Јасмина ПУНДА против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 8. септембра 2026. године донео, а 1. октобра исте године објавио одлуку у предмету Јасмина Пунда против Србије, број 34789/23.

Одлуку је донео трочлани Одбор.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Полицијска управа у Смедереву је 5. октобра 2012. године против подноситељке представке (у даљем тексту: подноситељка), госпође Јасмине Пунде, и још једног лица, поднела кривичну пријаву Основном јавном тужилаштву у Смедереву због кривичног дела недозвољена трговина у саизвршилаштву из члана 243. став 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика.

Против истих лица је Царинарница у Крагујевцу 20. априла 2015. године поднела захтев за покретање прекршајног поступка Прекршајном суду у Смедереву због прекршаја из члана 292. став 1. тачка 1) у вези са чланом 297. Царинског закона Републике Србије.

Основно јавно тужилаштво у Смедереву је решењем Кт. 1503/12 од 18. јула 2013. године одбацило кривичну пријаву Полицијске управе у Смедереву због непостојања основане сумње да су осумњичени извршили пријављено, нити било које друго кривично дело.

Након тога, Прекршајни суд у Смедереву је, у поступку заснованом на истом чињеничном стању, дана 7. маја 2018. године, донео пресуду Пр. бр. 3089/15 којом је подноситељку огласио кривом и изрекао јој новчану казну од 339.500,00 динара за прекршај. Прекршајни апелациони суд у Београду је пресудом Прж. 12731/18 од 30. августа 2018. године потврдио првостепену пресуду.

Подноситељка је против обе пресуде поднела Уставном суду уставну жалбу тврдећи да јој је повређено право на правично суђење, право на одбрану и право да износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као и сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране, право на правну сигурност и право на једнаку заштиту права.

Уставни суд је уставну жалбу подноситељке одбацио као очигледно неосновану решењем Уж-12678/2018 од 8. марта 2023. године.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИТЕЉКЕ И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подноситељка је поднела представку Суду 12. септембра 2023. године.

У представци се притуживала на повреду права из члана 4. Протокола број 7 уз Конвенцију, јер је пре прекршајног поступка у ком је оглашена одговорном и новчано кажњена, вођен кривични поступак у истој ствари који је окончан одбацивањем кривичне пријаве.

ОДЛУКА СУДА

Суд је, пре свега, подсетио да члан 4. Протокола број 7 уз Конвенцију има за циљ забрану да се о истој ствари суди два пута.

Такође је Суд подсетио да је у својој пракси доследно заузимао став да обустава кривичног поступка од стране тужиоца не представља ни осуђујућу нити ослобађајућу пресуду, те да се у таквим околностима члан 4. Протокола број 7 не примењује, осим уколико је тужилац истовремено изрекао меру кажњавајућег и одвраћајућег карактера (Mihalache против Румуније, [ВВ], број 54012/10, од 8. јула 2019. године).

У конкретном случају, Суд је оценио да јавни тужилац одбацивањем кривичне пријаве није утврдио кривичну одговорност подноситељке. Наиме, без обзира на чињеницу да је истражни судија предузео одређене истражне радње на захтев јавног тужиоца, то није значило да је суд ослободио подноситељку кривице у кривичном поступку, већ се радило о специфичности домаћег кривичног који је важио у то време, а који више није на снази. Дакле, у кривичном поступку против подноситељке одлуку је донео јавни тужилац, а не истражни судија, и, за разлику од горе цитираног предмета Mihalache против Румуније, јавни тужилац подноситељки није изрекао никакву санкцију.

Следом изнетог, Суд је закључио да је одлука јавног тужиоца представљала пуку обуставу поступка и да се одредба члана 4. Протокола број 7 уз Конвенцију не примењује на овај конкретан случај, те да је представка подноситељке rationae materiae неспојива са одредбама Конвенције и протоколима уз њу. Стога ју је одбацио као недопуштену у складу са одредбама члана 35. ст. 3. (а) и 4. Конвенције.