Skip to main content

Миодраг Мирковски и други

Земља
Србија
Ниво важности
3
Језик
Српски
Веће које је судило
Одбор (3)
Датум пресуде
Датум представке
Кључне речи
(Чл. 6) Право на правично суђење (N/A)
(Чл. 35-3-а) Очигледно неоснована представка (N/A)
Бројеви представки
84712/17
Приказ пресуде/одлуке

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 3. децембра 2024. године донео, а 16. јануара 2025. објавио одлуку у предмету Миодраг Мирковски и други против Србије, број 84712/17.

Одлуку је донео трочлани Одбор.

Предмет се односи на наводну неуједначену праксу домаћих судова по питању накнаде штете због мање исплаћене зараде по основу сменског рада, као и на наводну произвољност и недостатак образложења домаћих одлука с тим у вези.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Подносиоци су у периоду од 2008. до 2011. године били запослени у ПД „Термоелектрана и копови Костолац, д.о.о. Костолац“ (сада ЕПС - огранак „Термоелектрана и копови Костолац“), за које време им није плаћен рад у сменама, те су против поменутог предузећа поднели тужбу Основном суду у Пожаревцу.

Основни суд у Пожаревцу је 17. марта 2014. године, пресудом П1. 378/11, одбио у целости тужбени захтев подносилаца. Апелациони суд у Крагујевцу је пресудом Гж1. 2122/14 од 28. априла 2015. године одбио као неосноване жалбе подносилаца и потврдио првостепену пресуду Основног суда у Пожаревцу. Ова пресуда је подносиоцима уручена 8. маја 2015. године.

Пресуде судова су се заснивале на становишту да је зарада подносилаца већ укључивала повећање за рад у сменама, те су се позивале на релевантне прописе у том погледу.

Незадовољни исходом поступка пред редовним судовима, подносиоци су 18. маја 2015. године поднели Уставном суду уставну жалбу, притужујући се на неправилну примену закона и арбитрерност одлука домаћих судова. Уставну жалбу су допунили 8. септембра 2015., прилажући пресуду Апелационог суда у Београду од 19. августа 2015. године којом је потврђена првостепена пресуда у корист других запослених у истом предузећу, где им је досуђена накнада за рад у сменама. На исту пресуду су се позвали и у још једној допуни коју су поднели 19. децембра 2016. године, притужујући се да је пракса домаћих судова неуједначена.

Уставни суд је одбацио уставну жалбу подносилаца и позвао се на своју ранију одлуку од 20. октобра 2016. коју је донео у вези са истим питањем. Уставни суд је истакао да су пресуде усвојене у вези са истим чињеничним и правним стањем, са истим образложењем као пресуде на које су се подносиоци жалили, биле детаљно и јасно образложене и засноване на уставно прихватљивом и непроизвољном тумачењу релевантног закона. Такође, Уставни суд је притужбе подносилаца у вези са повредом права на једнаку заштиту права одбацио као неблаговремене, будући да је од уручења пресуде Апелационог суда у Београду подносиоцима (8. мај 2015. године) до њиховог позивања на неуједначену судску праксу у допуни уставне жалбе (8. септембар 2015. године) прошло више од 30 дана, који рок је прописан Законом о Уставном суду за подношење уставне жалбе.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИЛАЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подносиоци су представку Суду поднели 6. децембра 2017. године.

У представци су се притуживали на повреду права на правично суђење из члана 6. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), тврдећи да је пракса домаћих судова неуједначена и да су пресуде биле произвољне и без образложења.

ОДЛУКА СУДА

Суд је у погледу притужби подносилаца на наводну неуједначену праксу домаћих судова утврдио да подносиоци у својој уставној жалби од 18. маја 2015. године, која је поднета у законом прописаном року, нису ни изричито ни суштински те притужбе изнели. Прво истицање наведених притужби било је у допуни уставне жалбе 8. септембра 2015. године, по протеку рока од 30 дана који је прописан Законом о Уставном суду. Стога, Суд је ове притужбе подносилаца одбацио на основу члана 35. ст. 1. и 4. Конвенције, због неисцрпљивања домаћих правних средстава.

У односу на притужбе подносилаца на наводну произвољност и недостатак образложења домаћих одлука, Суд је истакао да његова улога није да делује као суд четвртог степена и да ће доводити у питање пресуде националних судова само ако се њихови закључци могу сматрати произвољним или очигледно неразумним. Будући да су подносиоци, с једне стране, имали могућност да своје аргументе изнесу пред домаће судове, а да су се судови, са друге стране, укључујући и Уставни суд, тим аргументима бавили у својим одлукама које су биле ваљано образложене и непроизвољне, Суд је закључио да су притужбе подносилаца очигледно неосноване, те их је као неприхватљиве у смислу члана 35. став 3(а) и члана 35. став 4. Конвенције.

Референце
Одлуке донете на домаћем нивоу које су повод обраћању ЕСЉП
пресудa Основног суда у Пожаревцу П1. 378/11од 17. марта 2014. године
пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 2122/14 од 28. априла 2015.
Надзор
Појединачне мере (статус плаћања)
Опште мере
Акциони план/извештај
Одлуке комитета министара
Завршна резолуција