Stamenković protiv Srbije
Predstavka se odnosi na pritužbu podnosioca predstavke da mu je dva puta suđeno i da je dva puta osuđen za isto delo u vezi sa incidentom od 24. maja 2008. godine, kada je fizički napao M.V. ispred Spomen-kompleksa Kadinjača.
Opštinski organ za prekršaje u Užicu je 14. decembra 2009. godine kaznio podnosioca predstavke zbog narušavanja javnog reda i mira jer je, između ostalog, udario pesnicom M.V. u glavu usled čega je drugopomenuti pao na zemlju. Ta odluka je postala pravosnažna 2. januara 2010. godine. Više javno tužilaštvo u Užicu je optužilo podnosioca predstavke 3. avgusta 2010. godine za krivično delo nanošenje teških telesnih povreda M.V.-u u vezi sa gore navedenim incidentom. Podnosilac predstavke je 23. decembra 2011. godine oglašen krivim i osuđen na godinu i šest meseci zatvora. Apelacioni sud u Kragujevcu je 17. oktobra 2012. potvrdio tu presudu, ali mu je kaznu smanjio na godinu dana zatvora. Podnosilac predstavke je protiv svoje dve osuđujuće presude podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu, koja je odbačena rešenjem od 16. decembra 2014. godine kao očigledno neosnovana.
Podnosilac predstavke se pozvao na član 4. stav 1. Protokola broj 7 uz Konvenciju.
Sud napominje da su relevantni kriterijumi za primenljivost načela ne bis in idem navedeni u predmetu Sergey Zolotukhin protiv Rusije i A. i B. protiv Norveška.
Prema članu 4. Protokola broj 7 uz Konvenciju, Sud mora da utvrdi da li su ova dva postupka bila krivična po prirodi, da li su se odnosili na iste činjenice (idem) i da li je bilo dupliranja postupka (bis).
Sud nalazi – a stranke to nisu osporile – da su se oba postupka u ovom predmetu odnosila na „krivično” delo u autonomnom značenju člana 4. stav 1. Protokola broj 7. Sud dalje primećuje da su se i prekršajni i krivični postupak odnosili na fizički napad podnosioca predstavke na M.V. (naime, usled udarca pesnicom u glavu zbog čega je drugopomenuti pao) istog datuma, u isto vreme i na istom mestu. Činjenica da je prekršajna prijava sadržala dodatni element, koji je proistekao iz istog kontinuiranog nasilničkog ponašanja podnosioca predstavke, nije dovoljan razlog da se utvrdi da činjenice koje su protiv podnosioca predstavke u dva seta postupaka nisu bile „suštinski iste”. Na kraju, Sud primećuje da je podnosilac predstavke optužen 3. avgusta 2010. godine, sedam meseci nakon što je odluka Prekršajnog suda postala pravosnažna. Stoga se postupak nikada nije vodio paralelno. Imajući u vidu ovaj nedostatak vremenskog preklapanja i uglavnom nezavisno prikupljanje i procenu dokaza i izricanje sankcija, Sud nije mogao da utvrdi da je postojala dovoljno bliska veza u pogledu suštine i vremena između prekršaja i krivičnog postupka u ovom predmetu da bi bili kompatibilni sa bis kriterijumom iz člana 4. stav 1. Protokola broj 7. U skladu s tim, došlo je do povrede člana 4. stav 1. Protokola br. 7. uz Konvenciju.