (član 41. Konvencije)

Sud je konstatovao da odredba člana 485. stav 1. tačka 3) i član 492. Zakonika o krivičnom postupku, koji je trenutno na snazi, propisuju, između ostalog, pravo okrivljenog da zatraži ponavljanje postupka u zemlji ukoliko Sud utvrdi povredu njegovih/njenih prava zagarantovanih Konvencijom. Stoga je Sud ocenio da, u specifičnim okolnostima predmetnog slučaja, utvrđivanje povrede Konvencije sȃmo po sebi predstavlja dovoljno pravično zadovoljenje u pogledu bilo kakve nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka.

Sud je obavezao Republiku Srbiju da podnositeljki isplati iznos od 4.500 evra na ime naknade troškova postupka.

II      ODLUKE

1) M.Đ i dr. protiv Srbije (broj 73865/16, od 5. septembra 2023. godine)

Predmet se odnosi na pitanje povrede prava na život iz člana 2. Konvencije, u kontekstu pozitivne obaveze države da preduzme mere kojima će sprečiti samoubistvo ili druge forme samopovređivanja od strane pojedinaca lišenih slobode.

Sud je utvrdio da državni organi u slučaju B.Đ, pokojnog supruga i oca podnositeljki, na osnovu saznanja kojima su raspolagali, nisu mogli znati da postoji rizik od samoubistva zbog čega bi, u njegovom slučaju, bio sproveden poseban nadzor od strane zatvorskih službenika.

  • Okolnosti slučaja

Gospodin B.Đ, pokojni suprug i otac podnositeljki predstavke, nalazio se u pritvoru Okružnog zatvora u Novom Sadu od 21. oktobra 2009. godine, zbog sumnje da je izvršio krivično delo nedozvoljene polne radnje iz člana 182. stav 2. Krivičnog zakonika.

Dva dana po prijemu u Okružni zatvor, 23. oktobra 2009. godine, B.Đ. je pregledan u redovnom postupku od strane zatvorskog lekara. Tom prilikom mu je propisana dotadašnja terapija za hipertenziju, koju je uzimao redovno. Pritvorenik se javio na drugi lekarski pregled po sopstvenom zahtevu, zbog problema sa nesanicom. Tada mu je propisana terapija koju je trebalo da koristi narednih mesec dana. Na pregledu B.Đ. nije ukazivao na psihičke probleme.

B.Đ. je izvršio samoubistvo 4. novembra 2009. godine. U ranim jutarnjim časovima, pritvorenik sa kojim je delio sobu, zatekao je pokojnog B.Đ. obešenog u kupatilu, o čemu je odmah obavestio zatvorske službenike.

Nakon što je smrt B.Đ. bila potvrđena, dežurni istražni sudija tada Okružnog suda u Novom Sadu odmah je izvršio uviđaj i naložio obdukciju tela pokojnika, kao i toksikološku analizu. Tom prilikom uzete su izjave supruge pokojnog B.Đ, njenog advokata, pritvorenika sa kojim je B.Đ. delio sobu (na albanskom jeziku) kao i trojice zatvorskih službenika. Dnevnik pokojnog B.Đ. koji je zatečen na licu mesta uključen je u spise predmeta.

Supruga pokojnog B.Đ. i njen advokat izjavili su da nisu primetili promene u ponašanju B.Đ. koje bi ukazivale na rizik od samoubistva. Autopsijom je potvrđeno da je smrt nastupila vešanjem, dok druge povrede na telu pokojnika nisu utvrđene. Toksikološka analiza pokazala je odsustvo droga, lekova ili alkohola u njegovoj krvi.

Dana 19. maja 2010. godine Više javno tužilaštvo u Novom Sadu odlučilo je da nema osnova za preduzimanje krivičnog gonjenja protiv bilo kog lica za krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti.

Podnositeljke su 16. juna 2010. godine podnele tužbu za naknadu štete zbog smrti bliskog lica protiv Republike Srbije. U tužbi su istakle da je do smrti njihovog supruga i oca došlo usled neadekvatnog nadzora od strane zaposlenih u Okružnom zatvoru u Novom Sadu tokom njegovog boravka u pritvoru.

Osnovni sud u Novom Sadu je 12. aprila 2013. godine, nakon izvođenja dokaza saslušanjem podnositeljki, njihovog advokata, policijskih službenika i veštaka specijaliste neuropsihijatrije koji je izvršio analizu dnevnika pokojnog B.Đ, doneo presudu kojom je u celini odbio tužbeni zahtev podnositeljki. U obrazloženju je navedeno da pokojni B.Đ. nije patio od depresije ili drugog mentalnog poremećaja koji bi zahtevao psihijatrijsko lečenje ili ukazivao na suicidne namere.

Apelacioni sud u Novom Sadu je 9. aprila 2014. godine potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju, ovaj sud je naveo da ”odgovarajući nadzor” nad zatvorenikom ne podrazumeva permanentni nadzor, posebno u okolnostima kada nema indikacija da pritvorenik ima suicidne namere.

Podnositeljke su izjavile Ustavnom sudu ustavnu žalbu u kojoj su se prituživale na ishod parničnog postupka, ističući povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Pitanje sprovođenja delotvorne istrage nije postavljeno.

Rešenjem od 25. jula 2016. godine, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu podnositeljki sa obrazloženjem da su sudske odluke na koje su se podnositeljke prituživale zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrarnom tumačenju merodavnog prava.

  • Pritužbe podnositeljki

Podnositeljke su u predstavci istakle različite povrede prava garantovanih Konvencijom, ali je Sud odlučio da njihovu predstavku dostavi na odgovor Republici Srbiji u vezi sa eventualnom povredom prava na život iz člana 2. Konvencije.

  • Odluka Suda

Sud nije smatrao potrebnim da posebno razmatra prigovor Republike Srbije u vezi sa zloupotrebom prava na predstavku od strane podnositeljki zbog iznošenja neistinitih informacija (konkretno, da nije bila izvršena autopsija B.Đ.) kao ni prigovor neiscrpljivanja domaćih delotvornih pravnih sredstava, zato što je predstavku proglasio neprihvatljivom iz drugih razloga.

Ukazujući na svoju bogatu praksu, Sud je istakao da, na osnovu člana 2. Konvencije, postoji pozitivna obaveza države da preduzme mere kako bi zaštitila lice lišeno slobode od samopovređivanja, pa i samoubistva, u situaciji kada su državni organi znali ili bi morali znati da postoji stvarna i neposredna opasnost od takvog čina.

Da bi se utvrdilo da li su državni organi imali ili su morali imati saznanja o opasnosti od samopovređivanja, procenjuju se brojne okolnosti, kao što su prethodna istorija mentalnih problema, težina mentalnog stanja, prethodni pokušaji samoubistva, prisustvo suicidnih misli i pretnje samoubistvom, kao i stanje mentalne i fizičke rastrojenosti.

U slučajevima kada je povodom istaknutih povreda Konvencije vođen domaći postupak, kao opšte pravilo važi da nije na Sudu da zameni domaće organe u pogledu utvrđivanja činjeničnog stanja. Sud nije vezan činjeničnim stanjem utvrđenim u domaćim postupcima, ali su potrebni ubedljivi razlozi koji bi ga naveli da odstupi istog.

U konkretnom slučaju, Sud je utvrdio da pokojni B.Đ. nije imao istoriju poremećaja mentalnog zdravlja, da njegovo psihičko stanje nije izgledalo ozbiljno, kao i da nije pretio da će izvršiti samoubistvo ili pokazivao suicidne misli i namere, niti bilo kakve znake fizičkog ili mentalnog poremećaja. Niko od saslušanih svedoka nije primetio promene u njegovom ponašanju. Pokojni B.Đ. je dva puta pregledan od strane zatvorskog lekara, prvi put prilikom prijema u pritvorsku jedinicu, drugi put nakon tri dana, kada je dobio terapiju za hipertenziju i nesanicu. Na osnovu svih dokaza izvedenih pred domaćim sudom, nije bilo osnova da zatvorski službenici posumnjaju da u slučaju B.Đ. postoji rizik od samoubistva.

Imajući u vidu ove okolnosti, Sud je zaključio da u konkretnom slučaju ne postoje razlozi za odstupanje od zaključka u pogledu činjenica do koga je došao domaći sud, a to je da nadležni organi nisu znali i nisu morali znati da postoji stvarna i neposredna opasnost od samoubistva B.Đ. Samim tim, Sud je odlučio da nije potrebno razmatrati da li su domaće vlasti preduzele mere za sprečavanje njegovog samoubistva, za koje bi se razumno moglo očekivati da budu preduzete, da su bili svesni takve opasnosti.

Sud je ocenio da je predstavka očigledno neosnovana u delu koji se odnosi na pozitivnu obavezu države da preduzme mere za sprečavanje samoubistva lica lišenog slobode, u skladu sa članom 2. Konvencije.

Kako procesni aspekt člana 2. Konvencije, koji se odnosi na sprovođenje delotvorne istrage od strane nadležnih organa, nije istaknut u okviru domaćeg pravnog sistema, Sud je u ovom delu odbacio predstavku zbog neiscrpljivanja domaćih pravnih lekova.

2)      Stevanović protiv Srbije (broj 4504/17, od 27. juna 2023, objavljena 7. septembra 2023. godine)

        Predmet se odnosi na tvrdnju podnosioca da je njegova ustavna žalba odbačena od strane Ustavnog suda kao neblagovremena iako to nije bio slučaj (podnosilac je dostavio poštansku povratnicu kao dokaz da je ustavnu žalbu podneo u zakonskom propisanom roku od 30 dana).

Sud je utvrdio da, iako odluke Ustavnog suda načelno ne mogu biti predmet preispitivanja, postoji pravno sredstvo na domaćem nivou, predviđeno Poslovnikom o radu Ustavnog suda iz 2008. godine i članom 96. Poslovnika o radu Ustavnog suda iz 2013. godine, koje u posebnim situacijama dozvoljava da Ustavni sud preispita sopstvene odluke i eventualno ponovo sprovede postupak kada se pokaže da je sporna odluka zasnovana na očiglednoj omašci samog Ustavnog suda koja se drugačije ne može ispraviti.

Uz to, Sud je ocenio da praksa Ustavnog suda jasno pokazuje da podnosioci čije su ustavne žalbe greškom odbačene kao neblagovremene, između ostalog, mogu ostvariti preispitivanje odluka na ovaj način (videti na primer, Už 3122/2012 od 11. jula 2018. i Už-3124/2012 od 7. juna 2018. godine).

Zbog svega navedenog, Sud je ocenio da zahtev za preispitivanje, u izuzetnom slučaju, načelno predstavlja delotvorno domaće pravno sredstvo u smislu člana 35. stav 1. Konvencije u situacijama poput ove.

Stoga je Sud utvrdio da podnosilac nije iskoristio ovo pravno sredstvo, niti je pokazao da je iz bilo kog razloga isto bilo neadekvatno ili nedelotvorno u okolnostima konkretnog slučaja, kao i da ne postoje posebne okolnosti koje bi podnosioca oslobodile od obaveze da ga iskoristi pre obraćanja Sudu.

Sud je predstavku proglasio neprihvatljivom usled neiscrpljivanja domaćih pravnih sredstava i odbacio ju je u skladu sa odredbama člana 35. st. 1. i 4. Konvencije.

3), 4) Živkov Aksin protiv Srbije (broj 35107/22, od 31. avgusta 2023. godine, objavljena 21. septembra 2023.) i Zarić protiv Srbije (broj 49714/22, 31. avgusta 2023. godine, objavljena 21. septembra 2023.)

Sud je predmetu Živkov Aksin protiv Srbije, imajući u vidu visinu potraživanja podnosioca (oko 65 evra) i činjenicu da nisu postojali dokazi koji bi ukazivali na to da bi neisplaćivanje ovog iznosa imalo značajan uticaj na njegov privatan život, zaključio da podnosilac nije pretrpeo značajniju štetu usled navodne povrede Konvencije, te je je doneo odluku da predstavku proglasi neprihvatljivom i odbaci je u skladu sa odredbama člana 35. st. 3(b) i 4. Konvencije.

U predmetu Zarić protiv Srbije, Sud je na osnovu navoda Vlade utvrdio da je domaća odluka na koju se podnosilac prituživao izvršena u celosti u njegovu korist, te je stoga doneo odluku da predstavku proglasi neprihvatljivom zbog zloupotrebe prava na pojedinačnu predstavku, i odbaci je u skladu sa odredbama člana 35. st. 3(a) i 4. Konvencije.

5)      Stepanović i dr. protiv Srbije (broj 54606/22,  od 31. avgusta 2023. godine, objavljena 21. septembra 2023.)

Sud je prihvatio jednostranu deklaraciju koju je dostavila Vlada i odlučio da predstavku izbriše sa liste predmeta u skladu sa odredbama člana 37. stav 1. Konvencije.