СИМИЋ
Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 3. децембра 2024. донео, а 14. јануара 2025. године објавио пресуду у предмету Симић против Србије, број 9172/21.
Пресуду је донео трочлани Одбор.
|
Предмет се односи на надзор и снимање телефонских разговора подносиоца за потребе кривичне истраге, на основу наредби истражног судије. Суд је проценио да није задовољен принцип пропорционалности између сврхе мере надзора која је примењена и права подносиоца на приватни живот, будући да наредба којом је надзор одређен није садржала образложење којим би се приказала неопходност и оправданост ове мере у конректном случају. Суд је утврдио повреду члана 8. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција). |
ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА
Истражни судија Вишег суда у Зрењанину је 12. марта 2010. године донео наредбу којом је одредио надзор и снимање телефонских и других разговора и комуникација другим техничким средствима против више лица против којих је пред тим судом вођен истражни поступак. Ова наредба је више пута проширивана, допуњавана, делимично укидана и исправљана. На подносиоца су се односиле три наредбе. Проширења наредби позивала су се на предлог јавног тужиоца за примену ове мере и укључивала су законску формулацију да се „на други начин не могу прикупити докази за кривично гоњење или би њихово прикупљање било знатно отежано“.
Бранилац подносиоца је током главног претреса предложио да суд донесе решење о издвајању транскрипата телефонских разговора који су сачињени на основу спорних наредби, али је Виши суд у Зрењанину тај предлог одбио, те је 18. јула 2018. године, након спроведеног доказног поступка донео пресуду којом је подносиоца оглсио кривим и осудио га на казну затвора.
Исти захтев, измењен само сходно процесним разликама, истицан је у оквиру другостепеног поступка (пред Апелационим судом у Новом Саду, пресуда Кж1. 1094/18 од 11. децембра 2018. године), али и у поступку по захтеву за заштиту законитости (пред Врховним касационим судом, пресуда Кзз. 316/2019 од 17. априла 2019. године), али оба пута без успеха.
Подносилац је 13. фебруара 2019. године поднео Уставном суду уставну жалбу против првостепене и другостепене пресуде, допуњену 24. јула 2019, тврдећи да су наредбе за надзор над његовим телефонским разговорима биле незаконите и да је овом мером нарушено његово право на тајност преписке и других средстава комуникације.
Уставни суд је 26. маја 2020. године донео решење Уж. 1445/2019 којим је уставну жалбу одбацио.
ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ
Подносилац је поднео представку Суду 25. децембра 2020. године.
У представци је истакао повреду права на поштовање приватног живота из члана 8. Конвенције услед наводне незаконитости и необразложености мера за надзор и снимање телефонских разговора које је наредио истражни судија Вишег суда у Зрењанину.
ОДЛУКА СУДА
Суд је констатовао да су примењене мере - надзор и снимање телефонских разговора подносиоца – очигледно представљале мешање у његово право на приватни живот и приватност преписке.
Суд је даље констатовао да је несумњиво да је примењена мера била прописана законом и да је тежила легитимном циљу.
Међутим, разматрајући пропорционалност спорне мере, Суд је оценио да образложење наредбе о примени спорне мере није било у складу са захтевима члана 8. Конвенције, јер није садржало детаљну процену да ли је употреба тајног надзора била неопходна и оправдана у датим околностима.
Ово из разлога што се образложење првенствено заснивало на констатацији да је исту предложио јавни тужилац, да је истрага већ утврдила постојање „комуникације између подносиоца и других осумњичених и његову умешаност у злочиначку заверу“ и да се „истрага не може спровести другим средствима или би била отежана“, без суштинске анализе зашто истрага није могла бити спроведена коришћењем других средстава или зашто би истрага била отежана применом других средстава у конкретном случају.
Следствено, Суд је утврдио повреду члана 8. Конвенције.
ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)
Суд је оценио да утврђивање повреде права само по себи представља довољно правично задовољење у погледу било какве нематеријалне штете коју је претрпео подносилац, али је обавезао Републику Србију да подносиоцу на име накнаде трошкова исплати износ од 800,00 евра.