БАЦКОВИЋ против Србије (број 2)
Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 11. марта 2025. године донео, а 8. априла исте године објавио пресуду у предмету Бацковић против Србије (бр. 2), број 47600/17.
Пресуду је донело седмочлано Веће.
|
Предмет се односи на наводну повреду права на слободу изражавања услед изрицања новчане казне подносиоцу као адвокату због непоштовања суда у вези са изјавама које је изнео у приговору на одлуку првостепеног суда. Суд је потврдио да је постојало мешање у право подносиоца, али је установио да је мешање било засновано на закону, усмерено на испуњење легитимног циља очувања ауторитета суда и неопходно у демократском друштву, те да право подносиоца није било повређено. |
ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА
Окружни суд у Сомбору је 13. октобра 2008. године констатовао да је подносиоцу и још петнаестак лица истекао мандат одборника Скупштине општине Сомбор.
Уставни суд је 29. септембра 2011. године утврдио да је пресуда Окружног суда у Сомбору у супротности са изборним правима подносиоца и других лица.
Управни суд у Новом Саду је 18. новембра 2011. године донео пресуду којом је подносиоцу и још шест лица потврђен одборнички мандат.
Подносилац је потом 27. јануара 2012. године, у своје и у име још шест лица, као адвокат и заједнички пуномоћник, поднео предлог за извршење пресуде Управног суда.
Основни суд у Сомбору је 21. фебруара 2012. године одбио предлог за извршење, тврдећи да пресуда Управног суда није извршна исправа у смислу Закона о извршном поступку.
Подносилац је на решење Основног суда у Сомбору уложио приговор у коме је навео да тај суд није применио, односно да је погрешно применио релевантне одредбе Закона о извршном поступку. Образложење решења је окарактерисао као „шалтерско“ тумачење Закона о извршном поступку које је без основа у Уставу или законима, те да се може заснивати само на „предратним“ искуствима и праксама суда које су погрешне и лоше и које осим на законодавном нивоу треба променити и „у кадровском погледу“. Подносилац је у приговору изјавио и да овакво деловање суда изазива „катастрофалне последице“, а у погледу судија извршног суда употребио је изразе „правни генијалци“, „правне громаде“, реферишући на њихову „домишљатост“ у решавању случајева.
Дана 7. марта 2012. године, Основни суд у Суботици је донео решење којим је подносиоцу изрекао новчану казну у износу од 100.000 динара због непоштовања суда.
По приговору подносиоца на решење о новчаној казни, Основни суд у Сомбору (судска јединица у Апатину) је 4. септембра 2012. године износ казне смањио на 50.000 динара.
Подносилац је против горе поменутих решења изјавио Уставном суду уставну жалбу којом је, поред осталог, тражио утврђивање повреде права на слободу изражавања и на правично суђење.
Уставни суд је одбацио уставну жалбу подносиоца, тврдећи да су релевантни судови у предмету подносиоца пружили јасно, довољно и уставно прихватљиво образложење за своје одлуке, које није било произвољно нити неразмотрено.
ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ
Подносилац је поднео представку Суду 21. јуна 2017. године.
У представци се притуживао на повреду слободе изражавања из члана 10. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), услед изрицања новчане казне у погледу његових изјава у судском поступку.
ОДЛУКА СУДА
Суд је оценио да је изрицање новчане казне подносиоцу представљало мешање у његово право на слободу изражавања.
Даље, Суд је констатовао да је предметно мешање имало правни основ у Уставу и Закону о извршном поступку и да је тежило легитимном циљу чувања ауторитета правосуђа.
Испитујући да ли је предметно мешање у право подносиоца неопходно у демократском друштву, Суд је истакао да коментари подносиоца, као део интерне комуникације између подносиоца и суда, нису били намењени широј јавности. Међутим, Суд је установио и да се из приговора подносиоца јасно види да он није оспоравао првостепену одлуку, већ је говорио о непрофесионализму и недостатку знања и достојанства суда и судије, чиме је несумњиво намеравао да омаловажи суд.
Суд је утврдио да је одлука о новчаној казни била предмет ефективног судског преиспитивања, будући да су је потврдиле друге судије у оквиру другостепеног већа, чије је образложење на крају прихватио и Уставни суд.
Суд је утврдио да је изречена новчана казна била на доњем минимуму примењиве скале и да није имала последице по право подносиоца да се бави својом професијом.
Коначно, Суд је закључио да су разлози које су домаћи судови навели у прилог својих одлука били релевантни и довољни да оправдају мешање, да новчана казна није била несразмерна легитимном циљу којем се тежило и да се предметно мешање може разумно сматрати неопходним у демократском друштву.
Следствено, Суд је утврдио да нема повреде члана 10. Конвенције.
ЗАЈЕДНИЧКО ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ СУДИЈА HÜSEYNOV И PAVLI
Судије Hüseynov и Pavli изнели су став да коментари подносиоца, иако оштро формулисани и понекад саркастични, нису прешли границе дозвољене критике једног адвоката који брани правне интересе својих клијената.
У свом мишљењу посебно су се осврнули на то да коментари нису били намењени широј јавности, на одсуство искључиве намере да се увреди дотични судија и на усмереност критике на правну ваљаност пресуде нижег суда. Такође, истакли су да је подносилац био и службеник локалне самоуправе који није био у могућности да обавља своју функцију током дужег временског периода, упркос пресудама Уставног суда и суда опште надлежности које су биле повољне по њега, што је код подносиоца изазвало разумљиву фрустрацију.
Сходно наведеном, судије Hüseynov и Pavli заузели су став да би налаз о повреди члана 10. Конвенције био примеренији у датом случају, и конзистентнији са новијом судском праксом Суда о непоштовању суда у вези са изјавама адвоката у формалним процедуралним поднесцима.