Стаменковић против Србије
Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 1. марта 2022. године објавио пресуду трочланог судијског одбора у предмету Стаменковић против Србије.
Подносилац се притуживао на повреду права из члана 4. став 1. Протокола 7 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), да се не буде суђен или кажњен два пута у истој ствари. Представка је поднета због тога што су домаћи органи против подносиоца водили два поступка и изречена му је казна и у прекршајном и у кривичном поступку због истог инцидента.
ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА
Подносилац тврди да је против њега вођен прекршајни, а потом и кривични поступак за исто дело које је учињено у мају 2008. године на Кадињачи, када је физички напао М.В., чувара Меморијалног комплекса. Општински орган за прекршаје у Ужицу је решењем од 14. децембра 2009. године новчано казнио подносиоца због кршења јавног реда и мира, између осталог, и због ударања у главу М.В. услед чега је овај пао на земљу. Поменута одлука органа за прекршаје постала је правоснажна 2. јануара 2010. године.
Такође, Више јавно тужилаштво у Ужицу је подигло оптужницу против подносиоца за кривично дело тешка телесна повреда услед физичког напада на М.В. у мају 2008. године на Кадињачи. Подносилац је правоснажно оглашен кривим и осуђен на казну затвора од једне године. Након правоснажног окончања кривичног поступка, подносилац је поднео уставну жалбу притужујући се због две осуђујуће одлуке у погледу истог животног догађаја. Уставни суд је решењем од 16. децембра 2014. године одбацио уставну жалбу, јер је заузео став да не постоји идентитет казнених дела због којих је подносилац оглашен одговорним, односно кривим у прекршајном и кривичном поступку.
ОСНОВАНОСТ ПРИТУЖБИ У ПОГЛЕДУ ПОВРЕДЕ ПРАВА ИЗ КОНВЕНЦИЈЕ
Приликом разматрања притужби подносиоца у погледу члана 4. Протокола 7. уз Конвенцију, Суд је најпре подсетио на критеријуме у погледу примене начена ne bis in idem, постављене у предметима Sergey Zolotukhin против Русије, број 14939/03 и A. и B. против Норвешке, број 24130/11.
Суд је даље констатовао да, у смислу члана 4. Протокола 7. уз Конвенцију, мора да утврди да ли су два поступка била кривична по својој природи, да ли су се односила на исте чињенице, као и да ли је било дуплирања поступака.
Узимајући у обзир околности датог случаја, Суд је утврдио да се и прекршајни и кривични поступак односе на исти физички напад подносиоца на М.В, односно на исти инцидент којом приликом је М.В. пао на земљу и задобио телесне повреде. Суд је нашао да сама околност што је у захтеву за покретање прекршајног поступка наведен додатни елемент који се тиче продуженог насилног понашања подносиоца током предметног догађаја, не чини довољан разлог да се утврди да чињенице из ова два поступка нису исте. Тачније, Суд је утврдио да су чињенице из прекршајног и кривичног поступка исте у својој суштини.
Коначно, Суд је приметио да је против подносиоца подигнута оптужница седам месеци након што је прекршајни поступак правоснажно окончан, да не постоји временско преклапање прекршајног и кривичног поступка, као и да је постојало одвојено прикупљање и оцена доказа, као и изрицање санкција. Следствено, Суд је утврдио да не постоји довољно блиска веза у погледу суштине и времена између прекршајног и кривичног поступка у смислу критеријума bis (дуплирње поступака) из члана 4. став 1. Протокола 7. уз Конвенцију.
ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ
Будући да подносилац није поднео захтев за правичну накнаду у смислу члана 41. Конвенције, Суд није обавезао Републику Србију да подносиоцу додели било који износ на име правичног задовољења.