Stamenković protiv Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 1. marta 2022. godine objavio presudu tročlanog sudijskog odbora u predmetu Stamenković protiv Srbije.

Podnosilac se prituživao na povredu prava iz člana 4. stav 1. Protokola 7 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), da se ne bude suđen ili kažnjen dva puta u istoj stvari. Predstavka je podneta zbog toga što su domaći organi protiv podnosioca vodili dva postupka i izrečena mu je kazna i u prekršajnom i u krivičnom postupku zbog istog incidenta.

OKOLNOSTI SLUČAJA

Podnosilac tvrdi da je protiv njega vođen prekršajni, a potom i krivični postupak za isto delo koje je učinjeno u maju 2008. godine na Kadinjači, kada je fizički napao M.V., čuvara Memorijalnog kompleksa. Opštinski organ za prekršaje u Užicu je rešenjem od 14. decembra 2009. godine novčano kaznio podnosioca zbog kršenja javnog reda i mira, između ostalog, i zbog udaranja u glavu M.V. usled čega je ovaj pao na zemlju. Pomenuta odluka organa za prekršaje postala je pravosnažna 2. januara 2010. godine.

Takođe, Više javno tužilaštvo u Užicu je podiglo optužnicu protiv podnosioca za krivično delo teška telesna povreda usled fizičkog napada na M.V. u maju 2008. godine na Kadinjači. Podnosilac je pravosnažno oglašen krivim i osuđen na kaznu zatvora od jedne godine. Nakon pravosnažnog okončanja krivičnog postupka, podnosilac je podneo ustavnu žalbu pritužujući se zbog dve osuđujuće odluke u pogledu istog životnog  događaja. Ustavni sud je rešenjem od 16. decembra 2014. godine odbacio ustavnu žalbu, jer je zauzeo stav da ne postoji identitet kaznenih dela zbog kojih je podnosilac oglašen odgovornim, odnosno krivim u prekršajnom i krivičnom postupku.

OSNOVANOST PRITUŽBI U POGLEDU POVREDE PRAVA IZ KONVENCIJE

Prilikom razmatranja pritužbi podnosioca u pogledu člana 4. Protokola 7. uz Konvenciju, Sud je najpre podsetio na kriterijume u pogledu primene načena ne bis in idem, postavljene u predmetima Sergey Zolotukhin protiv Rusije, broj 14939/03 i A. i B. protiv Norveške, broj 24130/11.

Sud je dalje konstatovao da, u smislu člana 4. Protokola 7. uz Konvenciju, mora da utvrdi da li su dva postupka bila krivična po svojoj prirodi, da li su se odnosila na iste činjenice, kao i da li je bilo dupliranja postupaka.

Uzimajući u obzir okolnosti datog slučaja, Sud je utvrdio da se i prekršajni i krivični postupak odnose na isti fizički napad podnosioca na M.V, odnosno na isti incident kojom prilikom je M.V. pao na zemlju i zadobio telesne povrede. Sud je našao da sama okolnost što je u zahtevu za pokretanje prekršajnog postupka naveden dodatni element koji se tiče produženog nasilnog ponašanja podnosioca tokom predmetnog događaja, ne čini dovoljan razlog da se utvrdi da činjenice iz ova dva postupka nisu iste. Tačnije, Sud je utvrdio da su činjenice iz prekršajnog i krivičnog postupka iste u svojoj suštini.

Konačno, Sud je primetio da je protiv podnosioca podignuta optužnica sedam meseci nakon što je prekršajni postupak pravosnažno okončan, da ne postoji vremensko preklapanje prekršajnog i krivičnog postupka, kao i da je postojalo odvojeno prikupljanje i ocena dokaza, kao i izricanje sankcija. Sledstveno, Sud je utvrdio da ne postoji dovoljno bliska veza u pogledu suštine i vremena između prekršajnog i krivičnog postupka u smislu kriterijuma bis (duplirnje postupaka) iz člana 4. stav 1. Protokola 7. uz Konvenciju.

PRIMENA ČLANA 41. KONVENCIJE

Budući da podnosilac nije podneo zahtev za pravičnu naknadu u smislu člana 41. Konvencije, Sud nije obavezao Republiku Srbiju da podnosiocu dodeli bilo koji iznos na ime pravičnog zadovoljenja.