Boškoćević protiv Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 13. februara doneo, a 5. marta 2024. godine objavio presudu u predmetu Boškoćević protiv Srbije, broj 37364/10, kojom je utvrdio povredu prava na pojedinačnu predstavku iz člana 34. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), dok je pritužbe po članu 6. stav 1. Konvencije odbacio zbog neiscrpljivanja domaćih pravnih sredstava.

Presudu je jednoglasno donelo veće od 7 sudija.

PRITUŽBE PODNOSIOCA I POSTUPAK PRED SUDOM

Podnosilac predstavke (u daljem tekstu: podnosilac), gospodin Milivoje Boškoćević, prituživao se na neizvršenje presude donete u njegovu korist u pogledu neizmirene zarade i na ometanje prava na podnošenje pojedinačne predstavke Sudu.

Naime, podnosilac je bio zaposlen kao vozač u Javnom preduzeću „Nacionalni park Šar planina“ na Kosovu i Metohiji do 2017. godine kada se penzionisao.

On je u maju mesecu 2005. godine podneo tužbu zahtevajući da mu se, u skladu sa propisima o ,,kosovskom dodatku“, isplati razlika između zarade koju je primao i one koja je trebalo da mu bude isplaćena.

Nadležni sudovi su 2009. godine presudili u njegovu korist, te je doneto rešenje o izvršenju.

Međutim, presuda nije izvršena, jer je podnosilac prihvatio sporazum sa svojim poslodavcem da povuče predlog za izvršenje.

Podnosilac je tvrdio da je protiv svoje volje potpisao sporazum sa poslodavcem o načinu izmirivanja dugovanja i povlačenju predloga za izvršenje. Predmetni sporazum je pokušao da ospori podnošenjem ustavne žalbe.

Ustavni sud je ustavnu žalbu podnosioca odbacio ocenivši da osporeni sporazum ne predstavlja akt koji se ustavnom žalbom može osporavati.

Nedugo nakon podnošenja predstavke, podnosilac je od tadašnjeg direktora poslodavca primio obaveštenje da je podnošenjem predstavke prekršio svoje dužnosti kao zaposleni, te je upozoren da usled toga može dobiti otkaz i bez vođenja disciplinskog postupka.

Predstavka je podneta Sudu 8. juna 2010. godine.

ODLUKA SUDA

• član 6. stav 1. Konvencije

Sud je pritužbu podnosioca u delu koji se odnosi na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Konvencije proglasio neprihvatljivom, imajući u vidu da podnosilac nije na domaćem nivou iskoristio sva dostupna pravna sredstva.

Naime, umesto direktnog podnošenja ustavne žalbe Ustavnom sudu protiv sporazuma koji je potpisao sa svojim poslodavcem, podnosilac je imao mogućnost da podnese tužbu radi poništaja navedenog akta i pokrene parnični postupak.

Da je podnosilac iskoristio tužbu u parničnom postupku i da nije presuđeno u njegovu korist, imao bi mogućnost da ospori presudu nadležnog suda pred Ustavnim sudom, što bi uključivalo i procenu osnovanosti zahteva, posebno u smislu razmatranja punovažnosti sporazuma.

• član 34. Konvencije

U pogledu pritužbe na povredu člana 34. Konvencije, Sud je utvrdio da je država odgovorna za delovanje poslodavca podnosioca i njegovog direktora.

Ovo iz razloga što je javno preduzeće, poslodavac podnosioca, osnovano u javnom interesu radi očuvanja prirodnih resursa Šar planine i ima godišnji plan poslovanja i tarife koje odobrava Vlada, te se stoga ne može smatrati „nevladinom organizacijom“. Štaviše, pismo upozorenja koje je poslato podnosiocu potpisano je od strane direktora nacionalnog parka i overeno je službenim pečatom.

Sud je istakao da, kako bi sistem pojedinačnih predstavki Konvencije efikasno funkcionisao, imperativ je da podnosioci ili potencijalni podnosioci budu u mogućnosti da slobodno komuniciraju sa Sudom bez ikakvog pritiska vlasti da povuku ili izmene svoje pritužbe.

Kako je podnosiocu jasno i direktno zaprećeno otpuštanjem zbog podnošenja predstavke Sudu i zbog nedostavljanja kopija korespondencije po ovom pitanju, Sud je zaključio da ta vrsta komunikacije predstavljala „pritisak“ i „zastrašivanje“, čime je učinjena povreda člana 34.

PRAVIČNO ZADOVOLJENJE (član 41. Konvencije)

Podnosilac nije podneo zahtev Sudu za naknadu štete.