Стаменковић против Србије

Представка се односи на притужбу подносиоца представке да му је два пута суђено и да је два пута осуђен за исто дело у вези са инцидентом од 24. маја 2008. године, када је физички напао М.В. испред Спомен-комплекса Кадињача.

Општински орган за прекршаје у Ужицу је 14. децембра 2009. године казнио подносиоца представке због нарушавања јавног реда и мира јер је, између осталог, ударио песницом М.В. у главу услед чега је другопоменути пао на земљу. Та одлука је постала правоснажна 2. јануара 2010. године. Више јавно тужилаштво у Ужицу је оптужило подносиоца представке 3. августа 2010. године за кривично дело наношење тешких телесних повреда М.В.-у у вези са горе наведеним инцидентом. Подносилац представке је 23. децембра 2011. године оглашен кривим и осуђен на годину и шест месеци затвора. Апелациони суд у Крагујевцу је 17. октобра 2012. потврдио ту пресуду, али му је казну смањио на годину дана затвора. Подносилац представке је против своје две осуђујуће пресуде поднео Уставном суду уставну жалбу, која је одбачена решењем од 16. децембра 2014. године као очигледно неоснована.

Подносилац представке се позвао на члан 4. став 1. Протокола број 7 уз Конвенцију.

Суд напомиње да су релевантни критеријуми за применљивост начела не бис ин идем наведени у предмету Сергеy Золотукхин против Русије и А. и Б. против Норвешка.

Према члану 4. Протокола број 7 уз Конвенцију, Суд мора да утврди да ли су ова два поступка била кривична по природи, да ли су се односили на исте чињенице (идем) и да ли је било дуплирања поступка (бис).

Суд налази – а странке то нису оспориле – да су се оба поступка у овом предмету односила на „кривично” дело у аутономном значењу члана 4. став 1. Протокола број 7. Суд даље примећује да су се и прекршајни и кривични поступак односили на физички напад подносиоца представке на М.В. (наиме, услед ударца песницом у главу због чега је другопоменути пао) истог датума, у исто време и на истом месту. Чињеница да је прекршајна пријава садржала додатни елемент, који је проистекао из истог континуираног насилничког понашања подносиоца представке, није довољан разлог да се утврди да чињенице које су против подносиоца представке у два сета поступака нису биле „суштински исте”. На крају, Суд примећује да је подносилац представке оптужен 3. августа 2010. године, седам месеци након што је одлука Прекршајног суда постала правоснажна. Стога се поступак никада није водио паралелно. Имајући у виду овај недостатак временског преклапања и углавном независно прикупљање и процену доказа и изрицање санкција, Суд није могао да утврди да је постојала довољно блиска веза у погледу суштине и времена између прекршаја и кривичног поступка у овом предмету да би били компатибилни са бис критеријумом из члана 4. став 1. Протокола број 7. У складу с тим, дошло је до повреде члана 4. став 1. Протокола бр. 7. уз Конвенцију.