Đurić protiv Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 16. januara 2024. doneo, a 6. februara 2024. godine objavio  presudu u predmetu Đurić protiv Srbije, broj 24989/17, kojom je utvrdio povredu prava iz člana 6. stav 1. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija).

Presudu je jednoglasno donelo Veće od 7 sudija.

PRITUŽBE PODNOSIOCA I POSTUPAK PRED SUDOM

Podnosilac predstavke (u daljem tekstu: podnosilac), gospodin Milan Đurić, prituživao se da pred domaćim organima nije mogao da ostvari pravo na primanja po osnovu invaliditeta. Naime, podnosilac je tvrdio da je sa 13 godina (14. aprila 1996. godine) pretrpeo teške telesne povrede usled aktivacije eksplozivne naprave koja je zaostala nakon prethodnog oružanog sukoba. Usled navedenog, podnosilac je izgubio levo oko i tri prsta leve ruke, te zadobio teško oštećenje desnog oka, nakon čega se više godina lečio od zadobijenih povreda u zemlji i inostranstvu i školovanje nastavio u specijalizovanoj srednjoj školi za slabovidu decu.

Podnosilac je naknadno zahtevao da mu se prizna status civilnog invalida rata kao i pravo na sa tim u vezi povezanim primanjima, koji su nacionalni organi uprave odnosno sudovi odbijali povizajući se da nema pismenih dokaza iz perioda kada se predmetni događaj dogodio imajući u vidu da su policijski izveštaj sa uviđaja, kao i dve preostale detonaticijske kapisle uništeni prilikom NATO intervencije 1999. godine. Podnosilac se prituživao i na neodržavanje usmene rasprave u postupku pred Upravnim sudom.

Predstavka je podneta Sudu 23. marta 2017. godine.

Predmet je Republici Srbiji komuniciran kao slučaj od uticaja (impact case).

ODLUKA SUDA

Sud je najpre ispitao dopuštenost iznetih pritužbi, i ustanovio da su pritužbe u pogledu člana 6. stav 1 Konvencije dopuštene.

U kontekstu razmatranja osnovanosti, Sud je primetio da je čak i Vrhovni sud u svojoj odluci primetio nedostatak fleksibilnosti zakonske odredbe člana 12. tada važećeg Zakona o pravima civilnih invalida rata koja je propisivala da se činjenica da je lice zaista pretrpelo povrede pod uslovima propisanim članom 2. utvrđuje isključivo izvođenjem pismenih dokaza iz vremena kada je povreda pretrpljena.

Sud je takođe primetio i da se činjenica da zahtev za priznavanje statusa civilnog invalida rata nije podnet neposredno nakon nesreće, već oko 10 godina kasnije ne može pripisati ni podnosiocu niti njegovom zastupniku, imajući u vidu da je usled nesreće kod podnosioca nastao akutan zdravstveni problem koji je bio prioritet u odnosu na pravno zadovoljenje.

Sud je zaključio da je podnosilac bio suočen kako sa pravnom, tako i sa faktičkom nemogućnošću da se njegov zahtev propisno ispita, posebno imajući u vidu da policijska izjava od 21. marta 2006. takođe nije smatrana procesno dopuštenom, jer datira iz 2006. godine, a ne iz vremena kada je podnosilac pretrpeo povrede. Sud je ocenio i da bi, usled specifičnosti okolnosti koje se odnose na konktekst zahteva povezanim sa socijalnim osiguranjem, bilo korisno da je domaći sud u okviru usmene rasprave i u prisustvu podnosioca ili njegovog zastupnika, saslušao penzionisanog policijskog službenika koji se navodi u policijskoj izjavi iz 2006. godine, kako bi možda pružio relevantne detalje.

Sledom iznetog, Sud je ocenio da podnosilac nije imao efektivno pravo na pravično suđenje, jer mu nije bila pružena razumna prilika da iznese svoj slučaj i na usmenoj raspravi, pod uslovima koji ga ne bi stavili u suštinski nepovoljniji položaj.

Podnosilac se pritužuvao i na povredu člana 14. Konvencije kao i člana 1. Protokola broj 1, ali je Sud smatrao da je ispitao glavna pravna pitanja postavljena u predmetnoj predstavci, te da nema potrebe da donese posebnu odluku o dopuštenosti i osnovanosti pritužbi podnesenih na osnovu pomenutih članova.

PRAVIČNO ZADOVOLJENJE (član 41. Konvencije)

Sud je obavezao Republiku Srbiju da podnosiocu isplati iznos od 3.000,00 evra na ime nakande nematerijalne štete i iznos od 3.000,00 evra na ime troškova i izdataka, u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, u roku od tri meseca od pravosnažnosti presude. 

Sud je konstatovao da podnosilac nije dokazao postojanje uzročne veze između utvrđene procesne povrede i navodne materijalne štete, te je stoga taj  zahtev odbacio u celini.