Atila Husar protiv Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 26. aprila 2022. godine doneo, a 19. maja 2022. objavio odluku tročlanog sudijskog Odbora u predmetu Husar protiv Srbije.

Podnosilac se prituživao na povredu člana 5. stav 1. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) zbog nezakonitog i proizvoljno određenog pritvora, kao i na povredu člana 5. stav 5. Konvencije s obzirom da nije imao utuživo pravo na naknadu u vezi sa neosnovanim lišenjem slobode.

OKOLNOSTI SLUČAJA

Podnosilac je lišen slobode 1. juna 2011. godine zbog postojanja osnovane sumnje da je dvema osobama omogućio nedozvoljeni prelazak državne granice. Pritvor mu je određen 2. juna 2011. godine rešenjem Osnovnog suda u Subotici u trajanju do osam dana, zbog postojanja osobitih okolnosti koje su ukazivale da će ponoviti krivično delo, a imajući u vidu da je ranije bio osuđivan. Dana 3. juna 2011. godine, krivično vanpretresno veće istog suda je odbacilo naknadnu žalbu podnosioca, da bi potom, 9. juna 2011. godine, on bio pušten iz pritvora.

Podnosilac je, preko punomoćnika, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Subotici o određivanju pritvora. Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je osporenim rešenjem podnosiocu povređeno pravo na slobodu i bezbednost, kao i pravo na pretpostavku nevinosti, ali mu nije dosudio nikakvu naknadu za utvrđene povrede prava.

OCENA SUDA

Navodna povreda člana 5. stav 1. Konvencije

Prilikom razmatranja osnovanosti pritužbi, Sud je, pre svega, konstatovao da je Ustavni sud izričito utvrdio da je rešenjem o određivanju pritvora od 2. juna 2011. godine podnosiocu povređeno pravo na slobodu zajemčeno odredbom člana 5. stav 1. Konvencije.

Sud je dalje konstatovao da, iako Ustavni sud svojom odlukom nije podnosiocu zbog utvrđene povrede prava dodelio naknadu štete, ta odluka je bila osnov da podnosilac u više postupaka istu traži (tada važeći Zakonik o krivičnom postupku je u čl. 557. i 560. propisivao odštetni zahtev pred građanskim sudovima u vezi sa nezakonitim lišenjem slobode, a opšta pravila obligacionog prava propisuju tužbu za naknadu štete zbog povrede slobode i drugih prava ličnosti; tada važeći Zakon o Ustavnom sudu je u čl. 89. i 90. propisivao mogućnost traženja naknade od Komisije za naknadu štete po odluci Ustavnog suda kojom je utvrđena povreda ljudskih prava, a potom i od nadležnog građanskog suda u slučaju da Komisija ne donese odluku u roku od trideset dana ili donese odbijajuću odluku).

Konačno, Sud je konstatovao da podnosilac nije na domaćem nivou pokušao da dobije novčano obeštećenje zbog već utvrđene povrede prava, već se obratio predstavkom Sudu.

Na osnovu prethodno iznetog, Sud je uvažio prigovor Vlade i konstatovao da podnosilac više ne može tvrditi da je žrtva povrede prava iz člana 5. stav 1. Konvencije, te je u ovom delu njegovu predstavku odbacio u skladu sa odredbom člana 35. stav 4. Konvencije.

Navodna povreda člana 5. stav 5. Konvencije

Sud je stao na stanovište da je podnosilac propustio da iznese uverljive argumente u vezi sa navodnim nedostatkom delotvornosti dostupnih pravnih lekova na domaćem nivou, a da je upravo putem tih pravnih lekova mogao da dobije naknadu za nezakonito određen pritvor.

Stoga je Sud u ovom delu predstavku podnosioca odbacio kao neprohvatljivu, jer nije iscrpeo pravna sredstva na domaćem nivou, a u skladu sa odredbama člana 35 stav 1. i 4. Konvencije.