Бељић против Србије и Милинковић и др. против Србије
Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 23. јануара донео, а 15. фебруара 2024. објавио одлуку у предмету Чедомир Бељић и Мирољуб Милинковић и др. против Србије, бр. 3000/16 и 7189/16, којом је представке прогласио недопуштеним.
Одлуку је једногласно донело Веће од 7 судија.
|
Предмет се односи на питање повреде права на правично суђење, на поштовање приватног и породичног живота и на имовину услед ископавања посмртних остатака сродника подносилаца представки, пресељења гробова на друго гробље и недостатка процедуралних заштитних мера у домаћим поступцима. |
ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА
Подносиоци представки (у даљем тексту: подносиоци) мештани су насеља Вреоци, општина Лазаревац, у којем је извршено пресељење месног гробља на другу локацију ради експлоатације угља услед потреба јавног интереса да се обезбеди стабилност снабдевања електричном енергијом.
Наиме, решењем Владе Србије из 1997. године утврђено је да постоји јавни интерес за експропријацију одређених парцела у Вреоцима, укључујући и парцеле на месном гробљу, ради експлоатације угља. Корисник експлоатације је било предузеће у државном власништву „Електропривреда Србије“ (у даљем тексту: „ЕПС“) – Рударски басен Колубара (у даљем тексту: „РБК“). Ово решење је Влада поновила 2009, а након поништаја решења од стране Управног суда донето је ново решење Владе 2011. године. Током 2007. године донете су уредба Владе (која се односила на остваривање циљева Стратегије развоја енергетике Републике Србије у периоду од 2007. до 2012. године) и Програмске основе за пресељење насеља Вреоци које је усвојио ЕПС. Уставни суд је одбацио иницијативу за покретање поступка оцене уставности и законитости у погледу Програмске основе за пресељење насеља Вреоци. Органи градске општине Лазаревац су 2009. године донели одлуку о стављању ван употребе месног гробље у којој је истакнуто да ће се премештање гробних места извршити организовано на новоизграђено гробље у Лазаревцу. Уставни суд је и ову иницијативу за покретање поступка оцене уставности и законитости одлуке одбацио. У овом периоду је извршен и пренос парцела на корисника експропријације.
Сви подносиоци су се противли пресељењу гробних места у којима почивају њихови сродници и изјавили су жалбе на одлуке којим се дозвољава ископавање и пресељење посмртних остатака, а један од њих је поднео и кривичну пријаву због незаконитог ископавање. Сви поднети правни лекови су одбијени.
Подносиоци су незадовољни другостепеним решењима покренули управне спорове пред Управним судом. Управни суд је током 2012. године одржао усмену расправу и након ње потврдио другостепена решења. У образложењу је наведено да је измештање гробова извршено како би се задовољио јавни интерес, који се огледа у обезбеђивању стабилности снабдевања електричном енергијом. Подносиоци су се потом обратили Уставном суду притуживајући се на повреду права на правично суђење и на повреду права из члана 8. Конвенције и члана 1. Протокола број 1. Четврти подносилац представке се притуживао и на неуједначену праксу Управног суда, пошто је, у истом низу околности, тај суд наводно донео другачију одлуку у погледу његовог захтева и захтева његовог брата. Уставни суд је њихове уставне жалбе одбијао или одбацивао, у зависности од околности појединачног случаја.
ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИЛАЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ
Подносиоци представки су се притуживали: (а) на ископавање и премештање месног гробља, посебно гробова њихових преминулих сродника, без пристанка подносилаца и наводно без да су им пружене адекватне процедуралне заштитне мере у вези са поступцима, и (б) наводну повреду њихових права на имовину изазвану пресељењем. Они су се позвали на чл. 6. и 8. Конвенције и члан 1. Протокола број 1. уз Конвенцију. Поред тога, четврти подносилац представке се притуживао, према члану 6. Конвенције, на неуједначену праксу домаћих судова.
Представке су поднете Суду 4. и 22. јануара 2016. године.
Предмет је Републици Србији комунициран као случај од утицаја (impact case).
ОДЛУКА СУДА
Анализирајући притужбе у вези са повредом права на поштовање приватног и породичног живота, Суд је оценио:
а) да чињенице овог случаја подпадају под делокруг члана 8. Конвенције;
б) да ископавање посмртних остатака и пресељење гробова сродника подносилаца представља мешање у њихова права према наведеном члану Конвенције;
в) да је мешање било оправдано, јер је:
- било у складу са законом, тј. утемељено је у домаћем праву (нарочито у Закону о сахрањивању и гробљима и у Одлуци о стављању ван употребе месног гробља у Вреоцима). Суд је посебно нагласио да су све одлуке биле предмет накнадне контроле Управног суда који је имао пуну јурисдикцију и који је у свим предметима подносилаца одржао јавну расправу, те разматрао све релевантне поднеске подносилаца и дао образложење за своје одлуке које нису биле ни произвољне, нити неразумне;
- имало легитимни циљ – производњу електричне енергије и одговор на повећању потрошњу електричне енергије, те је као такво служило економским интересима земље у целини;
- било неопходно у демократском друштву – одговарало је „нужној друштвеној потреби“ (експлоатација резерви угља зарад обезбеђивања неопходне електричне енергије за домаћинства), разлози које су домаће власти навеле како би исто оправдали су били „релевантни“ и „довољни“ (стабилност снабдевања електричном енергијом, и др.) и било је сразмерно легитимном циљу коме се тежило (постојао је низ пратећих мера које су имале за циљ да ублаже утицај спорних мера – новоизграђено гробље на разумној удаљености, могућност избора било ког другог гробља по сопственом избору, све трошкове ископавања и пресељења сносио је корисник експропријације, и др.).
Сходно изнетом, Суд је притужбе подносилаца у вези са повредом права на поштовање приватног и породичног живота одбацио као очигледно неосноване.
- члан 6. Конвенције
У вези са притужбом четвртог подносиоца о неједнакој судској пракси домаћих судова, Суд није сматрао неопходним да испита приговор Владе да је члан 6. неприменљив, јер је оценио да је притужба свакако недопустива будући да се у конкретном случају само једна одлука Управног суда разликовала од одлуке у случају овог подносиоца. Стога је Суд сматрао да та одлука није представљала „дубоке и доготрајне разлике“ које би биле у супротности са начелом правне сигурности и одбацио је притужбу подносиоца као очигледно неосновану.
- члан 1. Протокола број 1. уз Конвенцију
У погледу навода подносилаца да им је повређено право на имовину, Суд је прихватио приговор Владе да су њихове притужбе ratione materiae неспојиве са одредбама Конвенције, оценивши да чињенице случаја не спадају у делокруг члана 1. Протокола број 1. уз Конвенцију. Наиме, спорна гробна места нису представљала имовину подносилаца, нити су могла бити предмет правног промета. Подносиоци нису имали било каква имовинска права у погледу појединачних гробних места, никада нису користили било каква власничка права у односу на њих, нити су могли имати легитимна очекивања да ће остварити права на имовину или било које друго потраживање које је било довољно утврђено и извршно. Стога је Суд ове притужбе подносилаца одбацио.