Атила Хусар против Србије
Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 26. априла 2022. године донео, а 19. маја 2022. објавио одлуку трочланог судијског Одбора у предмету Хусар против Србије.
Подносилац се притуживао на повреду члана 5. став 1. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) због незаконитог и произвољно одређеног притвора, као и на повреду члана 5. став 5. Конвенције с обзиром да није имао утуживо право на накнаду у вези са неоснованим лишењем слободе.
ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА
Подносилац је лишен слободе 1. јуна 2011. године због постојања основане сумње да је двема особама омогућио недозвољени прелазак државне границе. Притвор му је одређен 2. јуна 2011. године решењем Основног суда у Суботици у трајању до осам дана, због постојања особитих околности које су указивале да ће поновити кривично дело, а имајући у виду да је раније био осуђиван. Дана 3. јуна 2011. године, кривично ванпретресно веће истог суда је одбацило накнадну жалбу подносиоца, да би потом, 9. јуна 2011. године, он био пуштен из притвора.
Подносилац је, преко пуномоћника, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Основног суда у Суботици о одређивању притвора. Уставни суд је уставну жалбу усвојио и утврдио да је оспореним решењем подносиоцу повређено право на слободу и безбедност, као и право на претпоставку невиности, али му није досудио никакву накнаду за утврђене повреде права.
ОЦЕНА СУДА
Наводна повреда члана 5. став 1. Конвенције
Приликом разматрања основаности притужби, Суд је, пре свега, констатовао да је Уставни суд изричито утврдио да је решењем о одређивању притвора од 2. јуна 2011. године подносиоцу повређено право на слободу зајемчено одредбом члана 5. став 1. Конвенције.
Суд је даље констатовао да, иако Уставни суд својом одлуком није подносиоцу због утврђене повреде права доделио накнаду штете, та одлука је била основ да подносилац у више поступака исту тражи (тада важећи Законик о кривичном поступку је у чл. 557. и 560. прописивао одштетни захтев пред грађанским судовима у вези са незаконитим лишењем слободе, а општа правила облигационог права прописују тужбу за накнаду штете због повреде слободе и других права личности; тада важећи Закон о Уставном суду је у чл. 89. и 90. прописивао могућност тражења накнаде од Комисије за накнаду штете по одлуци Уставног суда којом је утврђена повреда људских права, а потом и од надлежног грађанског суда у случају да Комисија не донесе одлуку у року од тридесет дана или донесе одбијајућу одлуку).
Коначно, Суд је констатовао да подносилац није на домаћем нивоу покушао да добије новчано обештећење због већ утврђене повреде права, већ се обратио представком Суду.
На основу претходно изнетог, Суд је уважио приговор Владе и констатовао да подносилац више не може тврдити да је жртва повреде права из члана 5. став 1. Конвенције, те је у овом делу његову представку одбацио у складу са одредбом члана 35. став 4. Конвенције.
Наводна повреда члана 5. став 5. Конвенције
Суд је стао на становиште да је подносилац пропустио да изнесе уверљиве аргументе у вези са наводним недостатком делотворности доступних правних лекова на домаћем нивоу, а да је управо путем тих правних лекова могао да добије накнаду за незаконито одређен притвор.
Стога је Суд у овом делу представку подносиоца одбацио као непрохватљиву, јер није исцрпео правна средства на домаћем нивоу, а у складу са одредбама члана 35 став 1. и 4. Конвенције.