Obaveštenje o presudi i odlukama Evropskog suda za ljudska prava koje su objavljene u februaru 2024. godine protiv Republike Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je u periodu od 1. do 29. februara 2024. godine objavio jednu presudu i dve odluke protiv Republike Srbije. 

Presudu u predmetu Ćurić i odluku u predmetu Čedomir Beljić i Miroljub Milinković i dr. je donelo sedmočlano Veće, dok je odluku u predmetu Marjanović doneo tročlani Odbor.

Presudom u predmetu Đurić utvrđena je povreda prava iz člana 6. stav 1. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), dok je odlukama u predmetima Čedomir Beljić i Miroljub Milinković i dr. i Marjanović i 6 dr. Sud predstavke proglasio neprihvatljivim.

I – PRESUDA

  1. Đurić protiv Srbije (broj 24989/17, od 6. februara 2024. godine)

Predmet se odnosi na pritužbu podnosioca da nije mogao da ostvari pravo na primanja po osnovu invaliditeta i da nije održana javna rasprava pred Upravnim sudom.

Konkretno, njegov zahtev da mu se prizna status civilnog invalida rata i pravo na sa tim u vezi povezanim primanjima je odbijen usled nepostojanja pismenih dokaza iz perioda kada se predmetni događaj odigrao. Usmena javna rasprava pred Upravnim sudom nije održana.

  • Okolnosti slučaja i pritužbe podnosioca

Podnosilac predstavke (u daljem tekstu: podnosilac), gospodin Milan Đurić, prituživao se da pred domaćim organima nije mogao da ostvari pravo na primanja po osnovu invaliditeta. Naime, podnosilac je tvrdio da je sa 13 godina (14. aprila 1996. godine) pretrpeo teške telesne povrede usled aktivacije eksplozivne naprave koja je zaostala nakon prethodnog oružanog sukoba. Usled navedenog, podnosilac je izgubio levo oko i tri prsta leve ruke, te zadobio teško oštećenje desnog oka, nakon čega se više godina lečio od zadobijenih povreda u zemlji i inostranstvu i školovanje nastavio u specijalizovanoj srednjoj školi za slabovidu decu.

Podnosilac je naknadno zahtevao da mu se prizna status civilnog invalida rata kao i pravo na sa tim u vezi povezanim primanjima, koji su nacionalni organi uprave odnosno sudovi odbijali povizajući se da nema pismenih dokaza iz perioda kada se predmetni događaj dogodio imajući u vidu da su policijski izveštaj sa uviđaja, kao i dve preostale detonaticijske kapisle uništeni prilikom NATO intervencije 1999. godine. Podnosilac se prituživao i na neodržavanje usmene rasprave u postupku pred Upravnim sudom.

Predstavka je podneta Sudu 23. marta 2017. godine.

Predmet je Republici Srbiji komuniciran kao slučaj od uticaja (impact case).

  • Odluka Suda

Sud je najpre ispitao dopuštenost iznetih pritužbi, i ustanovio da su pritužbe u pogledu člana 6. stav 1. Konvencije dopuštene.

U kontekstu razmatranja osnovanosti, Sud je primetio da je čak i Vrhovni sud u svojoj odluci primetio nedostatak fleksibilnosti zakonske odredbe člana 12. tada važećeg Zakona o pravima civilnih invalida rata koja je propisivala da se činjenica da je lice zaista pretrpelo povrede pod uslovima propisanim članom 2. utvrđuje isključivo izvođenjem pismenih dokaza iz vremena kada je povreda pretrpljena.

Sud je takođe primetio i da se činjenica da zahtev za priznavanje statusa civilnog invalida rata nije podnet neposredno nakon nesreće, već oko 10 godina kasnije ne može pripisati ni podnosiocu, niti njegovom zastupniku, imajući u vidu da je usled nesreće kod podnosioca nastao akutan zdravstveni problem koji je bio prioritet u odnosu na pravno zadovoljenje.

Sud je zaključio da je podnosilac bio suočen kako sa pravnom, tako i sa faktičkom nemogućnošću da se njegov zahtev propisno ispita, posebno imajući u vidu da policijska izjava od 21. marta 2006. takođe nije smatrana procesno dopuštenom, jer datira iz 2006. godine, a ne iz vremena kada je podnosilac pretrpeo povrede. Sud je ocenio i da bi, usled specifičnosti okolnosti koje se odnose na konktekst zahteva povezanim sa socijalnim osiguranjem, bilo korisno da je domaći sud u okviru usmene rasprave i u prisustvu podnosioca ili njegovog zastupnika, saslušao penzionisanog policijskog službenika koji se navodi u policijskoj izjavi iz 2006. godine, kako bi možda pružio relevantne detalje.

Sledom iznetog, Sud je ocenio da podnosilac nije imao efektivno pravo na pravično suđenje, jer mu nije bila pružena razumna prilika da iznese svoj slučaj i na usmenoj raspravi, pod uslovima koji ga ne bi stavili u suštinski nepovoljniji položaj.

Podnosilac se pritužuvao i na povredu člana 14. Konvencije, kao i člana 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju, ali je Sud smatrao da je ispitao glavna pravna pitanja postavljena u predmetnoj predstavci, te da nema potrebe da donese posebnu odluku o dopuštenosti i osnovanosti pritužbi podnesenih na osnovu pomenutih članova.

Sud je obavezao Republiku Srbiju da podnosiocu isplati iznos od 3.000,00 evra na ime nakande nematerijalne štete i iznos od 3.000,00 evra na ime troškova i izdataka, u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, u roku od tri meseca od pravosnažnosti presude. 

Sud je konstatovao da podnosilac nije dokazao postojanje uzročne veze između utvrđene procesne povrede i navodne materijalne štete, te je stoga taj  zahtev odbacio u celini.

II      ODLUKE

  1. Čedomir Beljić i Miroljub Milinković i dr. protiv Srbije (br. 3000/16 i 7189/16, od 23. januara 2024. godine, objavljena 15. februara 2024. godine)

Predmet se odnosi na pitanje povrede prava na pravično suđenje, na poštovanje privatnog i porodičnog života i na imovinu usled iskopavanja posmrtnih ostataka srodnika podnosilaca predstavki, preseljenja grobova na drugo groblje i nedostatka proceduralnih zaštitnih mera u domaćim postupcima.

  • Okolnosti slučaja

Podnosioci predstavki (u daljem tekstu: podnosioci) meštani su naselja Vreoci, opština Lazarevac, u kojem je izvršeno preseljenje mesnog groblja na drugu lokaciju radi eksploatacije uglja usled potreba javnog interesa da se obezbedi stabilnost snabdevanja električnom energijom.

Naime, rešenjem Vlade Srbije iz 1997. godine utvrđeno je da postoji javni interes za eksproprijaciju određenih parcela u Vreocima, uključujući i parcele na mesnom groblju, radi eksploatacije uglja. Korisnik eksploatacije je bilo preduzeće u državnom vlasništvu „Elektroprivreda Srbije“ (u daljem tekstu: „EPS“) – Rudarski basen Kolubara (u daljem tekstu: „RBK“). Ovo rešenje je Vlada ponovila 2009, a nakon poništaja rešenja od strane Upravnog suda doneto je novo rešenje Vlade 2011. godine. Tokom 2007. godine donete su uredba Vlade (koja se odnosila na ostvarivanje ciljeva Strategije razvoja energetike Republike Srbije u periodu od 2007. do 2012. godine) i Programske osnove za preseljenje naselja Vreoci koje je usvojio EPS. Ustavni sud je odbacio inicijativu za pokretanje postupka ocene ustavnosti i zakonitosti u pogledu Programske osnove za preseljenje naselja Vreoci. Organi gradske opštine Lazarevac su 2009. godine doneli odluku o stavljanju van upotrebe mesnog groblje u kojoj je istaknuto da će se premeštanje grobnih mesta izvršiti organizovano na novoizgrađeno groblje u Lazarevcu. Ustavni sud je i ovu inicijativu za pokretanje postupka ocene ustavnosti i zakonitosti odluke odbacio. U ovom periodu je izvršen i prenos parcela na korisnika eksproprijacije.

Svi podnosioci su se protivli preseljenju grobnih mesta u kojima počivaju njihovi srodnici i izjavili su žalbe na odluke kojim se dozvoljava iskopavanje i preseljenje posmrtnih ostataka, a jedan od njih je podneo i krivičnu prijavu zbog nezakonitog iskopavanje. Svi podneti pravni lekovi su odbijeni.

Podnosioci su nezadovoljni drugostepenim rešenjima pokrenuli upravne sporove pred Upravnim sudom. Upravni sud je tokom 2012. godine održao usmenu raspravu i nakon nje potvrdio drugostepena rešenja. U obrazloženju je navedeno da je izmeštanje grobova izvršeno kako bi se zadovoljio javni interes, koji se ogleda u obezbeđivanju stabilnosti snabdevanja električnom energijom. Podnosioci su se potom obratili Ustavnom sudu prituživajući se na povredu prava na pravično suđenje i na povredu prava iz člana 8. Konvencije i člana 1. Protokola broj 1. Četvrti podnosilac predstavke se prituživao i na neujednačenu praksu Upravnog suda, pošto je, u istom nizu okolnosti, taj sud navodno doneo drugačiju odluku u pogledu njegovog zahteva i zahteva njegovog brata. Ustavni sud je njihove ustavne žalbe odbijao ili odbacivao, u zavisnosti od okolnosti pojedinačnog slučaja.

  • Pritužbe podnosilaca i postupak pred Sudom

Podnosioci predstavki su se prituživali: (a) na iskopavanje i premeštanje mesnog groblja, posebno grobova njihovih preminulih srodnika, bez pristanka podnosilaca i navodno bez da su im pružene adekvatne proceduralne zaštitne mere u vezi sa postupcima, i (b) navodnu povredu njihovih prava na imovinu izazvanu preseljenjem. Oni su se pozvali na čl. 6. i 8. Konvencije i član 1. Protokola broj 1. uz Konvenciju. Pored toga, četvrti podnosilac predstavke se prituživao, prema članu 6. Konvencije, na neujednačenu praksu domaćih sudova.

Predstavke su podnete Sudu 4. i 22. januara 2016. godine.

Predmet je Republici Srbiji komuniciran kao slučaj od uticaja (impact case).

  • Odluka Suda

Analizirajući pritužbe u vezi sa povredom prava na poštovanje privatnog i porodičnog života, Sud je ocenio:

a) da činjenice ovog slučaja podpadaju pod delokrug člana 8. Konvencije;

b) da iskopavanje posmrtnih ostataka i preseljenje grobova srodnika podnosilaca predstavlja mešanje u njihova prava prema navedenom članu Konvencije;

v) da je mešanje bilo opravdano, jer je:

  • bilo u skladu sa zakonom, tj. utemeljeno je u domaćem pravu (naročito u Zakonu o sahranjivanju i grobljima i u Odluci o stavljanju van upotrebe mesnog groblja u Vreocima). Sud je posebno naglasio da su sve odluke bile predmet naknadne kontrole Upravnog suda koji je imao punu jurisdikciju i koji je u svim predmetima podnosilaca održao javnu raspravu, te razmatrao sve relevantne podneske podnosilaca i dao obrazloženje za svoje odluke koje nisu bile ni proizvoljne, niti nerazumne;
  • imalo legitimni cilj – proizvodnju električne energije i odgovor na povećanju potrošnju električne energije, te je kao takvo služilo ekonomskim interesima zemlje u celini;
  • bilo neophodno u demokratskom društvu – odgovaralo je „nužnoj društvenoj potrebi“ (eksploatacija rezervi uglja zarad obezbeđivanja neophodne električne energije za domaćinstva), razlozi koje su domaće vlasti navele kako bi isto opravdali su bili „relevantni“ i „dovoljni“ (stabilnost snabdevanja električnom energijom, i dr.) i bilo je srazmerno legitimnom cilju kome se težilo (postojao je niz pratećih mera koje su imale za cilj da ublaže uticaj spornih mera – novoizgrađeno groblje na razumnoj udaljenosti, mogućnost izbora bilo kog drugog groblja po sopstvenom izboru, sve troškove iskopavanja i preseljenja snosio je korisnik eksproprijacije, i dr.).

Shodno iznetom, Sud je pritužbe podnosilaca u vezi sa povredom prava na poštovanje privatnog i porodičnog života odbacio kao očigledno neosnovane.

  • član 6. Konvencije

U vezi sa pritužbom četvrtog podnosioca o nejednakoj sudskoj praksi domaćih sudova, Sud nije smatrao neophodnim da ispita prigovor Vlade da je član 6. neprimenljiv, jer je ocenio da je pritužba svakako nedopustiva budući da se u konkretnom slučaju samo jedna odluka Upravnog suda razlikovala od odluke u slučaju ovog podnosioca. Stoga je Sud smatrao da ta odluka nije predstavljala „duboke i dogotrajne razlike“ koje bi bile u suprotnosti sa načelom pravne sigurnosti i odbacio je pritužbu podnosioca kao očigledno neosnovanu.

  • član 1. Protokola broj 1. uz Konvenciju

U pogledu navoda podnosilaca da im je povređeno pravo na imovinu, Sud je prihvatio prigovor Vlade da su njihove pritužbe ratione materiae nespojive sa odredbama Konvencije, ocenivši da činjenice slučaja ne spadaju u delokrug člana 1. Protokola broj 1. uz Konvenciju. Naime, sporna grobna mesta nisu predstavljala imovinu podnosilaca, niti su mogla biti predmet pravnog prometa. Podnosioci nisu imali bilo kakva imovinska prava u pogledu pojedinačnih grobnih mesta, nikada nisu koristili bilo kakva vlasnička prava u odnosu na njih, niti su mogli imati legitimna očekivanja da će ostvariti prava na imovinu ili bilo koje drugo potraživanje koje je bilo dovoljno utvrđeno i izvršno. Stoga je Sud ove pritužbe podnosilaca odbacio.

  1. Marjanović i 6 dr. protiv Srbije (broj 56079/22, doneta 1. februara 2024. godine, objavljena 22. februara 2024.)

Podnosioci su se u predstavkama prituživali na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), kao i na povredu prava na imovinu iz člana 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju, zbog neizvršenja domaćih odluka usvojenih protiv društvenih/državnih preduzeća.

Zbog sličnosti predmeta predstavki, Sud je združio predstavke.

Vlada je iznela tvrdnje da su domaće pravnosnažne odluke, na čije su se neizvršenje podnosioci prituživali u svojim predstavkama, izvršene u njihovu korist pre nego što joj je Sud predmete dostavio.

Podnosioci predstavki nisu osporili tu činjenicu.

Nakon ispitivanja okolnosti slučaja, Sud je konstatovao da je država u celosti isplatila iznose dosuđene na domaćem nivou.

Imajući u vidu da podnosioci nisu Sudu dostavili informaciju da su pravnosnažne domaće odluke izvršene pre nego što je Vlada dobila obaveštenje o podnošenju predstavki, koja predstavlja samu suštinu predstavki, Sud je našao je da je takvo ponašanje podnosilaca u suprotnosti sa svrhom prava na pojedinačnu predstavku.

Sud je, takođe, ukazao da advokati moraju da shvate da, uzimajući u obzir dužnost Suda da ispituje navode o kršenju ljudskih prava, oni takođe moraju pokazati visoku profesionalnu opreznost i smislenu saradnju u radu sa Sudom, štedeći ga od neosnovanih pritužbi. Stoga se advokati, pre pokretanja postupaka i nakon toga, moraju temeljno raspitati o svim detaljima slučaja, pažljivo se pridržavajući svih relevantnih pravila postupka, pri čemu su takođe dužni da podstaknu svoje klijente da učine isto. U protivnom, namerna ili nemarna zloupotreba resursa Suda, može ugroziti verodostojnost rada advokata u očima Suda, pa čak i ako se događa sistematski, može dovesti do situacije da se pojedinim advokatima zabrani zastupanje podnosilaca predstavki.

Posledično, Sud je doneo odluku da predstavke proglasi neprihvatljivim zbog zloupotrebe prava na pojedinačnu predstavku, u skladu sa odredbama člana 35. st. 3(a) i 4. Konvencije.