Beljić protiv Srbije i Milinković i dr. protiv Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 23. januara doneo, a 15. februara 2024. objavio odluku u predmetu Čedomir Beljić i Miroljub Milinković i dr. protiv Srbije, br. 3000/16 i 7189/16, kojom je predstavke proglasio nedopuštenim.

Odluku je jednoglasno donelo Veće od 7 sudija.

OKOLNOSTI SLUČAJA

Podnosioci predstavki (u daljem tekstu: podnosioci) meštani su naselja Vreoci, opština Lazarevac, u kojem je izvršeno preseljenje mesnog groblja na drugu lokaciju radi eksploatacije uglja usled potreba javnog interesa da se obezbedi stabilnost snabdevanja električnom energijom.

Naime, rešenjem Vlade Srbije iz 1997. godine utvrđeno je da postoji javni interes za eksproprijaciju određenih parcela u Vreocima, uključujući i parcele na mesnom groblju, radi eksploatacije uglja. Korisnik eksploatacije je bilo preduzeće u državnom vlasništvu „Elektroprivreda Srbije“ (u daljem tekstu: „EPS“) – Rudarski basen Kolubara (u daljem tekstu: „RBK“). Ovo rešenje je Vlada ponovila 2009, a nakon poništaja rešenja od strane Upravnog suda doneto je novo rešenje Vlade 2011. godine. Tokom 2007. godine donete su uredba Vlade (koja se odnosila na ostvarivanje ciljeva Strategije razvoja energetike Republike Srbije u periodu od 2007. do 2012. godine) i Programske osnove za preseljenje naselja Vreoci koje je usvojio EPS. Ustavni sud je odbacio inicijativu za pokretanje postupka ocene ustavnosti i zakonitosti u pogledu Programske osnove za preseljenje naselja Vreoci. Organi gradske opštine Lazarevac su 2009. godine doneli odluku o stavljanju van upotrebe mesnog groblje u kojoj je istaknuto da će se premeštanje grobnih mesta izvršiti organizovano na novoizgrađeno groblje u Lazarevcu. Ustavni sud je i ovu inicijativu za pokretanje postupka ocene ustavnosti i zakonitosti odluke odbacio. U ovom periodu je izvršen i prenos parcela na korisnika eksproprijacije.

Svi podnosioci su se protivli preseljenju grobnih mesta u kojima počivaju njihovi srodnici i izjavili su žalbe na odluke kojim se dozvoljava iskopavanje i preseljenje posmrtnih ostataka, a jedan od njih je podneo i krivičnu prijavu zbog nezakonitog iskopavanje. Svi podneti pravni lekovi su odbijeni.

Podnosioci su nezadovoljni drugostepenim rešenjima pokrenuli upravne sporove pred Upravnim sudom. Upravni sud je tokom 2012. godine održao usmenu raspravu i nakon nje potvrdio drugostepena rešenja. U obrazloženju je navedeno da je izmeštanje grobova izvršeno kako bi se zadovoljio javni interes, koji se ogleda u obezbeđivanju stabilnosti snabdevanja električnom energijom. Podnosioci su se potom obratili Ustavnom sudu prituživajući se na povredu prava na pravično suđenje i na povredu prava iz člana 8. Konvencije i člana 1. Protokola broj 1. Četvrti podnosilac predstavke se prituživao i na neujednačenu praksu Upravnog suda, pošto je, u istom nizu okolnosti, taj sud navodno doneo drugačiju odluku u pogledu njegovog zahteva i zahteva njegovog brata. Ustavni sud je njihove ustavne žalbe odbijao ili odbacivao, u zavisnosti od okolnosti pojedinačnog slučaja.

PRITUŽBE PODNOSILACA I POSTUPAK PRED SUDOM

Podnosioci predstavki su se prituživali: (a) na iskopavanje i premeštanje mesnog groblja, posebno grobova njihovih preminulih srodnika, bez pristanka podnosilaca i navodno bez da su im pružene adekvatne proceduralne zaštitne mere u vezi sa postupcima, i (b) navodnu povredu njihovih prava na imovinu izazvanu preseljenjem. Oni su se pozvali na čl. 6. i 8. Konvencije i član 1. Protokola broj 1. uz Konvenciju. Pored toga, četvrti podnosilac predstavke se prituživao, prema članu 6. Konvencije, na neujednačenu praksu domaćih sudova.

Predstavke su podnete Sudu 4. i 22. januara 2016. godine.

Predmet je Republici Srbiji komuniciran kao slučaj od uticaja (impact case).

ODLUKA SUDA

• član 8. Konvencije

Analizirajući pritužbe u vezi sa povredom prava na poštovanje privatnog i porodičnog života, Sud je ocenio:

a) da činjenice ovog slučaja podpadaju pod delokrug člana 8. Konvencije;

b) da iskopavanje posmrtnih ostataka i preseljenje grobova srodnika podnosilaca predstavlja mešanje u njihova prava prema navedenom članu Konvencije;

v) da je mešanje bilo opravdano, jer je:

• bilo u skladu sa zakonom, tj. utemeljeno je u domaćem pravu (naročito u Zakonu o sahranjivanju i grobljima i u Odluci o stavljanju van upotrebe mesnog groblja u Vreocima). Sud je posebno naglasio da su sve odluke bile predmet naknadne kontrole Upravnog suda koji je imao punu jurisdikciju i koji je u svim predmetima podnosilaca održao javnu raspravu, te razmatrao sve relevantne podneske podnosilaca i dao obrazloženje za svoje odluke koje nisu bile ni proizvoljne, niti nerazumne;
• imalo legitimni cilj – proizvodnju električne energije i odgovor na povećanju potrošnju električne energije, te je kao takvo služilo ekonomskim interesima zemlje u celini;
• bilo neophodno u demokratskom društvu – odgovaralo je „nužnoj društvenoj potrebi“ (eksploatacija rezervi uglja zarad obezbeđivanja neophodne električne energije za domaćinstva), razlozi koje su domaće vlasti navele kako bi isto opravdali su bili „relevantni“ i „dovoljni“ (stabilnost snabdevanja električnom energijom, i dr.) i bilo je srazmerno legitimnom cilju kome se težilo (postojao je niz pratećih mera koje su imale za cilj da ublaže uticaj spornih mera – novoizgrađeno groblje na razumnoj udaljenosti, mogućnost izbora bilo kog drugog groblja po sopstvenom izboru, sve troškove iskopavanja i preseljenja snosio je korisnik eksproprijacije, i dr.).

Shodno iznetom, Sud je pritužbe podnosilaca u vezi sa povredom prava na poštovanje privatnog i porodičnog života odbacio kao očigledno neosnovane.

• član 6. Konvencije

U vezi sa pritužbom četvrtog podnosioca o nejednakoj sudskoj praksi domaćih sudova, Sud nije smatrao neophodnim da ispita prigovor Vlade da je član 6. neprimenljiv, jer je ocenio da je pritužba svakako nedopustiva budući da se u konkretnom slučaju samo jedna odluka Upravnog suda razlikovala od odluke u slučaju ovog podnosioca. Stoga je Sud smatrao da ta odluka nije predstavljala „duboke i dogotrajne razlike“ koje bi bile u suprotnosti sa načelom pravne sigurnosti i odbacio je pritužbu podnosioca kao očigledno neosnovanu.

• član 1. Protokola broj 1. uz Konvenciju

U pogledu navoda podnosilaca da im je povređeno pravo na imovinu, Sud je prihvatio prigovor Vlade da su njihove pritužbe ratione materiae nespojive sa odredbama Konvencije, ocenivši da činjenice slučaja ne spadaju u delokrug člana 1. Protokola broj 1. uz Konvenciju. Naime, sporna grobna mesta nisu predstavljala imovinu podnosilaca, niti su mogla biti predmet pravnog prometa. Podnosioci nisu imali bilo kakva imovinska prava u pogledu pojedinačnih grobnih mesta, nikada nisu koristili bilo kakva vlasnička prava u odnosu na njih, niti su mogli imati legitimna očekivanja da će ostvariti prava na imovinu ili bilo koje drugo potraživanje koje je bilo dovoljno utvrđeno i izvršno. Stoga je Sud ove pritužbe podnosilaca odbacio.