Ђурић против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 16. јануара 2024. донео, а 6. фебруара 2024. године објавио  пресуду у предмету Ђурић против Србије, број 24989/17, којом је утврдио повреду права из члана 6. став 1. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција).

Пресуду је једногласно донело Веће од 7 судија.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подносилац представке (у даљем тексту: подносилац), господин Милан Ђурић, притуживао се да пред домаћим органима није могао да оствари право на примања по основу инвалидитета. Наиме, подносилац је тврдио да је са 13 година (14. априла 1996. године) претрпео тешке телесне повреде услед активације експлозивне направе која је заостала након претходног оружаног сукоба. Услед наведеног, подносилац је изгубио лево око и три прста леве руке, те задобио тешко оштећење десног ока, након чега се више година лечио од задобијених повреда у земљи и иностранству и школовање наставио у специјализованој средњој школи за слабовиду децу.

Подносилац је накнадно захтевао да му се призна статус цивилног инвалида рата као и право на са тим у вези повезаним примањима, који су национални органи управе односно судови одбијали повизајући се да нема писмених доказа из периода када се предметни догађај догодио имајући у виду да су полицијски извештај са увиђаја, као и две преостале детонатицијске каписле уништени приликом НАТО интервенције 1999. године. Подносилац се притуживао и на неодржавање усмене расправе у поступку пред Управним судом.

Представка је поднета Суду 23. марта 2017. године.

Предмет је Републици Србији комунициран као случај од утицаја (impact case).

ОДЛУКА СУДА

Суд је најпре испитао допуштеност изнетих притужби, и установио да су притужбе у погледу члана 6. став 1 Конвенције допуштене.

У контексту разматрања основаности, Суд је приметио да је чак и Врховни суд у својој одлуци приметио недостатак флексибилности законске одредбе члана 12. тада важећег Закона о правима цивилних инвалида рата која је прописивала да се чињеница да је лице заиста претрпело повреде под условима прописаним чланом 2. утврђује искључиво извођењем писмених доказа из времена када је повреда претрпљена.

Суд је такође приметио и да се чињеница да захтев за признавање статуса цивилног инвалида рата није поднет непосредно након несреће, већ око 10 година касније не може приписати ни подносиоцу нити његовом заступнику, имајући у виду да је услед несреће код подносиоца настао акутан здравствени проблем који је био приоритет у односу на правно задовољење.

Суд је закључио да је подносилац био суочен како са правном, тако и са фактичком немогућношћу да се његов захтев прописно испита, посебно имајући у виду да полицијска изјава од 21. марта 2006. такође није сматрана процесно допуштеном, јер датира из 2006. године, а не из времена када је подносилац претрпео повреде. Суд је оценио и да би, услед специфичности околности које се односе на конктекст захтева повезаним са социјалним осигурањем, било корисно да je домаћи суд у оквиру усмене расправе и у присуству подносиоца или његовог заступника, саслушаo пензионисаног полицијског службеника који се наводи у полицијској изјави из 2006. године, како би можда пружио релевантне детаље.

Следом изнетог, Суд је оценио да подносилац није имао ефективно право на правично суђење, јер му није била пружена разумна прилика да изнесе свој случај и на усменој расправи, под условима који га не би ставили у суштински неповољнији положај.

Подносилац се притужувао и на повреду члана 14. Конвенције као и члана 1. Протокола број 1, али је Суд сматрао да је испитао главна правна питања постављена у предметној представци, те да нема потребе да донесе посебну одлуку о допуштености и основаности притужби поднесених на основу поменутих чланова.

ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)

Суд је обавезао Републику Србију да подносиоцу исплати износ од 3.000,00 евра на име наканде нематеријалне штете и износ од 3.000,00 евра на име трошкова и издатака, у динарској противвредности на дан исплате, у року од три месеца од правоснажности пресуде. 

Суд је констатовао да подносилац није доказао постојање узрочне везе између утврђене процесне повреде и наводне материјалне штете, те је стога тај  захтев одбацио у целини.