Skip to main content

ЛАКАТОШ и ДРУГИ

Земља
Србија
Ниво важности
3
Језик
Српски
Веће које је судило
Одбор (3)
Датум пресуде
Датум представке
Кључне речи
(Чл. 3) Забрана тортуре (Има повреде)
(Чл. 6) Кривични поступак (Има повреде)
(Чл. 6-1) Суђење у разумном року (Има повреде)
Бројеви представки
43411/17
Приказ пресуде/одлуке

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 3. децембра 2024. донео, а 14. јануара 2025. године објавио пресуду у предмету Лакатош и други против Србије, број 43411/17.

Пресуду је донео трочлани Одбор.

Предмет се односи на наводно злостављање четвртог подносиоца од стране полиције и одсуства било какве истраге с тим у вези, као и на наводну неправичност кривичног поступка покренутог против сва четири подносиоца и прекомерног трајања поступка пред Уставним судом.

Суд је у погледу четвртог подносиоца утврдио повреду материјалног и процесног аспекта забране мучења услед поступања полицијских службеника према њему и недостатка делотворне истраге по том питању. У погледу свих подносилаца, Суд је утврдио повреду права на правично суђење услед заснивања осуђујуће пресуде на изнуђеним признањима двојице подносилаца, као и повреду права на суђење у разумном року услед прекомерног трајања поступка пред Уставним судом.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Четврти подносилац ухапшен је у ноћи између 5. и 6. новембра 2007. године, док су остали подносиоци ухапшени наредног јутра, након неколико разбојништава.

Четврти подносилац тврди да је био тучен приликом хапшења и у полицијској станици, што је наводно био притисак на њега који је резултирао његовим признањем следећег јутра. Признао је да је возио аутомобил и да је друге подносиоце одвозио до кућа у којима су починили разбојништва. Први подносилац је такође признао да је починио више разбојништава са осталим подносиоцима.

Полицијски службеници су 7. новембра 2007. године написали интерне извештаје у којима су навели да је четврти подносилац пружао отпор приликом хапшења, те да су они морали да примене силу против њега, што је изазвало неколико лакших повреда. Такође су навели да четврти подносилац није тражио медицинску помоћ.

Истог дана, четврти подносилац се жалио истражном судији да је претучен. Рекао је да му је признање изнуђено, а затим је исто повукао. То је учинио и први подносилац следећег дана.

Истражни судија је 13. новембра 2007. године наложио да се над четвртим подносиоцем изврши лекарски преглед. У лекарском извештају од 22. септембра 2008. године је наведено да су повреде уочене 13. новембра 2007. године резултат понављане примене механичке силе.

Четврти подносилац је 31. јула 2009. године поднео кривичну пријаву, тврдећи да га је полиција злостављала. Јавни тужилац је пријаву одбацио 6. децембра 2010. године услед недостатка доказа. Није потврђено да је четврти подносилац обавештен о овој одлуци јавног тужиоца.

Сви подносиоци су оглашени кривим и осуђени због више кривичних дела разбојништва пресудом Вишег суда у Новом Саду од 11. новембра 2011., која је потврђена пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 539/12 од 4. јуна 2012. године. Други подносилац је такође осуђен за наношење тешких телесних повреда полицијском службенику док се опирао хапшењу. Пресуда је заснована, између осталог, на признањима која су први и четврти подносилац дали 6. новембра 2007. године.

Незадовољни исходом кривичног поступка пред Вишим судом у Новом Саду у предмету К. 68/11, као и поступањем других државних органа, подносиоци су 9. августа 2012. године поднели Уставном суду уставну жалбу.

Уставни суд је 9. маја 2017. године донео одлуку Уж-6602/2012 којом је утврдио да прихватањем признања првог и четвртог подносиоца није повређено право на правично суђење свих подносилаца. Такође, Уставни суд је утврдио да четвртом подносиоцу није повређено право на делотворну истрагу поводом његовог наводног злостављања, док је уставну жалбу у делу који се односио на наводно злостављање од стране полицијских службеника одбацио као неблаговремену, оценивши да је иста није поднета у року од 30 дана од дана наводног злостављања.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИЛАЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подносиоци су поднели представку Суду 29. маја 2017. године.

Подносиоци су се у представци притуживали на повреду права на правично суђење из члана 6. став 1. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), зато што су у кривичном поступку осуђени на основу признања која су наводно била изнуђена полицијском бруталношћу, као и зато што је поступак пред Уставним судом по њиховој уставној жалби прекомерно трајао. Такође, четврти подносилац се притуживао на повреду забране мучења из члана 3. Конвенције, због злостављања од стране полиције и одсуства делотворне истраге по том питању.

ОДЛУКА СУДА

•          члан 3. Конвенције

Суд је одбио приговор Владе да су притужбе четвртог подносиоца у вези са повредом забране мучења неблаговремене (материјални аспект члана 3. Конвенције) позивајући се на пресуду Злићић против Србије, те их је прогласио допуштеним. Суд је утврдио да је употреба силе била усмерена на понижавање четвртог подносиоца и на његово присиљавање да призна кривично дело, јер Влада није пружила доказе о томе да је физичка сила коју је полиција применила према њему била неопходно потребна, односно јер није пружила објашњење о неслагању повреда које је констатовала полиција 7. новембра 2007. године и оних документованих у лекарским извештајима од 13. новембра 2007. и 22. септембра 2008. године.

У односу на притужбе четвртог подносиоца да није спроведена делотворна истрага у вези са повредама које су му нанели полицијски службеници (процесни аспект члана 3. Конвенције), Суд је утврдио да кривични поступак против подносиоца није адекватан за идентификацију и кажњавање евентуалних починилаца злостављања подносиоца. Суд је истакао да наводе о евентуалном злостављању надлежни органи треба да истраже по службеној дужности. Будући да до до самоиницијативне посебне истраге није дошло, као и да је кривична пријава четвртог подносиоца одбачена без обавештавања подносиоца, Суд је утврдио да није спроведена делотворна истрага.

Сходно наведеном, Суд је утврдио повреду материјалног и процесног аспекта члана 3. Конвенције услед нељудског и понижавајућег понашања према подносиоцу и не спровођења делотворне истраге с тим у вези.

  • члан 6. став 1. Конвенције

Иако је Влада тврдила да је кривични поступак против подносилаца био правичан, будући да признања првог и четвртог подносиоца нису представљала ни једини нити кључни доказ на којем су засноване пресуде, Суд је одбио ове тврдње, наводећи да би њихово прихватање било у супротности са добро установљеном праксом Суда (Хајнал против Србије и Станимировић против Србије).

У односу на притужбе подносилаца да је поступак пред Уставним судом трајао неразумно дуго, Суд је утврдио да је предмет био делимично сложен, али да подносиоци нису допринели укупној дужини трајања поступка. Суд је оценио да је трајање поступка од 4 године и 9 месеци прекомерно, с позивањем на предмет Миловановић против Србије.

С обзиром на изнето, Суд је утврдио да је дошло до повреде права на правично суђење у кривичном поступку који је против подносилаца вођен и права на суђење у разумном року пред Уставним судом.

ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)

Суд је обавезао Републику Србију да на име накнаде нематеријалне штете првом, другом и трећем подносиоцу исплати износ од по 3.500,00 евра, а четвртом подносиоцу износ од 8.500,00 евра, те да на име трошкова и издатака првом и другом подносиоцу исплати износ од по 4.665,00 евра, трећем подносиоцу износ од 10.505,00 евра и четвртом подносиоцу износ од 6.985,00 евра.

Референце
Одлуке донете на домаћем нивоу које су повод обраћању ЕСЉП
пресуда Вишег суда у Новом Саду К. 68/11 од 11. новембра 2011. године
пресуда Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 539/12 од 4. јуна 2012. године
одлука Уставног суда Уж-6602/2012 од 23. марта 2017. године
Надзор
Појединачне мере (статус плаћања)
Накнада нематеријалне штете (У току)
Накнада трошкова пред Судом (У току)
Опште мере
(У току)
Акциони план/извештај
Одлуке комитета министара
Завршна резолуција