Obaveštenje o presudi i odlukama Evropskog suda za ljudska prava koje su objavljene aprilu 2024. godine protiv Republike Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je u periodu od 1. do 30. aprila 2024. godine objavio 1 presudu i 7 odluka protiv Republike Srbije.

 Presudu u predmetu Bošnjački doneo je Odbor. Utvrđena je povreda prava iz člana 6. stav 1. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija).

Svih sedam odluka je doneo Odbor. Sud je u šest odluka predstavke skinuo sa svoje liste slučajeva, i to, jer je sporna pravna stvar rešena na domaćem nivou (Borislava Poštić), jer podnosioci nisu odgovorili na zapažanja Vlade (Ljubiša Popović i dr. i Zlatan Lazić i dr.) i jer jer su prihvaćena potpisana prijateljska poravnanja (Miljana Jovanović, Danica Milošević i dr., Zorka Petrović i 29 dr., Ljubinka Stanisavljev i 96 dr.), dok je jednom odlukom predstavka proglašena neprihvatljivom usled zloupotrebe prava na podnošenje pojedinačne predstavke (Velimir Janković).

I – PRESUDA

  1. Bošnjački protiv Srbije (broj 37630/19, od 30. aprila 2024. godine)

Predmet se odnosi na pritužbu podnosioca da mu je povređeno pravo na pristup sudu u kontekstu prekršajnog postupka u vezi sa saobraćajnim prekršajem.

 Podnosilac se prituživao da su domaći sudovi odbili zahtev za sudsko preispitivanje njegovog predmeta, jer on nije predao potpisan prekršajni nalog koji je izdala policija.

  • Okolnosti slučaja

Podnosiocu predstavke (u daljem tekstu: podnosilac), gospodinu Aleksandru Boškoćeviću, policiski službenici Policijske uprave Ruma su juna 2018. godine uručili prekršajni nalog koji je sadržao novčanu kaznu od 5.000 dinara, zbog nepropisnog parkiranja motornog vozila.

Tom prilikom, podnosilac nije potpisao prekršajni nalog u za to predviđenom prostoru.

U junu mesecu 2018. godine, podnosilac je podneo zahtev za sudsko odlučivanje, koji je potpisao i uz koji je takođe priložio i nepotpisan prekršajni nalog.

Prekršajni sud u Rumi je odbacio ovakav zahtev podnosioca, imajući u vidu da u skladu sa odredbom člana 174. Zakona o prekršajima prekršajni nalog nije bio potpisan, a što je po žalbi podnosioca potvrdio i Prekršajni apelacioni sud.

Nezadovoljan ishodom prekršajnog postupka, podnosilac je Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu koja je odbačena aprila 2019. godine. Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije pretrpeo značajniju štetu zbog visine izrečene kazne.

  • Pritužbe podnosioca i postupak pred Sudom

Podnosilac se prituživao na osnovu člana 6. stav 1. Konvencije da mu je uskraćeno pravo na pristup sudu s obzirom na to da su njegov zahtev za sudsko odlučivanje njegovog predmeta odbili/odbacili domaći sudovi samo na osnovu toga što nije potpisao prekršajni nalog.

Predstavka je podneta Sudu 25. juna 2019. godine.

  • Odluka Suda

Sud je na prvom mestu ispitivao primedbe Vlade da je u konkretnom slučaju došlo do zloupotrebe prava na pojedinačnu predstavku usled netačnog prikaza sudske prakse Prekršajnog apelacionog suda koju je podnosilac priložio i uz podnetu predstavku. Sud je utvrdio da se navedeni slučaj dogodio u kontekstu domaćeg postupka, a ne u okviru komunikacije sa Sudom, te je ocenio da ovo nije predstavljalo zloupotrebu.

Vlada je takođe navela da podnosilac nije pretrpeo značajniju štetu te da bi iz istog razloga trebalo predstavku proglasiti neprihvatljivom, ali je Sud ocenio da se, bez obzira na finansijski uticaj novčane kazne izrečene podnosiocu, ne može prihvatiti prigovor Vlade jer je pitanje pristupa sudu u krivičnim stvarima, po svojoj prirodi, od posebnog značaja u pogledu pravilnog funkcionisanja i pravičnosti krivičnopravnog sistema date države. Otuda postoji pitanje od opšteg interesa koje se ne može smatrati trivijalnim, ili, shodno tome, nečim što ne zaslužuje ispitivanje osnovanosti.

Sud je nastavio ispitivanje u pogledu osnovanosti i utvrdio da je postupanje domaćih sudova predstavljalo preterani formalizam u pogledu ograničavanja prava podnosioca na pristup sudu.

Sud je izneo da je istovremenim podnošenjem dva dokumenta relevantnom nacionalnom pravosudnom organu, tj. nepotpisanog prekršajnog naloga i potpisanog odvojenog zahteva za sudsko preispitivanje, podnosilac nedvosmisleno izrazio svoju nameru da ospori kaznu koju je izrekla policija i tražio njeno preispitivanje pred sudom, te da se dodatno ispitivanje odvojenog zahteva od jedne stranice ne može smatrati neopravdanim teretom za domaći sud.

Takođe, Sud je posebno primetio da je i Ustavni sud naknadno promenio svoju praksu u sličnim slučajevima, priznajući da je dosadašnja praksa predstavljala preterani formalizam u ograničavanju pristupa sudu u smislu prava na pravično suđenje (videti odluku u predmetu Poštić protiv Srbije, broj).

Imajući u vidu sve navedeno, Sud je našao da se način na koji su domaći sudovi primenili relevantna proceduralna pravila u ovom predmetu ne može smatrati srazmernim cilju koji su ta pravila nastojala da postignu, te je utvrdio da je došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije.

  • Pravično zadovoljenje (član 41. Konvencije)

Sud je podnosiocu dosudio iznos od 2.000 evra na ime nematerijalne štete, 1.800 evra na ime troškova i izdataka, dok je zahtev za naknadu materijalne štete u iznosu od 42 evra odbio.

II      ODLUKE

  1. Borislava Poštić protiv Srbije (broj 44173/16 od 4. aprila 2024. godine, objavljena 25. aprila 2024.)

Predmet se odnosi na pritužbu podnositeljke da nije uspela da ostvari pravo na porodičnu invalidninu nakon smrti svog supruga, nastalu tokom ratnih dejstava u Republici Hrvatskoj, iako su domaći organi u drugim gotovo istovrsnim slučajevima usvajali zahteve ratnih vojnih invalida i članova porodica poginulih.

Podnositeljka je istakla povredu prava iz člana 6. stav 1. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) zbog postojanja neujednačene prakse domaćih organa po pitanju ostvarivanja prava propisanih ranije važećim Zakonom o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca („Službeni list SRJ“, br. 24/98, 29/98, 25/00 - odluka SUS, „Službeni glasnik RS“, br. 101/05 – dr. zakon, 111/09 – dr. zakon i 50/18).

Vlada je navela da je Ustavni sud 24. novembra 2022. godine doneo zaključak kojim je stavio van snage svoje rešenje Už-5143/2014 od 14. decembra 2015. o odbačaju ustavne žalbe podnositeljke, jer je utvrdio da je usvajao ustavne žalbe u predmetima u kojima su se podnosioci nalazili u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao podnositeljka. Takođe, Vlada je istakla da je Ustavni sud istog dana, 24. novembra 2022. godine, doneo odluku Už-5143/2014 kojom je usvojio ustavnu žalbu podnositeljke, utvrdio da joj je povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, te poništio presudu Upravnog suda U. 17228/13 od 20. maja 2014.

Sud je prihvatio odbranu Vlade da je Ustavni sud spornu pravnu stvar rešio u korist podnositeljke, te je ocenio da poštovanje ljudskih prava definisanih u Konvenciji i protokolima uz Konvenciju ne zahteva nastavak ispitivanja predstavke prema članu 37. stav 1. tačka b) Konvencije i predstavku je skinuo sa svoje liste predmeta.

  1. Ljubiša Popović i dr. i Zlatan Lazić i dr. protiv Srbije (br. 7792/17 i 36588/17, od 21. marta 2024. godine, objavljena 11. aprila 2024.)

Podnosioci su se u svojim predstavkama prituživali na povredu prava iz člana 6. stav 1. Konvencije zbog neujednačene sudske prakse po pitanju naknade štete zbog manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada.

Vlada je uputila svoja zapažanja Sudu s predlogom da se predstavke odbace zbog neiscrpljivanja, odnosno nepravilnog iscrpljivanja domaćeg delotvornog pravnog sredstva – ustavne žalbe, kao i zbog očigledne neosnovanosti.

S obzirom da podnosioci nisu dostavili svoj odgovor na zapažanja Vlade u ostavljenom roku, niti su tražili odlaganje, Sud je, u skladu sa članom 37 Konvencije, odlučio da predstavke skine sa svoje liste predmeta.

3)      Velimir Janković protiv Srbije (broj 57223/22 od 21. marta 2024. godine, objavljena 11. aprila 2024.)

Podnosilac se u predstavci pozivao na povredu prava iz člana 6. stav 1. Konvencije, zbog neizvršenja domaće odluke donete protiv društvenog/državnog preduzeća.

Vlada je iznela tvrdnju da je podnosilac u potpunosti naplatio svoje potraživanje iz osporenih odluka i predložila je da Sud odbaci predmetnu predstavku zbog zloupotrebe prava na pojedinačnu predstavku.

Imajući u vidu da podnosilac nije obavestio sud o navedenoj činjenici, koja predstavlja samu suštinu predstavke, Sud je prihvatio odbranu Vlade i našao je da je takvo ponašanje podnosioca u suprotnosti sa svrhom prava na pojedinačnu predstavku.

Sud je, takođe, konstatovao da advokati moraju da shvate da, uzimajući u obzir dužnost Suda da ispituje navode o kršenju ljudskih prava, oni takođe moraju pokazati visoku profesionalnu razboritost i smislenu saradnju u radu sa Sudom, štedeći ga od neozbiljnih pritužbi. Stoga se advokati, pre pokretanja postupaka i nakon toga, moraju marljivo raspitati o svim detaljima predmeta, pažljivo se pridržavajući svih relevantnih pravila postupka, pri čemu su takođe dužni da podstaknu svoje klijente da učine isto. U protivnom, namerna ili nemarna zloupotreba resursa Suda može ugroziti verodostojnost rada advokata u očima Suda, pa čak i ako se sistematski dogodi, može dovesti do situacije da se pojedinim advokatima zabrani zastupanje podnosilaca predstavki.

Posledično, Sud je doneo odluku da predstavku proglasi neprihvatljivom usled zloupotrebe prava na pojedinačnu predstavku, u skladu sa odredbama člana 35. st. 3(a) i 4. Konvencije.

4), 5), 6), 7)  Miljana Jovanović protiv Srbije (broj 32029/21 od 21. marta 2024. godine, objavljena 11. aprila 2024.),  Danica Milošević i dr.  protiv Srbije (broj 29930/23 od 21. marta 2024. godine, objavljena 11. aprila 2024.) Zorka Petrović i 29 dr. protiv Srbije (broj 55324/22 od 21. marta 2024. godine, objavljena 11. aprila 2024.) i Ljubinka Stanisavljev i 96 dr. protiv Srbije (broj 55360/22 od 21. marta 2024. godine, objavljena 11. aprila 2024.)

Sud je u navedenim predmetima prihvatio zaključena prijateljska poravnanja i odlučio da predstavke izbriše sa svoje liste predmeta u skladu sa članom 39. Konvencije. Svi predmeti se odnose na neizvršavanje domaćih odluka donetih protiv društvenih/državnih preduzeća i pritužbe u pogledu člana 6. stav 1. Konvencije i člana 1. Protokola broj. 1 uz Konvenciju.