Obaveštenje o presudama i odlukama Evropskog suda za ljudska prava koje su objavljene u decembru 2023. godine protiv Republike Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je u periodu od 1. do 31. decembra 2023. godine objavio šest odluka protiv Republike Srbije. 

Svih šest odluka je doneo tročlani Odbor.

Sud je u četiri predmeta prihvatio prijateljska poravnanja, u jednom predmetu je usvojio jednostranu Deklaraciju koju je podnela Vlada, a u jednom predmetu je predstavku proglasio neprihvatljivom.

Predmeti u kojima su zaključena prijateljska poravnanja i podneta jednostrana Deklaracija predstavljaju dobro ustanovljenu praksu Suda (tzv. WECL – well-established case-law), te su poravnanja zaključivana i jednostrana Deklaracija podneta u cilju smanjenja ukupnih troškova pred Sudom i posledično manje isplate iz budžetskih sredstava.

Tri predmeta u kojima su zaključena prijateljska poravnanja odnose se na neizvršavanje domaćih odluka donetih protiv društvenih/državnih preduzeća. Reč je o predmetima FILIP DOO i EUROMODUL DOO, Kočiš i 4 dr. i Cajić i 3 dr. Svi navedeni predmeti slede praksu Suda iz presude Lilić i dr. protiv Srbije (br. 16857/19 i 43001/19, od 14. januara 2021. godine) prema kojoj je trajanje stečajnog postupka nad društvenim ili državnim preduzećima preko jedne godine prekomerno.

Jedan predmet u kojem je zaključeno prijateljsko poravnanje (Hil Ivić i 24 dr.) i jedan predmet u kojem je Vlada podnela jednostranu deklaraciju (Šekularac protiv Srbije) odnose se na postupanje u razumnom roku pred Ustavnim sudom u postupcima po ustavnoj žalbi koji su trajali od 3 godine 7 meseci i 14 dana do 9 godina 5 meseci i 25 dana.

U predmetu Petraković i Gulić Sud je predstavku proglasio neprihvatljivom, jer je ocenio da su pritužbe podnosilaca da im je povređeno pravo iz člana 6. st. 1. i 3. (d) Konvencije, jer nisu imali mogućnost da ispituju određene svedoke u krivičnom postupku koji se protiv njih vodio zbog krivičnog dela davanje lažnog iskaza, očigledno neosnovane.

Naime, podnosioci su prvobitno bili svedoci odbrane u krivičnom postupku koji se vodio protiv Z.J. zbog ubistva Zorana Đinđića. Oni su tokom suđenja dali iskaze da Z.J. dana 11. marta 2003. godine nije boravio u Beogradu, već da se nalazio u Kuli. Međutim, domaći sudovi su u sprovedenom dokaznom postupku utvrdili da je Z.J. boravio u Beogradu 10,11. i 12. marta 2003. godine i da je izvšio krivično delo za koje je bio optužen, zbog čega je pravnosnažno osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 40 godina.

Podnosioci su potom optuženi zbog krivičnog dela davanje lažnog iskaza u krivičnom postupku protiv Z.J. Podnosioci su zahtevali da se kao svedoci saslušaju Z.J, lica koja su saslušana u postupku protiv Z.J. i druga lica.

Prvostepeni sud je odbio njihov predlog, oslanjajući se na pravnosnažnu presudu protiv Z.J, te ih je oglasio krivim i osudio na zatvorske kazne. Prvostepena presuda je potvrđena od strane Apelacionog suda u Beogradu.

Sud je utvrdio da podnosioci nisu dali dovoljno razloga zašto su ovi svedoci trebali da budu saslušani u postupku protiv njih, dok su domaći sudovi, sa svoje strane, dali dovoljno razloga zašto to nisu učinili. S tim u vezi, Sud je posebno primetio da su izjave podnosilaca o tome gde se Z.J. nalazio dan pre atentata već utvrđene kao neistinite u kontradiktornom krivičnom postupku protiv Z.J., što je zauzvrat dovelo do krivičnog gonjenja samih podnosilaca. U ovakvoj situaciji, prvostepeni sud je u postupku protiv podnosilaca bio vezan činjenicama koje su utvrđene u pravosnažnoj presudi protiv Z.J. Sud je dodao da je istinitost iskaza relevantnih svedoka već utvrđena u kontradiktornom postupku protiv Z.J. i da stoga njihovo ponovljeno ispitivanje u postupku protiv podnosilaca ne bi bilo od koristi za pravilno sprovođenje pravde. Na kraju, Sud je istakao da su podnosioci, uz pomoć advokata, bili u mogućnosti da, posmatrano u celini, iznesu svoju verziju događaja pred domaćim sudovima i da ospore dokaze koje je predložilo tužilaštvo.