BACKOVIĆ protiv Srbije (broj 2)
Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 11. marta 2025. godine doneo, a 8. aprila iste godine objavio presudu u predmetu Backović protiv Srbije (br. 2), broj 47600/17.
Presudu je donelo sedmočlano Veće.
|
Predmet se odnosi na navodnu povredu prava na slobodu izražavanja usled izricanja novčane kazne podnosiocu kao advokatu zbog nepoštovanja suda u vezi sa izjavama koje je izneo u prigovoru na odluku prvostepenog suda. Sud je potvrdio da je postojalo mešanje u pravo podnosioca, ali je ustanovio da je mešanje bilo zasnovano na zakonu, usmereno na ispunjenje legitimnog cilja očuvanja autoriteta suda i neophodno u demokratskom društvu, te da pravo podnosioca nije bilo povređeno. |
OKOLNOSTI SLUČAJA
Okružni sud u Somboru je 13. oktobra 2008. godine konstatovao da je podnosiocu i još petnaestak lica istekao mandat odbornika Skupštine opštine Sombor.
Ustavni sud je 29. septembra 2011. godine utvrdio da je presuda Okružnog suda u Somboru u suprotnosti sa izbornim pravima podnosioca i drugih lica.
Upravni sud u Novom Sadu je 18. novembra 2011. godine doneo presudu kojom je podnosiocu i još šest lica potvrđen odbornički mandat.
Podnosilac je potom 27. januara 2012. godine, u svoje i u ime još šest lica, kao advokat i zajednički punomoćnik, podneo predlog za izvršenje presude Upravnog suda.
Osnovni sud u Somboru je 21. februara 2012. godine odbio predlog za izvršenje, tvrdeći da presuda Upravnog suda nije izvršna isprava u smislu Zakona o izvršnom postupku.
Podnosilac je na rešenje Osnovnog suda u Somboru uložio prigovor u kome je naveo da taj sud nije primenio, odnosno da je pogrešno primenio relevantne odredbe Zakona o izvršnom postupku. Obrazloženje rešenja je okarakterisao kao „šaltersko“ tumačenje Zakona o izvršnom postupku koje je bez osnova u Ustavu ili zakonima, te da se može zasnivati samo na „predratnim“ iskustvima i praksama suda koje su pogrešne i loše i koje osim na zakonodavnom nivou treba promeniti i „u kadrovskom pogledu“. Podnosilac je u prigovoru izjavio i da ovakvo delovanje suda izaziva „katastrofalne posledice“, a u pogledu sudija izvršnog suda upotrebio je izraze „pravni genijalci“, „pravne gromade“, referišući na njihovu „domišljatost“ u rešavanju slučajeva.
Dana 7. marta 2012. godine, Osnovni sud u Subotici je doneo rešenje kojim je podnosiocu izrekao novčanu kaznu u iznosu od 100.000 dinara zbog nepoštovanja suda.
Po prigovoru podnosioca na rešenje o novčanoj kazni, Osnovni sud u Somboru (sudska jedinica u Apatinu) je 4. septembra 2012. godine iznos kazne smanjio na 50.000 dinara.
Podnosilac je protiv gore pomenutih rešenja izjavio Ustavnom sudu ustavnu žalbu kojom je, pored ostalog, tražio utvrđivanje povrede prava na slobodu izražavanja i na pravično suđenje.
Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu podnosioca, tvrdeći da su relevantni sudovi u predmetu podnosioca pružili jasno, dovoljno i ustavno prihvatljivo obrazloženje za svoje odluke, koje nije bilo proizvoljno niti nerazmotreno.
PRITUŽBE PODNOSIOCA I POSTUPAK PRED SUDOM
Podnosilac je podneo predstavku Sudu 21. juna 2017. godine.
U predstavci se prituživao na povredu slobode izražavanja iz člana 10. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), usled izricanja novčane kazne u pogledu njegovih izjava u sudskom postupku.
ODLUKA SUDA
Sud je ocenio da je izricanje novčane kazne podnosiocu predstavljalo mešanje u njegovo pravo na slobodu izražavanja.
Dalje, Sud je konstatovao da je predmetno mešanje imalo pravni osnov u Ustavu i Zakonu o izvršnom postupku i da je težilo legitimnom cilju čuvanja autoriteta pravosuđa.
Ispitujući da li je predmetno mešanje u pravo podnosioca neophodno u demokratskom društvu, Sud je istakao da komentari podnosioca, kao deo interne komunikacije između podnosioca i suda, nisu bili namenjeni široj javnosti. Međutim, Sud je ustanovio i da se iz prigovora podnosioca jasno vidi da on nije osporavao prvostepenu odluku, već je govorio o neprofesionalizmu i nedostatku znanja i dostojanstva suda i sudije, čime je nesumnjivo nameravao da omalovaži sud.
Sud je utvrdio da je odluka o novčanoj kazni bila predmet efektivnog sudskog preispitivanja, budući da su je potvrdile druge sudije u okviru drugostepenog veća, čije je obrazloženje na kraju prihvatio i Ustavni sud.
Sud je utvrdio da je izrečena novčana kazna bila na donjem minimumu primenjive skale i da nije imala posledice po pravo podnosioca da se bavi svojom profesijom.
Konačno, Sud je zaključio da su razlozi koje su domaći sudovi naveli u prilog svojih odluka bili relevantni i dovoljni da opravdaju mešanje, da novčana kazna nije bila nesrazmerna legitimnom cilju kojem se težilo i da se predmetno mešanje može razumno smatrati neophodnim u demokratskom društvu.
Sledstveno, Sud je utvrdio da nema povrede člana 10. Konvencije.
ZAJEDNIČKO IZDVOJENO MIŠLJENJE SUDIJA HÜSEYNOV I PAVLI
Sudije Hüseynov i Pavli izneli su stav da komentari podnosioca, iako oštro formulisani i ponekad sarkastični, nisu prešli granice dozvoljene kritike jednog advokata koji brani pravne interese svojih klijenata.
U svom mišljenju posebno su se osvrnuli na to da komentari nisu bili namenjeni široj javnosti, na odsustvo isključive namere da se uvredi dotični sudija i na usmerenost kritike na pravnu valjanost presude nižeg suda. Takođe, istakli su da je podnosilac bio i službenik lokalne samouprave koji nije bio u mogućnosti da obavlja svoju funkciju tokom dužeg vremenskog perioda, uprkos presudama Ustavnog suda i suda opšte nadležnosti koje su bile povoljne po njega, što je kod podnosioca izazvalo razumljivu frustraciju.
Shodno navedenom, sudije Hüseynov i Pavli zauzeli su stav da bi nalaz o povredi člana 10. Konvencije bio primereniji u datom slučaju, i konzistentniji sa novijom sudskom praksom Suda o nepoštovanju suda u vezi sa izjavama advokata u formalnim proceduralnim podnescima.